Одгурни ближњег свога…
1 min read
Пише: Желидраг Никчевић
Изучавају се, чујем, правни аспекти двојног држављанства у Црној Гори: да видимо како је то регулисано у комшилуку, па у региону, па све тамо далеко, до Брисела и Вашингтона…
Изучавају се, такође, и политички аспекти: ко би се ту и чиме евентуално окористио, а ко би био на губитку, да се више никад не опорави.
Док се сва та ђаволски деликатна проблематика темељно не изучи (у држави чији Устав почиње погрешним падежом!) – ево шта мене занима. Аматерски, чисто људски, да не кажем баш са моралног аспекта, мада је и таква тачка гледишта некад давно имала своје мјесто под Ловћеном.
Дакле, овако. Како је могуће да бар стотинак хиљада становника данашње Црне Горе, све редом гордих постреферендумских држављана, тако панично и фанатично одбијају и помисао да бар још стотинак хиљада њихових најближих рођака – браће, сестара, кумова, стричева, ујака, тетака, унука… који живе и раде у Србији (са којом је Црна Гора, узгред буди речено, више од стотину година, све до јуче, била у заједничкој држави) – да и они добију тај папир, мрвицу тог славног симболичког државног капитала?
Из истих (заједничких) кућа, са истих (заједничких) имања, с брда на брдо чујни и препознатљиви… Род рођени. Уредно контактирају, размјењују послове, бриге, савјете и драгоцјене рецепте, посјећују се, грле на заједничким рођенданима, сахранама и славама… Али држављанство… то никако… само ми то не помињи!
Из Цириха, Минхена и Детроита може, бујрум, али родбина из Србије не!
Примитивније и безочније изокретање знамените Христове заповијести тешко је и замислити.
Док се та мистерија не ријеши, уопште ме не занимају правни и политички аспекти (које свестрано разматра држава чији Устав почиње погрешним падежом), јер се на неморалу ништа трајно не може засновати.
И још бих додао, полит-коректности ради: моје чуђење се односи искључиво на припаднике мог етноса. Другима немам шта да приговорим. Што би се рекло: није то моја епархија.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kako to Ustav počinje pogrešnim padežom?
Наиме, у првој реченици Устава направљена је грешка у падежу, што је свакако скандал посебне врсте! Тако је највиши правни акт Црне Горе, већ у првој реченици, потврдио пословицу да се „по јутру дан познаје“.
Реаговање Никчевића преносимо интегрално.
„Замислите државу чији највиши правни акт, УСТАВ, започиње ПОГРЕШНИМ ПАДЕЖОМ! У првој реченици! Мислите да је то немогуће? Па ево, Устав Црне Горе, свечана Преамбула:
„Полазећи од:
одлуке грађана Црне Горе да живе у независној и сувереној држави Црној Гори, донесеној на референдуму од 21. маја 2006. године;“
Дакле: ОД ОДЛУКЕ… ДОНЕСЕНОЈ!
(А требало би, наравно: од одлуке донесене, или донијете, свеједно)…
Али не: ДОНЕСЕНОЈ!
Наздравље, монтенегро експерти!
Ada cus,kakva greska.
Немамо одговор о којем је падежу ријеч, који је његов назив? Ни у чланку, ни у овом обраћању. Да ли је исто кад се ради о једнини и множини? Појасните то. Овдје је ријеч о једнини, ,,одлуке“. Ово се лако могло избјећи да је написано ,,КОЈА ЈЕ ДОНЕСЕНА“. Шта мислите – да ли је ,,у независној и сувереној“ плеоназам. Објасните нам значење ријечи суверен. Примијетио сам да у вашим чланцима користите доста страних ријечи, иако постоје наше српске. Једна је на крају – експерти. Зар није љепше – стручњаци?
Сва права и много већа треба да имају они који су одабрали Црну Гору као своју домовину и забранио бих двојно држављанство, то је озваничење издаје. Само је једна домовина, па нека се опредијеле или тамо или овамо. Право гласа треба да имају само становници Црне Горе, службени језик треба да буде српски ( никад србијански, јер је разлика и настао је на територији Црне Горе и да га није било у Србији би се говорили неразумљиви дијалекти и наречја). Сва владајућа права у Црној Гори треба да припадну Србима и Црногорцима, али само онима који су припадници праволавне вјере, односно вјерници Црногорско-приморске Митроплије, а сви остали требају д аимају права каоја имају националне мањине у уређеним државама, ништа више, нити мање. Откад знам за себе никад нисам признавао власт у Црној Гори, једноумну, бољшевистичку, комунистичку, која нас је у црно завила, али никад нисам замрзио Црну Гору са њеним природним љепотама и оним поштеним и часним становницима, иако их нема много. Аутор овог текста би хтио да ужива и у Црној Гори и у Србији и да као комунистичко чедо, и даље мудрује и шлапа. Е зајебо си се друшкане, народ се дозвао памети.
Непризнавање једноумља је нешто најнормалније. Неко воли качамак неко приганице. Неко црвену Неко плаву боју. И то је уреду, али при том се поштовати и уважавати и другачија и из њих извлачити најбоље. А што се становника часних и моралних ако их и има невидљиви су појели их ови други. Језик је Српски и у Србији и у Црној Гори, са различитим нарјечима.
Омаловажање другог поготово свог и надобудност у Црној Гори нас је и довело довде.
Тања, гдје спомену приганице, каква си са њима? А не замјери. Тешко је ово за тебе. Нарочито око језика, наука је то. У нашем народу оног који воли више туђе од својег називају – ИЗДАЈНИК. У Србији ми је доста родбине, пријатеља, другова и пријатељица са студија, али сам се вратио и нема нигдје ове љепоте као код нас, само да се избаци комунизам. Али је то тешко, јер је он уништио наш народ. Случајно сам Србин из Боке, али сам могао бити и из других крајева. Смрскао му је мозак и зато је овдје доста њих. И у Србији и у Црној Гори најјачи народ су Срби, чија је колијевка Црна Гора, али се најмање питају, због оваквих. Зато што је комунизам омогућио будалама да глуме паметне и незналицама да се праве да знају.
Па јесте тешко, морам признати. Не волим кад се браћа свађају. Комуниста нисам никад била, иако је у моје вријеме било популарно и тада ми је једноумље сметало.
Тако да ми страшно смета надобудност и нарцисоидност црногорска.
Брђанка сам Српкиња а издајник ?
A ti si odličan primjer za to.