Она и кад хода плеше

Она и кад хода, плеше и сва зрачи,
њишућ лелујаву, седефну одећу,
налик на дугачке змије, што их врачи
на врху штапова у такту окрећу.

Ко што су пустињско небо и олуја
хладни наспрам људског страдања и плача,
ил ко дуге мреже океанских струја
– тако равнодушно и споро корача.

Очи су јој као брушено камење,
у том чудном бићу повремено севне
анђео заплетен с телом сфинге древне,

Све је ту дијамант, злато и пламење:
Блиста, попут звезде залуд ожежене
хладно величанство нероткиње-жене.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: