Odgovor Tihomira Burzanovića, autora knjige „Dva metka za Pavelića“, DPS istoričarima: BLAGOJE JOVOVIĆ JE BIO I PARTIZAN (2)!

Piše: Tihomir Burzanović

“Obećavali su nam puteve, pred izbore, poslije izbora opet ništa”, tako je govorio i nastAvljao vičući : “Podigli škole za četiri razreda, ni seljak ni intelektualac, jednom riječju, nas u Crnoj Gori prave čistim proleterima”. Sa Boškom sam se družio i bio mi je drag čovjek, ali sa ostalima nisam volio dugo da budem. Smetalo mi je koliko ti komunisti napadaju vlast i koliko im sve ništa ne valja.

Kako sam postao skojevac

Jednog dana, komunisti mi saopšte da sam na predlog Boška Tonkovića postao skojevac. Iskreno da kažem, ja tada nisam znao šta je to SKOJ. Kada su me primili, kazali su mi i to da ja, kao mlad skojevac, ne smem nikome da govorim o našoj organizaciji i njenim zadacima. A kad su mi rekli da ništa o SKOJ-u ne govorimo majci, ocu i popu, kad pođem u Crkvu, ja sam se skamenio i mislio: “Gdje sam ja ovo primljen, kukala mi crna kukavica”. Kad su mi to rekli, i ne samo meni nego svima koje su primili, ja dignem ruku i tražim riječ , hoću da im ja nešto kažem. Samo što podigoh ruku, kad me Boško gurnu i veli: “Šta ćeš ti da pričaš? ” “Pa da ih pitam kako majki i popu Ljubu da ne smijem ništa reći i ništa povjeriti, pa kome ću se povjeriti, ako neću majki i popu, tako su me vaspitavali?” Ustade Boško i kaže onom komunisti: “Druže, on je primljen na moj predlog i ja ću govoriti umjesto njega!”

I Boško nešto smrsi, ja nijesam ni govorio, nego slušao dok se sastanak nije završio. Kad smo otišli sa sastanka Boško mi udari u priču kako ja treba da se ponašam kad postanem član Partije. “Ma, ne interesuje mene to, Boško, nego ti meni reci šta je to skojevac? ”, prekinem ga ja u po priče. “To ti je Savez komunističke omladine Jugoslavije, koji će da se bori protiv okupatora i fašizma i mi smo njegovi pripadnici i borci! ” Idemo mi dalje, ali mene golica po glavi ono da ne smijem ništa pričati majci i popu Ljubu. Malo se smislim, pa pitam. ” Boško, nijesi mi odgovorio zašto ja o SKOJ-u ne smijem da pričam majki i popu Ljubu? ”. Boško me pogleda i kao da je jedva čekao to pitanje, poče da mi objašnjava ovim riječima: “Ja vidim ,Blagoje, da ti mnogo voliš popa Ljuba. ” “ Tačno, ja ga volim i nikad ne bih mogao ništa pred njim sakriti. Ni pred majkom ! ” “Slušaj Blagoje”, objašnjava meni Boško, “ ako mi tebi kažemo da ubiješ nekog narodnog neprijatelja i ako ti to kažeš popu Ljubu, on će ti kazati da je to grijeh i da to ne smiješ da uradiš, a to je demoralisanje i tebe i naših boraca ! Isto tako, ako kažeš majci, majka će ti reći: nemoj moj sine, ima i on majku koja će za njim da plače, kao što bih ja plakala da tebe neko ubije, Blagoje, nemoj sine ubit nikog ko je Srbin i srpskoga roda! ” “Tako je, Boško”, složim se ja. “Eto, zbog toga ti kažem da nikome ne govoriš šta radimo i šta planiramo”, veli Boško. Hteo sam još nešto da kažem, ali on promeni temu.

Majori švercuju, skojevci komanduju

Jednog dana me pozovu. Direktiva je da se skine major Petko Jovović sa mesta komandira Kosičke čete i da predlože – mene. Pitam – kako to, pa ja sam samo bio vojnik, a poslije toga niži oficir, kako ja da komandujem jednom majoru, jednom visokom oficiru? To je sramota i ja to neću da prihvatim! Kad dođem kući ja to kažem ocu. On me sasluša i kaže : “Idemo kod Petka! ” Kad smo došli kažem kažem mu : striko Petko, komunisti traže to i to, a ja lud ne bih pristao da budem komandir i da tebe smijene. A on, kao iz topa: “Ti to treba da prihvatiš! Tako ćemo znati šta komunisti misle. A meni je dosta svega! Stalno mi prigovaraju kako je nama, kraljevskim oficirima, dobro, a ja nemam, sa ženom i dvoje djece, od čega da živim ! ” Major Petko je, na leđima, u nekoj torbi, nosio duvan i od tog šverca hranio porodicu. Uporno sam odbijao Petkov predlog, ali moj otac presudi : “Ti pristani, ako ti komunisti ponude!” Poslije nekoliko dana dođu komunisti i traže da ja pristanem, jer kako oni rekoše, “hoćemo mladog čovjeka, okretnog i sposobnog”. I tako ti ja, negdje u jesen 1941, postanem komandir Kosićke čete. Odmah smo ušli u neke manje borbe. Poslije tih borbi, jedan dan mi priđe Boško Tonković i kaže: “Ti si mlad i pred tobom je lijepa budućnost ! ” I poče priču kako jugoslovenski oficiri, na čelu sa Arsom Jovanovićem, spremaju jednu bitku i kako komunisti planiraju da oslobode jedan grad . Boško me je pitao da li bih ja išao na Pljavlja, jer bi, kako on reče, to bilo dobro za mene. Pristanem da idem, ali samo kao običan vojnik.

Komesari i kamenoresci

Za bitku na Pljevljima prijavio se veliki broj dobrovoljaca. Kažem ocu da idem na Pljevlja, a on: “Pa trebalo je da me pitaš, Blagoje, sine!” Ja komandir, a da pitam oca! Tih dana priprema, pođemo otac i ja na imanje, pod Glavice. Poslove je tamo nadgledao Pero Begović, naš kum. Kad pokosimo imanje, livade smo davali da na njima pasu krave Đura Čagorovića i njegovog strica Stanka, koji su bili čuveni kamenoresci. Otac je unaprijed platio Đuru Čagoroviću da pravi spomenik mome djedu. “Dobro, Đuro”, kaže moj otac, ”ti pušti krave na livadu, ali mi nijesi uradio onaj spomenik sa sabljom !” Đuro mu reče da je spomenik napravljen i da je kod kuće Mirka Begovića i poslaću ti sjutra ili prekosjutra prvim kolima, a ostale djelove, krst i drugo, kasnije. “Molim te uradi to, jer hoću da Lazar vidi kako će to izgledati i da zna za života da mu je napravljen spomenik”. Profesor Miloš Jovović je tražio da na Lazarev spomenik napiše neke stihove. Đuro nas ubjeđuje kako će i krst i pokrov sa sabljom Lazarevom bit gotov za dan-dva. Nijesmo znali da će nam spomenik uskoro biti potreban. Onda pita idem li ja na Pljevlja, govoreći kako je on veliki komunista. Hvalio se mom ocu, Jovanu Lazarevu, starom komiti: ”Ja nijesam služio vojsku, a određen sam za političkog komesara Bjelopavlićke čete !” I kad je nahvalio sebe, pita Đuro mog oca da mu kaže nešto o ratovanju, jer, kako on reče, “nema pojma o ratu”. “Đuro, sve ću ti reći, ali i ja bih volio da pođem na ta Pljevalja, da pratim sina! ” kaže moj otac Đuru, kamenorescu i komesaru.

Kad Crnogorac strelja Crnogorca

Tako je i bilo. Jednog dana krenu vojska iz Bjelopavlića na Pljevlja. Kad smo došli na Njegovuđe prvi put sam vidio da komunisti ubiju nekoga svoga. Doveli su dva čovjeka koji su, navodno, izdali Partiju i treba da budu strijeljani. Čitala se ta naredba i meni to onda nije bilo normalno: kako zbog Partije da ubiješ čovjeka, zar sad nije borba protiv okupatora, fašista, Hitlera? Jedan od njih dvojice nije bio vezan, mogao je i pobjeći, jer ljudi nijesu htjeli da pucaju zbog Partije. Na kraju ih strijeljaše i prvi put vidjeh kako Crnogorac ubi Crnogorca. Zbog partije. Sledeća noć je bila hladna, bila je velika zima i dva-tri mladića padoše mrtva od hladnoće. Naiđe ljekar i svima kaže kako moramo, kad stojimo u mjestu, da tupkamo kako bi krv cirkulisala. To je bilo tako strašno: gledam kako čovjek pada mrtav, od mraza. Preko Tare smo prešli, noću, u neke planine. Tu smo preko dana odmarali, kad naiđoše avioni, već su Talijani saznali da mi idemo. A kako ne bi znali kad se akcija spremala tri mjeseca, a i špijuna je bilo koliko hoćeš. Ti avioni su samo prošli i nijesu na nas bacali bombe. Iduće noći smo bili u blizini Pljavalja.

Naša borba zahtijeva kad se gine da se pjeva

Rečeno nam je bilo da u šest sati ujutro treba da budemo budni da napadnemo na sva utvrđenja. Bjelopavlići su napadali na Veliki i Mali Bogiševac, a do nas je bio Lovćenski odred, sa Pekom Dapčevićem, kao najveći trebalo je da pazi na izlaz iz grada. Te noći nam kažu da treba da se nauči neka pjesma, za koju nijesam znao šta znači dok nijesam otišao u Italiju 1943. To je bila pjesma “Bandijera rosa”. Na italijanskom. Rano izjutra počinjemo napad i tada, dok presijecamo žice, trebalo je da pjevamo “avanti populi, avanti rosa, bandijara rosa, bandijera rosa…” i da napadamo na utvrđa. Prije napada pita komandir ko će dobrovoljno da se prijavi za bobmaša, koji će ići prvi i kidati bodljikavu žicu. Ja se prijavim. Odmah su mi dali makaza za kidanje žice i rekli da neprijatelj može da puca na nas, ali mi ne smijemo na njih ni jedan metak da opalimo. Kad sam se prijavio, moj otac Jovan, stari komita, krene da se prijavi mjesto mene i pita Đura Čagorovića, ali oni ne daju, nego kažu “pusti njega Jovane, on je mlađi”. Pored mene se prijavio i Ilija Dragović, mislim da je bio učitelj. Prijavo se i neki Škerović, koji je bio narednik u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci, ali je bio izbačen, jer je bio komunista. Meni Đuro Čagorović saopštava, u prisustvu komandira čete Ilije Dragovića – kad sam se javio za četnika da budem i vodnik tog bombaškog odeljenja. Pristanem ja na to, mlad, željan dokazivanja i ratovanja, tada mi je bilo drago što toliko povjerenja imaju u mene. Krenemo mi noću, ali smo imali veoma slabe lampe. Kad smo se približili neprijateljskim položajima počeli smo da sječemo žicu. Italijani su nas izgleda čuli i počeli da pucaju i ranili nam nekoliko boraca, ali na sreću niko nije poginuo. Kad smo presjekli žice prošli smo naprijed, blizu bunkera, i bacili bombe. Na položajima Malog i Velikog Bogiševca Italijani su se predali. O mom učešću na Pljevljima, pričao sam i Momu Vučekoviću, koji je bio ambasador u Argentini, a on se čudi, otkud ja, četnik, da sam bio na Pljevlja, pa kaže: “ I ja sam, Blagoje, bio tamo”. Dakle, bili smo ratni drugovi. I sad on ambasador, a ja emigrant, on heroj, ja “ izdajnik naroda”. Mi smo prošli Bogiševac, i Mali i Veliki, na drugim mjestima je bilo mnogo mrtvih u redovima partizana, ali u Bjelopavlićkoj brigadi nije bilo mrtvih, ali je bilo nekoliko ranjenih. Sjutradan, Lovćenski odred prvi uđe u grad Pljavlja, ali onda krenu Italijani tenkovima i nagrde ih. A, nije fino o tome pričati sada, ali ništa ne bi bilo da su slušali oficire kraljevske vojske, koji su isplanirali dobru akiju, ali hoće Crnogorci da se dokažu, pa onda – izgini bez potrebe! Nakon kontranapada Italijana morali smo da odstupamo. Moša Pijade krka mlijeko i kačamak Kad smo odstupali došli smo do Žabljaka. Na Žabljaku nas susrete Moša Pijade i sa njim Marko Savićević, kojeg su ubili komunisti, kad smo mi otišli. Marko Savićević je bio veliki čovjek i veliki govornik, zato su ga ubili, smetao je budalama nepismenim. Moša je poznavao mog oca Jova Lazareva, a sjetio se i mene. Moša je dobro upoznao sve naše običaje, dok je obilazio Crnu Goru. Mi kad smo došli, on, za jednim stolom, jeo je samo kačamak i mlijeko. Da li je poslije, da ne vidi niko, jeo i meso ili nešto drugo ne znam, ali pred vojskom je jeo samo kačamak i mlijeko. Moša kaže mom ocu i meni da mi ostanemo na Žabljak. ”Ja vas trebam i vi treba da ostanete odvje”, kaže Moša, koga su Crnogorci zvali – Mašo. “Mašo”, reče mu moj otac, ” Vi rekoste da kod nas ima nereda i da su Talijani krenuli na Bjelopavliće, onda me treba narod i tamo!.” Mošo – Mašo pita mene da ostanem. Kažem Moši da i ja idem sa ocem. Boško Tonković mi ne da da idem, ali ja kažem: “Moram sa ocem, tako mi je rekao. Moram oca da slušam! ” Onda hoće i Boško sa nama. Tada ustane Moša Pijade, imao je tada bijelu bradu, ufati bradu, malo zastade. Gleda. Održa govor i na kraju, s obzirom da je većina bila za povratak kućama, kaže da niko ko je član Komunističke partije ne smije da se vrati. “Ko bude pomislio da se vrati kući, završiće kao i ona dvojica što su ubijena na Njegovuđe!“

(Nastaviće se)