Ој Матија

Пише: Бојо Пижурица

 

Село је наше – Дубоко
Кућа – тридесет и која
Ред њивица и луг око
Окућница и присоја

Богати смо шумом водом
Насред села је црквица
Подно ње журним током
Тече ријека Мртвица

Куће тог сеоца
Заузеле бусију
Около су Ровца
Сви воле Русију

Вис около сплелу
Громови да туку
Скоро сви у селу
Славе Светог Луку

Налази се центром
Црне Горе мале
У тачки кад би метром
Повукли дијагонале

Слуша своде у свом вису
Невидељно горско ухо
Ти предјели обукли су
Свечано са неба рухо

Ту се и не ждију
Мјесечине млаке
Ту цкладови бдију
И миришу влаке

У њима врх таји
Оностране лети
Причају дрхтаји
Стражаре трепети

И ту нема брига
Жамора ни вреве
Све је једна књига
И ништа не зебе

Свеци што дан надзиру
Одговорни Оцима
Тишину су манастиру
Разлили по Ровцима

Ту је од небеса
Печатне тапије
И језик чудеса
Ишчитаво Матије

Читао и људе
И дан онај шести
Ако ли шта буде
Требало превести

Ми немамо ниђе труна
Нити трага од њежности
Нема свиле ни баршуна
Нијесмо од веселости

Ипак тамо у црњини
Ђе се чавка мраку свија
У драчама и трњини
Смијех вину наш Матија

Ту ђе брда брусе воде
На бистрине из нигдина
Ту ђе вељи Саваоте
Само језик је истина

Живо је што језик памти
Кроз писања штедра
А ту бјеше довољна ти
Ровачка катедра

Ко да сила некаква нагони
Ова брда и гура ка нама
Лијево Прибране десно су Загони
Леђа окренусмо Чапљезницама

Кад се небом поиграју
Ти облаци као ати
Ето иде птице грају
И говоре влати

И Окрумак низ Поноре
Јавља кроза Ваље
Са високе те звонаре
Да пренесу даље

Глас што небу врца
Узносе литице
Све је ово Црква
Кажу Вриоштице

Богојавља глас
Узврате висини
За исту ипостас
Језиком јединим

Тамјан с тога када
Свемоћне магије
Што бокорно пада
Ћутао је Матије

У причање широко
Читав свијет стао је
И у Веље Дубоко
Од Прла до Кротаје

Тишина ће побјећи
Кад Матија бане
Хљеб језика ломећи
Са љешанске стране

Ил ће везом Мртвице
Кроз то дивно љуће
Купећ хљеба мрвице
На путу до куће

Село Веље Дубоко
За причањем вапије
Без њега је убого
А Прича је Матије

Причање и разговор
Хљеб и со су језика
Име му је говор
А језик се презива

Намећу се питања
Налик предјелима
Али једно израња
Виче Еде ли га

Нек буде да неба женик
Недирнут кроз тврдо пруће
Мирно прође Ограђеник
До старе и нове куће

Неко каза ђе коначе
Чобанчад и виле горске
Видио је да промаче
Врх од капе шерлоковске

Други рече прође мостом
Даниловим уз литице
Згрнут смјешком и опростом
И да гредом храни птице

Јавиће нам наше земље
Главицама и котама
Када буде близу Вељем
Појем птица и водама

Брда што моћ дана стиру
Питају се сред свог жића
Да није пошо Манастиру
Ил у Баре Радовића

Јечмиште и Јаворов врх
Над не губе да доћи ће
Препеличји спреман прх
Кад га виде низ Поштиће

Подиже се Равњак лугом
И Кичевац врхом шушка
Да надвире једно друго
И ухвате муштулука

Птице биће од помоћи
Ти наредан тој си слици
Можеш доћи и по ноћи
Провешће те наши свици

Можеш доћи када хоћеш
Па кад Вељем прођеш двери
Полегнуће наше воће
Врат усправит калопери

Свака биљка ту ти пада руци
Да прикаже раскош нову
Дивља трешња краљевац и жуци
За трајање у твојему слову

Озариће очи Вељег Дубокога
Тај сусрет што ће вјечно сјати
Сјајем драгог камена алемнога
Спрам којег се види вечерати

Дану орле братска хвало
Крило нек се вине
Да му око није стало
На Бијеле Нерине

Ајде ела теби баста
Оштри поглед суноврати
Орловског ти дичног братства
Нас ће очи заварати

А ђе орле поглед оштриш
Језеро Капетаново
Узлети се свјетлу повиш
Ту ђе Бог је свуд станово

Одатле се добро мотри
И све види од језера
Ајд на крила што су зор ти
Орлова ти тврда вјера

И још горе у свом брују
Не дај да ти кришом прође
Ну увати ону струју
Што наноси низ Рогођед

Јер кренуће какав знамен
Подно неба помеђ свију
Ђе је сваки траг и камен
Увео у поезију

Сваку мрву и ситницу
Покрену да опет живи
Прену у њој ту искрицу
Кроз тај језик недозиви

Једнако и вољен гоњен
Потврђена коб пјесника
Брани се кад би опкољен
Чудном снагом свог језика

Ми не дасмо сакрилисмо
Око Вељег Дубокога
Да не дође на те писмо
Од онога лукавога

Шта смо могли после бјеси
Након праха и олова
Него да ти дамо језик
Поспемо по теби слова

Ђе планине јесу клекле
Ти си чуо оне кости
Што су тада још прорекле
Пропаст славне будућности

Наоружан тек истином
И са својом душом тијом
Па ријечју као вином
Опрао их поезијом

Осврну се својим зовљем
Ка врлима и ведрима
Носећ капу са трновљем
Пашућ ријеч о бедрима

Кад звекир из ада
Командова сијеч
У доба шапата
Рекао си ријеч

Када ти се корак оте
Над заигра поврх усне
Дан памтимо кад ти оде
И кад оно осврну се

А од доба када оде
С тобом ријеч јаснија
Ми овамо чули смо те
Из сјећања Матија

И знај да нас ниси
Нимало изненадио
Знајући те чи си
И кога си пратио

За живот што живје
Унауштрб злости
Колико ли ти је
Требало храбрости

Сви прогони који бише
Од нељуди мржње љуте
А ти што те прогонише
Гонили су Христа у те

Читајући сва та словца
Ту ђе свака ријеч крш је
Ти си чуо шапат Творца
Кроз пештере и кроз вршје

Још памтимо тог дјечака
Ове горе што одлише
И ту свјетлост што вјенча га
Небом које искру иште

Шта могасмо уздигосмо
Да ти свијет боље видиш
Себе под те потурисмо
Да кроз ријеч нам засвитиш

Знам воле те Ваљево и Сента
И сувише сто твојих портрета
И Косово сједиштем у Пећи
Ал шта је то при Вуковој међи

Пита Брњик мрамор громљен
Осамљеник горска чаја
Има ли га низ крш ломљен
Ту ка врху завичаја

Шта јављају врхови
При небу се сађели
Сваком ко оврхови
Да су близу анђели

Ено иде про вријежа
Језеру што свјетлост лије
Које уврх Требијеша
Држи свете литургије

А около брда служе
Уздигнута више сјена
Док одаје мирис скрушен
Мирни тамјан докољена

Поуздигнут у тај лијет
Негдје горе ти си цвао
Па си зато овај свијет
Ти Матија натпјевао

Ово село убог доли
Свијетли ли то зор сија
Чекамо те до да боли
Витезамо ој Матија

Све што врха овдје има
Здрави ти и напија
Невидљивим пехарима
Вином неба Матија

Орлов крше и Врањ водо
И Шуматна ти главице
Све гледате у Вукодо
Је ли диго ластавице

Њихов лијет унакрсни
Сјечивом од плавих крила
Непогрешни знак је крстни
Да га ето уз Точила

Кабо ће се осмјехнути
Окренути према гора
Долином ће одјекнути
Матија је знам му корак

Знам воле те Ваљево и Сента
И још мјеста девета и пета
Али бистри поглед са Љесковца
Чека да те усмотри низ Ровца

Ово пусто ваље
Воду је искало
Небо му је шаље
На Бабино Сицало

Ту Крш Ђурђев гледа исток
И рађање сунца
Слави свога брата блиског
И Божјег младунца

Окренут ка сунцу
Крш Ђурђеви стоји
Ко да чита Сун-цу
А бројанице броји

И ту ништа и не лута
Ништа не сја да догори
Док узраста Богу дуг нам
Веље сија и бокори

Је ли коме с руке
Ајде кумимо ве
Је ли прошо Луке
Питај Журимове

Загледа ли мјеста која
Полако ли шета
Да ли иде без убоја
Из бијела свијета

Од Нишина Киљана
Ђе Требијеш савија
Ријечи је хиљада
Казао нам Матија

Викао износио на глас
Да смо тебе тамо оправили
И једини помињао нас
Када су сви све заборавили

Овако нас разасуте
Низа простор и вријеме
Без ријечи грке љуте
Ти сакупи у поеме

И то није био ламент
Што си пером војевао
Јер остасмо тек ми камен
Да нас ниси опјевао

Те ријечи што звјездају
Од драгуља златије
Што говоре не престају
Чу и виђе Матије

Нема мјеста уплитању
Откуда и како да ли
Већ открића у питању
Чији оно бјеше мали

У истини кренут
Ка небу се верао
Записао тренут
Ћеран је а ћерао

А кад муња згоди
Неђе посред душе
Мрак тад изнаоди
И нестају тмуше

А некмоли перо
Напуњено небом
Усправљено вјером
Језиком и хљебом

Рече алал нек је вјера
Ријеч што се не савија
Буздована стресе пера
Злу у плеће Баш Матија

Из свијетле клице
Штоно искру срета
Мирно плетимице
С границе два света

Знам воле те Ваљево и Сента
И Београд и нови и стари
Али ко те ко Дубоко срета
И његови била и дамари

Пита метак око земље
Метак луталица
Ал Дубоко не да Веље
Не да Лукавица

Свратили га катунима
Ка којим се веру зјене
А он слушо да ли има
Још ријечи нетруњене

Свратили га били живо
Нимало се није нећко
А очима погледиво
Ђе је некад јахо Бећко

У том бивку вучијем
Тамо и сад стоје
Са очима ко оружјем
Ниша Вујо и Мркоје

Пустио је глас
Ту гдје сунце зре
Рекао је нас
Да би реко све

И неће се корубати
Ни ново ни пређе
Јер Дубоко са ума ти
Склизну у сазвежђе

Знам воле те Ваљево и Сента
Чека на те пола од свијета
Ал кањоном Веље до Платија
Ослушкује иде ли Матија

Сваки камен будно мотри
Собом ријеч остри једну
А кад дође дадосмо ти
Ту кошуљу костријетну

Ваздух Христов си дисао
Виш Дубоког ведра Веља
И све што си написао
У славу је Творитеља

Ријечи од кремена
Из мајдана сјекао
Оно изван времена
Матија је рекао

Најсвјетлију мисао
Срцем што се мисли
Да је Он сишао
Да би се ми ваздигли

Поезија и та словства
Одбрана су од грубости
Прибјежиште од прогонства
Склониште од суровости

Јер је на њу мешчи
Мислио Поета
За свјетлост ријечи
При творењу света

Док се она пита о том
Са невидним зовом
Има примат над љепотом
Магијом и словом

Шта човјеку судбине простране
Кажу брда у тој својој слути
Нека и смрт празник нам постане
Јер нам браћо ваља васкрснути

И човјек и Ровца и Веље
И све друго да вјечно засија
Само љубав рај је и насеље
Ето то нам говори Матија

Знам воле те Ваљево и Сента
Али тебе чека Међуријечје
Што ти даде од свога талента
Ријеч вишу што међу ријеч је

Знам чекају и личности књишке
Непрестано небројених ура
Ал шта је то за стране Гуришке
Чекају те од доба мацура

Веље тобом открива
Дубоко и умски
Да је дјело молитва
За сав народ људски

Ријеч твоја се пролила
Тумачећи то знамење
Шта је ријеч до молитва
За род људски и спасење

Што траје у Творитеља
Све идући земним редом
Кроз Дубока друга Веља
Неком другом Бабљом Гредом

Неким другим Грабинама
Селиштима Столовима
Лукавичјим планинама
И под другим орловима

Исти језик у сва Веља
И све истом искром сија
Сведржнога Творитеља
Док се пита поезија

Та свјетлост призивље
У лете и узлећа
Од ње ништа живље
Божанска и љубећа

Ти ту свјетлост цватеш
Пишеш го и бос
Да нам Христ пун наде
Буде садашњост

Неђе горе повиш
У алелујне слуте
Ријечима шкропиш
И заступаш људе

И то ниси ти
Бећковић Матија
Већ то сја и зри
Вјечна поезија

Шта Ровчани и сва Ровца
Шта ријечи дивно лучје
Ако ли их ти не позна
Кроз те твоје очи вучје

Малена и ломна Ровца
Ал ријечју више жива
Теке теби то би доста
Да тумачиш све што бива

Село је наше – Дубоко
Куће – камена братија
Љубав је упило у око
Из ње сија нам Матија

А давно су уз Мртвицу
Тамо ближе школи
Ђе дигосмо ми црквицу
Прошли апостоли

У осврту подно тмине
Рече Свети Лука
Једном ће се наше име
Родити код Вука

У небо ће своје перо
Уронити руком
И писати чистом вјером
Христовом азбуком

Да се сазна у времена
Ко је то са Оцима
Врхом пера позлаћена
Писао по Ровцима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: