Одисеј у Боци

Био сам на плажи када сам почетком жарког љета добио мејл:

„Пругастоплави,

„Да ли си рад да представљаш српску књижевност на форуму у Кини, средином септембра, о трошку Министарства културе Србије…?

„Д. Х. Змај“

Захвалио сам се пријатељу и пјеснику Д. Х. Змају што мисли на мене, и казао да ми је живот предодредио судбину да постанем познат по томе што декларативно не путујем. У Кину нека умјесто мене иде бољи и виши.

Заиста, када сам писао роман „Лутајући Бокељ“ као анти-одисеју нисам се нимало шалио. Одисеј је познатији по својим лутањима од његове друге праве суштине: да родну Итаку уопште не напушта. Митског јунака воде двије силе, центрифугална – по којој је познат, и центрипетална – по којој је апсолутно непознат.

Могло би се рећи да сви људи осјећају порив да оду, као и порив да остану.

За разлику од дјеце која ради сигурности никад не би мијењала стан, и за разлику од стасалих младих који се питају шта ли је само иза њима знаног свијета, став одраслог Одисеја јесте да сваког дана прелама да ли је центрифугалан или је пак центрипеталан. Да ли жели да се отискује још, а све са сазнањем да је свијета толико много, или пак жели да до краја спозна Итаку која га је родила – опет са сазнанем да је неће спознати за живота?

Каже Капор да човјек не може двапут доћи на мјесто гдје му је једном било лијепо – јер је живот кратак, а лијепих је мјеста толико много.

Каже Пекић да човјек путује чим пређе праг.

Приморци свих земаља презиру површност свих фурештих. И у Венецији има оних туриста који ће се зачудити ако се домицилни прекрсти кад га питају: Извините, а у ком смо ми ово граду?! Јер туристе данас разносе бродовикрузери као муве.

Кад бих смогао снаге да се центрифугалном силом одупрем форцама које ме везују за наше приобаље, тада бих се у Кини замјерио многим савременим српским писцима.

Пазимо…

Рекао бих, као писац и књижар, ово: који ће се то српски писци читати заувијек. И: који нису заслужили ни папир за тираж. Јер књижар чим види либро мјери потенцијал тога дјела. Осјећа зрачење. Прво економско, потом умјетничко. Тесла, портет међу маскама је задњи роман који је дебото заслужио НИН-ову награду. Или да окренем перспективу: откако је предсједник жирија мени рекао да више не чита прозу, да ли НИН-ова награда уопште може да постоји?

Како било, Д. Х. Змај понудио ми је да средином септембра представљам српску књижевност у Кини о трошку Министарства културе. Захвалио сам се пријатељу Д. Х. Змају што мисли на мене, и казао да ми је живот предодредио судбину да постанем познат по томе што декларативно не путујем. У Кину нека умјесто мене иде феноменолошки бољи и виши.

И таман што сам помислио како могу да уживам у септембарском мору будући да током јула и августа од држања гвардије у Књижари Со нисам имао кад – дошао ми је позив са исте адресе да српску књижевност представим у Москви. Јер је мој роман „Једро наде“ Лагуна управо објавила на руском…

Но какав бих ја то био центрипетални Одисеј када бих поклекао, и прихватио позив да се отиснем. Неко мора животом да доказује атипичност, по којој путовање чак и о државном трошку, чак и зарад све веће славе – једноставно није опција.

Бока Которска је један од званично најљепших залива на свијету. Упорно доказујем да је могуће било постати најнаграђиванији српски обални писац икад, да је било могуће обновити херцегновско књижарство старије 3 године од књижарства Геце Кона у Београду, и да је могуће представљати савремену српску књижевност – све вријеме бродећи у мјесту – на нултој бококоторској надморској.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: