Ontološki dokaz za postojanje Apsoluta: Misli srpskog filozofa Branislava Petronijevića (dio 1)

Autor: Branislav Petronijević 

Preveo Milorad LJ. Milenković
Nikšić, 1987.

Naslov originala – Branislav Petronievics: „Der ontologische Beweis für das Dasein des Absoluten: Versuch einer Neubegründung mit besonderer Rücksicht auf das erkenntnistheoretische Grundproblem“, Hermann Haacke, Leipzig 1897.

Preštampano iz časopisa Luča 11/1-2 (1985) 6-22.
Preveo Milorad LJ. Milenković
Nikšić, 1987.

Ontološki dokaz za postojanje apsoluta (dio 1)

Ontološki dokaz za postojanje (Dasein) apsoluta, tj. apsolutno-nužno-bivstvujućeg bića (Wasen) jeste čisto spekulativan, apriorni dokaz putem čistog mišljenja, putem čistih pojmova bez ikakvog odnosa prema iskustvenosti. Ontološki dokaz treba da nam pokaže misaonu nužnost apsolutnog bića, čisto a priori, dakle, da zaključi o egzistenciji apsoluta.

Je li sad jedan takav dokaz moguć? Dve su pretpostavke te koje uslovljavaju njegovo realno značenje i mogućnost: prvo, da naše misli nisu čisto subjektivne, prazne i beznačajne igre pojmova, nego da se njima priznaje neki realni odnos prema bivstvujućem i drugo, da se među mislima stvarno nahodi jedna takva misaono nužna formula. Tek ako budu ispunjena ova dva uslova, može se najozbiljnije govoriti o realnom značenju ontološkog dokaza.

Ako bi doduše prvi uslov bio ostvaren, a drugi ne, onda mi, u stvari, ne bismo mogli da govorimo o poimanju stvarnosti posredstvom mišljenja.

Jer u tom slučaju naše mišljenje ne bi bilo kadro da nam položi račun o najvažnijem problemu. Misao koja nas, međutim, u najvećoj meri uznemirava jeste ta da naše mišljenje nije sposobno za to da nam jemči nužnost Bića, i da ne može da nas pouči zašto upravo postoji Biće, egzistencija, stvarnost, svet (koji nam je iskustveno dat), a ne pre nikakav svet, ne radije apsolutno

Ništa?

Šta da naše mišljenje nije kadro da reši najdublji i najznačajniji problem, upravo onu tačku na kojoj bi se tek sasvim mogla da potvrdi njegova svemoć: mi bismo bespomoćno stajali pred ovim praproblemom i svaki pokušaj da rešimo ovaj problem jasno kao dan bi nam predočavao potpunu nesposobnost našeg uma da side u najdublje dubine stvarnosti! Da smo mi uistinu slepi i da naš vid doseže samo površinu Bića, da njegova unutrašnjost ostaje, međutim, nama zauvek skrivena! Kako nas uznemirava ova misao, ova misao o bezvrednosti naših misli!

„Biće ipak mora da bude pojmljivo“, samo nam ova misao ponovo daje potpuni duševni mir. De pokušajmo jedared, možda nam ovaj duševni mir pokazuje pravi put!

Kad nijedno takvo prodiranje u najdublju suštinu Bića pomoću mišljenja ne bi bilo moguće, onda prvi uslov štaviše u najvažnijoj tački ne bi bio ispunjen, dakle i ovaj uslov, u stvari, ne bi egzistirao. Sa čisto logičkog stanovišta, prema tome, drugi uslov je važniji nego prvi, ovaj poslednji je čak potpuno zavisan od prvog.

Dakle, u ontološkom dokazu a priori leži osnovni problem ne samo dijalektike nego i teorija saznanja. Jer ne egzistira li jedan takav dokaz onda svaki egzistencijalni stav uopšte, svaki iskaz o činjeničkoj egzistenciji nekog predmeta mora nužno sintetički, tj. iskustveno, ne analitički, čisto logički da sledi. Mišljenje tada naravno mora da bude samo formula reda predmeta iskustva, ono Da i Šta ovih predmeta, međutim, za mišljenje mora nužno da ostane nedokučivo.

Onda je štaviše svejedno to da li će se ove forme misli uzeti kao čisti rezultati iskustvenih indukcija, kao što to čini kritički empirizam, ili da li će se one uzeti za, iz čistog iskustva neizvodljive, subjektu prvobitno pripadajuće forme shvatanja datih predmeta iskustva, kao što to čini kritički racionalizam.

Čitava teorija saznanja, dakle, vrti se u stvari oko pitanja da li uopšte postoje analitički egzistencijalni stavovi?

Ako se na ovo pitanje odgovori odrično, onda je sudbina realističkog ili transcendentalnog racionalizma zapečaćena: on onda kao saznajnoteorijski princip nema više nikakvo značenje. Tada samo ostaje izbor između Hjumovog čistog empirizma i Kantovog kritičkog racionalizma (od kojih, uzgred rečeno, ipak ovaj poslednji može da zahteva prvenstvo).

Ako postoje, međutim takvi analitički egzistencijalni stavovi, onda je bez sumnje potpuno osporen čist empirizam, koji osporava logičku nužnost uopšte, i onda ostaje samo još izbor između kritičkog, transcendentalno-idealističkog, i čistog, transcendentalno-realističkog racionalizma.

Neće biti teško da se načini izbor između ova dva racionalizma. Prigovor koji se uvek ponavlja protiv racionaliziranja jeste taj da su misli samo subjektivne tvorevine naše svesti i da njima, prema tome, ne može da pripada nikakvo objektivno značenje. Nije, međutim, teško da se ovaj prigovor odbaci kao bezrazložan: jer u svakom slučaju misli moraju štaviše da budu misli neke subjektivne svesti.

Ovo subjektivno Biće misli, prema tome, ne može da čini prigovor protiv racionalizma.

Pitanje o opravdanosti čistog racionalizma ne može se, dakle, nikako rešiti sa ovog psihološkog stanovišta: kritički racionalizam kaže da je prazno tvrđenje čistog racionalizma to da naše misli imaju objektivno važenje; čisti racionalizam ovom, međutim, odgovara da je prazno tvrđenje kritičkog racionalizma to da misli ne bi imale objektivno značenje.

Pitanje se ne može, shodno tome, vrteti oko psihološke prirode misli: jer nikada se ne može osporiti da misli nužno moraju da egzistiraju u nekom psihičkom subjektu, u subjektu koji saznaje. Na ovo pitanje se može, dakle, odgovoriti samo sa čisto logičkog stanovišta, jer samo u logičkom pogledu može se mislima priznavati ili osporavati njihovo objektivno važenje.

U prirodi misli leži sad to, kao što nas to poučava naše neposredno iskustvo, da se nužno odnosi na nešto objektivno-bivstvujuće, na nešto što leži izvan misli.

Samo iz ovog svog odnosa prema Biću mišljenje ima svoj prvobitni misaoni sadržaj; i tek ako misao poseduje ovaj svoj prvobitni sadržaj koji se odnosi na ono ne-misaono-bivstvujuće, može da misli o ovom svom odnosu prema Biću i onda o svojoj vlastitoj čisto formalnoj prirodi.

Prema tome, suština mišljenja leži u njegovom nužnom samo-odnošenju prema Biću: mišljenje važi samo za Biće: u njemu kao psihičkoj funkciji otelovljuje se logička Ideja, koja kao čisto važenje sasvim određuje, za pojmovno, za svesno saznanje suštinu Bića.

U misli leži jedna unutrašnja prinuda, koja nju označava kao predstavnika logičke Ideje, kao čistog principa koji sasvim određuje bivstvujuće, koja nju neposredno otkriva našoj svesti kao ovog predstavnika. Dakle, u misli kao psihičkoj funkciji nalazi se logička prinuda, koja ustanovljuje misao kao neposrednog predstavnika Bića.

Nikad se ne može poreći ova psihička činjenica logičke prinude u misli, samo je pitanje da li se mi nužno moramo pokoriti ovoj prisili, da li misao u samoj sebi nosi jemstvo ove svoje unutrašnje izvesnosti u sebe, ili ova čitava prinuda, ova logička nužnost možda počiva samo na navikom ustanovljenoj obmani, možda misao ipak ne pokazuje, ako se ona bliže analizira, takvu logičku prinudu?

Ova logička prinuda, ova logička nužnost samo je onda izvesna, ako njoj imanentne forme same sebe nose, same sebe utemeljuju, ili, logički rečeno, u sebi nemaju ništa protivrečno (pošto je stav protivrečnosti kao osnovni zakon mišljenja jedini probni kamen logičke nužnosti).

Obično se kaže da bismo bespomoćno stajali pred apsolutnim skepticizmom, i to je najbolji dokaz da ona tako mnogo slavljena logička nužnost nikako ne postoji, da je samo jedna psihološka varka!