Опроштај од епископа Атанасија

Пише: Иван Булатовић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе

Живимо неке необичне дане, када Господ бира и прима најбоље. Остајемо ми да идемо њиховим трагом.

Ко је могао за нас значити већи земаљски губитак послије митрополита Амфилохија, него наш владика, владика Атанасије.

Не може бити друго до наш. Увијек је био овдје да нас ободри и поучи, као истински брат митрополитов. А били су браћа, рођена у два дана, састављена у раној младости да се никад не раставе. И сви смо видјели владику Атанасија оног дана када се упокојио митрополит, да је и он заједно са њим закорачио у Царство небеско.

Први је у нашој Цркви проговорио о Јасеновцу, први о Косову и Метохији, још онда када су сви ћутали. И први је походио ова наша стратишта.

А кад је дошло ново страдање био је раме уз раме с борцима, дјеци отац и мајка, сиротињи рука помоћи. И док је био здрав и кад је онемоћао тијелом.

Био је ходајућа непатвореност. Није подносио углађене, умишљене, позере – у његовом друштву брзо би скидали маску. Зато је и волио дјецу и дружио се с њима.

Био је велики мислилац и интелектуалац, а опет са широком душом сељака у себи. И то није крио и није се правио важан, чувајући оно народно као драгоцено, уз презир према скоројевићевској надобудности.

Нападали су га због неких ставова или понашања неких његових ученика, не знајући да смо сви били његови ученици, и они који га воле и они који га нису вољели, и да се највећи не дају подражавати.

Нападали су га због каткад грубе оцјене о људима. Можда је могао блаже, али никад политички коректно. Никад неискрено.

Нападали су га да некад закључује по надахнућу, интуитивно, без научних аргумената, а он је био видјелац, пророк, који у тој визији никад није машио.

Први је препознао лаж властодржаца и вазда је храбро и оштро изобличавао. Зато није био пријатељ силнима овога свијета, али јесте оним немоћнима и презренима, за које његова љубав није имала границе.

Ко ће сада да проговори бескомпромисно, попут тебе, и да каже попу – поп, а бобу – боб, од проста сељака до првих људи државе и Цркве?

Ипак, сва твоја животна прича је прича о дјеци и цвијећу, прича о живом животу, како си често волио рећи. И Бог те је узео сада када почињу први цвјетови да ничу, а нас оставио на вратима Великог поста…

Хвала ти, свети владико, за ријеч твоју светоотачку, која је жуборила попут ријечи древних отаца Цркве. Хвала ти за радост, која те је увијек пратила. Хвала ти што си нам открио хоризонте вјечности којима си ходио својом светачком видовитошћу. Хвала ти што си као отац исправљао све наше мане и недостатке, с љубављу безграничном, скривеном испод вела строгости.

Но, памтићемо те најприје као учитеља слободе, који си нас учио како да се владамо достојно дјеце Божије, као синови Оца небеског, а не као робље, усправљени пред бурама и искушењима овога свијета. Показао си нам како се воли Христос више од свега на свијету, јер заљубљеност у Христа Бога какву си ти имао била је ријетка међу земнима.

Опрости за ове невјеште ријечи благодарности теби, великану, са својственом теби ширином, и помени нас код твог друга Христа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: