Однос према Његошу осликава перверзни, ропски карактер Монтенегра

Пише: Бошко Вукићевић

Да нешто „дебело“ није у реду са савременом монтенегринском државом, да у њеној суштини и устројству има нечег неприродног и прилично перверзног, најбоље се може видјети из њеног односа према Његошу. Наравно, под модерном монтенегринском државом подразумијевам прије свега тродеценијски лоповски режим као и све оне шовинизиране сегменте друштва, из власти и опозиције, који гравитирају антисрпској идеологији коју је такав режим пригрлио. Као да је фундаментална и једина дужност такве монтенегринске државе да непрестано бјежи од историјске Црне Горе, њене суштине, вриједности и идеала.

Елем, у данашњем Монтенегру и у описаним круговима Његош је – тема за избјегавање. Из школа се његова дјела све више избацују, док се његове тековине углавном цензуришу. Када год искрсне иницијатива да Његошев дан рођења буде проглашен за државни празник, а ових дана се то дешава по шести пут – јаве се уобичајени душебрижници да такву идеју опструирају или стопирају.

Тако су у овој прилици експресно реаговали СДП и дукљански историчар чије су књиге донедавно дијелиле „Вијести“, како би оцијенили да поменуте иницијативе служе за убирање „јефтиних политичких поена“. СДП истиче да „Његош има историјску величину“, али да „као друштво треба да тражимо више кохезионих фактора у заједници“. Дукљански историчар каже да је „Његош важна историјска личност“, али изражава бојазан да се таквом иницијативом могу потенцирати идеали „некакве такозване Његошеве Црне Горе коју је Црна Гора већ у двадесетом вијеку превазишла“.

Дакле – „некакве такозване Његошеве Црне Горе“…

Већ и из оваквих реакција могуће је процијенити колики је ниво лицемјерја и подлости код монтенегринске власти и разних њених деривата. Нико од њих неће отворено рећи да не воли Његоша, да се боји Његоша, да Његоша жели одстранити и цензурисати, већ се служе еуфемизмима и лукавостима како би такву одбојност и нетрпељивост према Његошу прикрили. У том смислу више цијеним екстремисте из Бошњачке странке који отворено кажу да не воле Његоша. И они су перверзни и „ишчашени“, али су макар искренији од ових првих.

А зашто разноразни дукљаноиди не воле Његоша? Зато што их Његошево дјело подсјећа на њихово конвертитство и бјежанију од идеала слободе. Његошева ода црногорској слободи, али и његово непобитно српско национално осјећање, његово уздизање Милоша Обилића за врховни примјер части и храбрости код Црногораца, нешто је што дукљаноиди не могу физички ни психички поднијети. Али, толика је Његошева величина у глобалним размјерама, да већина дукљаноида неће јавно истицати отворену одбојност према њему (осим појединачних примјера, као што су списатељи Николаидиси, отац и син). Они ће тек у себи проклињати дан када се Пустињак Цетињски уопште и родио. Јер, како рече поменути дукљански историчар, Његошева Црна Гора је нешто посве другачије од савременог Монтенегра.

А заиста је несрећна држава која не слави тако великог човјека. Његош је био владар и владика Црне Горе, али његов гениј као пјесника и мислиоца увелико превазилази локалне оквире. Његош се дружи са Дантеом, Шекспиром и Гетеом, док би мизерни локални властодршци и шовинисти учинили незамисливо да се ослободе таквог великана, да падне у заборав. Но, не може им бити да га се ослободе. Док год је јак Његошев идеал слободе код нашег народа, постоји нада за обновом историјске Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: