Oficir na tajnom zadatku u epicentru bitke za Orahovac

Tog leta ratno stanje nije bilo proglašeno, ali je na Kosovu i Metohiji već mesecima bilo žestokih oružanih sukoba. U julu 1998. godine pripadnici albanske separatističke paravojske OVK držali su pod svojom kontrolom znatna područja južne pokrajine Srbije, oružje je krijumčareno preko granice iz Albanije. Uglavnom su se nalazili u seoskim područjima s većinskim albanskim stanovništvom, napadajući iz zasede patrole ili punktove policije. Otimali su i ubijali civile, kako Srbe tako i Albance lojalne Srbiji.

Baš ovih dana jula, tačno pre 24 godine, OVK se pojavila oko Orahovca, u nameri da zauzme prvo veće naseljeno mesto, izabravši grad u kome nije bilo vojske, već samo policije. To su i pokušali upavši u Orahovac, u kome su čuvari reda dva dana bili opkoljeni u policijskoj stanici i hotelu. Ispostaviće se, posle dvodnevnih borni za oslobađanje ovog mesta, da će upad u grad biti veliko stradanje srpskog stanovništva, oteto je više desetina ljudi, mnogi se i danas vode kao nestali. Ono što je široj javnosti nepoznato – da je u epicentru grčevite odbrane Orahovca važnu ulogu među policajcima imao jedan oficir, jedini pripadnik vojske koji se tu zatekao.

Kapetan Saša Petrović (1966), danas major u penziji, tada je bio komandir diverzantskog voda u 549. motorizovanoj brigadi u Prizrenu. Bilo je jutro 17. jula 1998. godine kada ga je pukovnik Božidar Delić, komandant brigade, preko jednog kolege pozvao na razgovor.

„Pogledao sam kroz prozor zgrade u kasarni, video sam pukovnika Delića kako proučava kartu otvorenu na haubi ’puha’. Odmah sam sišao do njega”, kaže Petrović za „Politiku”.

Bilo je jasno da će morati da odloži plan o obilasku porodice, a zadatak se morao izvršiti u najvećoj tajnosti, samo troje ljudi je znalo za njega, uključujući i Petrovića. Naime, trebalo je da u civilu ode u Orahovac, budući da su se pojavile informacije o prisustvu OVK oko grada, i da osmotri i ubeleži njihove položaje, u slučaju da bude potrebno angažovanje vojske, ali i da ostvari uvid u situaciju u samom mestu.

„Obukao sam civilnu garderobu i kolega, koji je takođe bio u civilu, civilnim vozilom prevezao me je do policijske stanice u Prizrenu. Tamo sam se našao s pripadnikom državne bezbednosti koji je trebalo da me preveze u Orahovac”, seća se Petrović.

Upravo zbog tajnosti zadatka bilo je potrebe za angažovanjem Resora državne bezbednosti MUP-a Srbije. Na njihovom operativcu bilo je da objasni tamošnjoj policiji da ne postavljaju suvišna pitanja neobičnom gostu jedinog hotela, koji se pojavljuje niotkuda u belim patikama, farmerkama, zelenoj majici i jakni.

Operativac tajne službe je, zbog opasnosti od zasede, žustro vozio „be-em-ve” putem od Prizrena ka Orahovcu, tako da su brzo stigli na odredište. Objasnio je policajcima šta je trebalo i Petrović se smestio u hotel. Ovaj objekat je je imao veliku terasu, idealnu za osmatranje brda oko Orahovca. Petrović je u torbi poneo neophodnu opremu i automatsku pušku. Na terasi su bili džakovi s peskom, na njenim ivicama stražarila su dvojica policajaca, jedan sa snajperskom, a drugi sa automatskom puškom, a na sredini terase nalazio se mitraljez za kojim nije bio niko.

„U gradu je vladala napetost, ali je prisustvo policije ipak ulivalo sigurnost stanovništvu”, kaže Petrović.

Odmah je pristupio zadatku, s terase je dvogledom osmatrao i beležio položaje OVK udaljene svega kilometar-dva od centra Orahovca. U tome je prošao dan, preostalo je da obavi i noćno osmatranje. Sunce je zalazilo, Petrović je seo na stolicu i zapalio cigaretu, kada se odjednom čuo prasak na zidu iza njega, a zatim još dva-tri. Našao se pod paljbom. Ubrzo se kiša metaka sručila na hotel.

„Dopuzao sam do betonske ograde terase, gledam policajce, ne otvaraju vatru. Paljba je sve bliža. Dolazim do mitraljeza i gađam zgradu udaljenu dvesta-trista metara, sa koje je pucano na nas. Policajci počinju da pucaju, ispostavilo se da im je striktno zabranjeno da otvaraju vatru bez naređenja, a njihov starešina je bio u policijskoj stanici koja je takođe bila opkoljena”, objašnjava Petrović.

Više nije bilo razloga za konspiraciju, objašnjava policajcima da je oficir vojske, i ovi predlažu da im komanduje. Prihvata, ali pod uslovom da ga bespogovorno slušaju. Policajci se slažu, a prva naređenja su bila da se sva hrana i municija uskladište na jedno mesto i dele kako kaže Petrović, budući da se nije znalo koliko će trajati opsada. Takođe i da svi pređu u prizemlje, uključujući i stariji bračni par, jedine goste hotela. Pripadnici OVK su isključili struju, vodu i prekinuli telefonske linije u Orahovcu.

„Jedini način da javim komandi šta se dešava, bila je radio-veza. Ali ’motorole’ koje su imali policajci nisu mogle da uspostave kontakt s Prizrenom”, kaže Petrović.

U policijskom „puhu” parkiranom ispred hotela bila je jača radio-stanica, a on se nalazio na brisanom prostoru. Nije bilo druge, naš sagovornik se s još jednim policajcem kroz svetlarnik podruma izvukao iz zgrade, brzo su dotrčali do vozila, ubacili ga u ler i odgurali do hotela, u zaklon. Uspostavio je vezu s komandom, koja je već čula za zbivanja u Orahovcu i pokrenula akciju oslobađanja grada. Petrović je na brzinu objasnio policajcima kako se koriste tromblonske mine, budući da je za njih ova borba bila vatreno krštenje. U međuvremenu je ranjen jedini medicinski tehničar među policajcima, kome su zbrinuli povrede.

Svi su bili budni u noći između 17. i 18. jula, pucalo se na sve strane. Vojska i policija su napale položaje OVK na ulazu u Orahovac, trebalo je izdržati do njihovog dolaska. Ujutru se pred hotelom pojavio „bov”, oklopno vozilo policije koje je došlo po ranjenika i tom prilikom je policajcima preneto naređenje da se probiju iz opkoljenog hotela i da se pridruže borbama za oslobađanje Orahovca.

„Dajte mi policijsku uniformu, idem i ja”, rekao je Petrović svojim saborcima.

Presvlači se i pravi plan za proboj. Lično predvodi prvu grupu koja je pod paljbom pretrčala u kafić naspram hotela, gde su se nalazili policajci koji su došli u pomoć kolegama. Pridružuju se borbama za oslobađanje grada, narednu noć provode u Vatrogasnom domu, gde su organizovali odbranu. Sutradan je po Petrovića došao „bov” po naređenju pukovnika Delića, sa zadatkom da ga vrate tamo gde je njegova jedinstvena misija i počela – u kasarnu u Prizrenu.

Izvor: Politika