Опасне ратне игре: Анaтолијево скривање и избављење Александра са Бањице (14)
1 min read
Александрар Ивановић, четнички финансијер, илегалац и диверзант
Фељтон је настао на основу књиге „Гсподар књига“, адвоката и књижевника Предрага Савића.
Када је у пролеће 1941. немачка обавештајна и полицијска служба саставила тајни списак Срба које је требало ухапсити или ликвидирати по уласку Вермахта у Београд, тим актом започета је систематска операција „одсецања главе“ српској интелигенцији и припадницима масонерије. Међу означенима нашао се и Анатолиј Ивановић, руски емигрант, издавач и оснивач „Народне просвете“. У системима Трећег рајха то није била пука белешка — већ оперативни сигнал за прогон.
У документима окупационе управе појављује се и ознака лични акт I.72 (Personalakte I/72). Тај формулар, прописан упутствима Рајхс-безбедносне главне управе (RSHA) из 1941. године, коришћен је широм окупиране Европе. Образац I.72 био је намењен „провереним лицима“, односно особама под активним надзором безбедносних служби. Досијеа су била детаљна и бездушно прецизна: бележили су биографију, занимање, вероисповест, породичне прилике, кретања, контакте и политичке сумње. Тај број — кратак и наизглед бирократски — често је био први корак ка хапшењу или ликвидацији.
По уласку немачких јединица у Београд, безбедносни органи су кренули у унапред припремљене потере. Неке личности су ликвидиране одмах, друге интерниране у логоре. Анатолиј Ивановић успео је да избегне тренутно хапшење и склони се у илегалу. Према архивским траговима, у првим данима маја 1941. боравио је неколико дана у Београду, потом се уз помоћ пријатеља пребацивао ка Новом Саду, Будимпешти и бањама у Мађарској и Војводини, користећи лажна документа која му је обезбедио један руски емигрант сарадник генерала Туркула.
Док је отац био у бекству, пажња окупационих власти усмерена је на његовог сина.
Београд 1944. године био је град под окупацијом и страхом, у коме је свака дојава могла бити пресуда. У таквом окружењу одвијала се судбина породице Ивановић.
Анатолијев син Александар, рођен 20. јануара 1923. у Београду, одрастао је у дому испуњеном књигама и скупоценим уметничким делима, био четнички илегалац финансијер покрета Драже Михаиловића. Дизао је у ваздух пругу и отимао чак немачке композиције. Званичн био је студент медицине, а потом предузетник. Са успостављањем окупационог режима, немачка служба безбедности — BdS (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des SD) — ставила је породицу под надзор. Анатолиј се у неким круговима помињао као „руски Јеврејин“ у бекству, а Александар као сумњив „симпатизер Михаиловићевог покрета“.
Први запис у досијеу „Ivanović Aleksandar“ датиран је 5. марта 1944. године и садржи његову изјаву пред SS-Sturmscharführer-ом Хинцпетером, истражитељем Гестапоа. Александар је изјавио да је по занимању свршени матурант, да је у августу 1943. отворио радњу за трговину дрветом и да није у вези са Михаиловићевим јединицама. Испитивање је трајало сатима.
Истовремено су испитиване и особе из куће Ивановића. Гувернанта Катарина Рајтер и кухињска помоћница Десанка Ђурић изјавиле су да нису приметиле ништа сумњиво.
Уследиле су конкретне сумње. Према извештајима специјалне полиције, Александар је наводно после Божића 1943. предао 100.000 динара једном сељаку по имену Остојић, а у јануару 1944. дао 250.000 динара извесном Бори, који је потписао признаницу на име мајора Синише Пазараца, команданта источног сектора војске Драже Михаиловића. Наведено је и да је предао један радио-апарат, дванаест електричних ручних светиљки и једну писаћу машину. Александар је све негирао.
Паралелно се појавила и линија истраге о планираном бекству. Адвокатски приправник Милош Тимотијевић покушао је да обезбеди пасоше за Александра и његову супругу Герду Ерфурт, са намером да преко Суботице пређу у Мађарску. Према извештају BdS-а, „постоји сумња да је Ивановић припремао бекство“, али је план пропао након хапшења посредника Калмана.
У архивским документима налазе се и подаци о оцу. Анатолиј Ивановић био је означен као Јеврејин, али је BdS накнадно утврдио да припада секти Караима. Пошто су Караими по Нирнбершким законима из 1935. изузети из јеврејске категорије, тај детаљ постао је пресудан за судбину породице.
У архиви је сачувана наредба о пријему у затвор — Annahmebefehl, а затим и Entlassungsbefehl:
„Абитуријент Александар Ивановић, рођен 20. I 1923. у Београду, ухапшен 13. IV 1944. због ДМ-делатности, одмах се пушта на слободу.“
У књизи Бањичког логора под бројем 21484 стоји:
— доведен 17. IV 1944.
— пуштен 15. V 1944.
<
У записнику Verhandelt налази се његов потпис и изјава:
„Моје пуштање ми је саопштено. Упозорен сам да оно што сам видео и чуо не смем да преносим трећим лицима. Нећу се политички и државно непријатељски делатно ангажовати.“
Према сведочењу др Ђорђа Лукаћевића, блиског Александровог пријатеља, Анатолиј је за спас сина морао да ангажује најскупље адвокате и да подмити гестаповце златом. Лукаћевић је нагласио да су ти скупо плаћени браниоци, заједно са документима из Бањичког логора, наводно успели да докажу да су Ивановићи Караими — верска група која по немачким расним прописима није потпадала под санкције закона о „чистоти нације“. Управо та правно-расна квалификација постала је кључни аргумент за Александрово пуштање.
Он је додао и да је Александар познавао мајора Синишу Пазараца и да су се упознали преко трговине дрветом у источној Србији. У немачким извештајима Пазарац се водио као један од опаснијих непријатељских официра.
Према накнадним сведочењима, Анатолиј је за спас сина уложио више килограма златних полуга, изнетих из сефа непосредно пред бомбардовање 6. априла 1941. У ратним условима злато је често било једина валута која је отварала врата затвора.
Случај Александра Ивановића остао је снажно сведочанство о времену у којем је један административни број могао одредити живот или смрт. Његово ослобађање није било случајност, већ резултат сложене борбе — правне, финансијске и породичне — која је вођена у сенци окупационог апарата.
(наставиће се)
