Онтолошки доказ за постојање Апсолута: Мисли српског филозофа Бранислава Петронијевића (дио 1)

Аутор: Бранислав Петронијевић 

Превео Милорад Љ. Миленковић
Никшић, 1987.

Наслов оригинала – Branislav Petronievics: „Der ontologische Beweis für das Dasein des Absoluten: Versuch einer Neubegründung mit besonderer Rücksicht auf das erkenntnistheoretische Grundproblem“, Hermann Haacke, Leipzig 1897.

Прештампано из часописа Луча 11/1-2 (1985) 6-22.
Превео Милорад Љ. Миленковић
Никшић, 1987.

Онтолошки доказ за постојање апсолута (дио 1)

Онтолошки доказ за постојање (Dasein) апсолута, тј. апсолутно-нужно-бивствујућег бића (Wasen) јесте чисто спекулативан, априорни доказ путем чистог мишљења, путем чистих појмова без икаквог односа према искуствености. Онтолошки доказ треба да нам покаже мисаону нужност апсолутног бића, чисто а приори, дакле, да закључи о егзистенцији апсолута.

Је ли сад један такав доказ могућ? Две су претпоставке те које условљавају његово реално значење и могућност: прво, да наше мисли нису чисто субјективне, празне и безначајне игре појмова, него да се њима признаје неки реални однос према бивствујућем и друго, да се међу мислима стварно находи једна таква мисаоно нужна формула. Тек ако буду испуњена ова два услова, може се најозбиљније говорити о реалном значењу онтолошког доказа.

Ако би додуше први услов био остварен, а други не, онда ми, у ствари, не бисмо могли да говоримо о поимању стварности посредством мишљења.

Јер у том случају наше мишљење не би било кадро да нам положи рачун о најважнијем проблему. Мисао која нас, међутим, у највећој мери узнемирава јесте та да наше мишљење није способно за то да нам јемчи нужност Бића, и да не може да нас поучи зашто управо постоји Биће, егзистенција, стварност, свет (који нам је искуствено дат), а не пре никакав свет, не радије апсолутно

Ништа?

Шта да наше мишљење није кадро да реши најдубљи и најзначајнији проблем, управо ону тачку на којој би се тек сасвим могла да потврди његова свемоћ: ми бисмо беспомоћно стајали пред овим прапроблемом и сваки покушај да решимо овај проблем јасно као дан би нам предочавао потпуну неспособност нашег ума да сиде у најдубље дубине стварности! Да смо ми уистину слепи и да наш вид досеже само површину Бића, да његова унутрашњост остаје, међутим, нама заувек скривена! Како нас узнемирава ова мисао, ова мисао о безвредности наших мисли!

„Биће ипак мора да буде појмљиво“, само нам ова мисао поново даје потпуни душевни мир. Де покушајмо једаред, можда нам овај душевни мир показује прави пут!

Кад ниједно такво продирање у најдубљу суштину Бића помоћу мишљења не би било могуће, онда први услов штавише у најважнијој тачки не би био испуњен, дакле и овај услов, у ствари, не би егзистирао. Са чисто логичког становишта, према томе, други услов је важнији него први, овај последњи је чак потпуно зависан од првог.

Дакле, у онтолошком доказу а приори лежи основни проблем не само дијалектике него и теорија сазнања. Јер не егзистира ли један такав доказ онда сваки егзистенцијални став уопште, сваки исказ о чињеничкој егзистенцији неког предмета мора нужно синтетички, тј. искуствено, не аналитички, чисто логички да следи. Мишљење тада наравно мора да буде само формула реда предмета искуства, оно Да и Шта ових предмета, међутим, за мишљење мора нужно да остане недокучиво.

Онда је штавише свеједно то да ли ће се ове форме мисли узети као чисти резултати искуствених индукција, као што то чини критички емпиризам, или да ли ће се оне узети за, из чистог искуства неизводљиве, субјекту првобитно припадајуће форме схватања датих предмета искуства, као што то чини критички рационализам.

Читава теорија сазнања, дакле, врти се у ствари око питања да ли уопште постоје аналитички егзистенцијални ставови?

Ако се на ово питање одговори одрично, онда је судбина реалистичког или трансценденталног рационализма запечаћена: он онда као сазнајнотеоријски принцип нема више никакво значење. Тада само остаје избор између Хјумовог чистог емпиризма и Кантовог критичког рационализма (од којих, узгред речено, ипак овај последњи може да захтева првенство).

Ако постоје, међутим такви аналитички егзистенцијални ставови, онда је без сумње потпуно оспорен чист емпиризам, који оспорава логичку нужност уопште, и онда остаје само још избор између критичког, трансцендентално-идеалистичког, и чистог, трансцендентално-реалистичког рационализма.

Неће бити тешко да се начини избор између ова два рационализма. Приговор који се увек понавља против рационализирања јесте тај да су мисли само субјективне творевине наше свести и да њима, према томе, не може да припада никакво објективно значење. Није, међутим, тешко да се овај приговор одбаци као безразложан: јер у сваком случају мисли морају штавише да буду мисли неке субјективне свести.

Ово субјективно Биће мисли, према томе, не може да чини приговор против рационализма.

Питање о оправданости чистог рационализма не може се, дакле, никако решити са овог психолошког становишта: критички рационализам каже да је празно тврђење чистог рационализма то да наше мисли имају објективно важење; чисти рационализам овом, међутим, одговара да је празно тврђење критичког рационализма то да мисли не би имале објективно значење.

Питање се не може, сходно томе, вртети око психолошке природе мисли: јер никада се не може оспорити да мисли нужно морају да егзистирају у неком психичком субјекту, у субјекту који сазнаје. На ово питање се може, дакле, одговорити само са чисто логичког становишта, јер само у логичком погледу може се мислима признавати или оспоравати њихово објективно важење.

У природи мисли лежи сад то, као што нас то поучава наше непосредно искуство, да се нужно односи на нешто објективно-бивствујуће, на нешто што лежи изван мисли.

Само из овог свог односа према Бићу мишљење има свој првобитни мисаони садржај; и тек ако мисао поседује овај свој првобитни садржај који се односи на оно не-мисаоно-бивствујуће, може да мисли о овом свом односу према Бићу и онда о својој властитој чисто формалној природи.

Према томе, суштина мишљења лежи у његовом нужном само-одношењу према Бићу: мишљење важи само за Биће: у њему као психичкој функцији отеловљује се логичка Идеја, која као чисто важење сасвим одређује, за појмовно, за свесно сазнање суштину Бића.

У мисли лежи једна унутрашња принуда, која њу означава као представника логичке Идеје, као чистог принципа који сасвим одређује бивствујуће, која њу непосредно открива нашој свести као овог представника. Дакле, у мисли као психичкој функцији налази се логичка принуда, која установљује мисао као непосредног представника Бића.

Никад се не може порећи ова психичка чињеница логичке принуде у мисли, само је питање да ли се ми нужно морамо покорити овој присили, да ли мисао у самој себи носи јемство ове своје унутрашње извесности у себе, или ова читава принуда, ова логичка нужност можда почива само на навиком установљеној обмани, можда мисао ипак не показује, ако се она ближе анализира, такву логичку принуду?

Ова логичка принуда, ова логичка нужност само је онда извесна, ако њој иманентне форме саме себе носе, саме себе утемељују, или, логички речено, у себи немају ништа противречно (пошто је став противречности као основни закон мишљења једини пробни камен логичке нужности).

Обично се каже да бисмо беспомоћно стајали пред апсолутним скептицизмом, и то је најбољи доказ да она тако много слављена логичка нужност никако не постоји, да је само једна психолошка варка!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: