• Издвојено

Одговор на ”ПОБЈЕДУ” режимских лажи: Како је пећки патријарх Василије заратио са програмом ДПС-а прије 250 година

1 min read

5 година ‎ ИН4С

„Побједа“ је ових дана објавила текст о томе како Свети Василије Острошки, није српски светац! То је наравно у складу са програмском политиком ДПС и прокламацијама предсједника Ђукановића (”Више никад не смијемо бити Срби”) али није у складу са истином

Свети Василије

Пише: Бошко Радовић

„Побједа“ је ових дана објавила текст о томе како Свети Василије Острошки, није српски светац! То је наравно у складу са програмском политиком ДПС и прокламацијама предсједника Ђукановића (”Више никад не смијемо бити Срби”) али није у складу са истином.

И зато, иако увијено у обланде научног писања и премда личи на истраживачку анализу – ово писање представља само гомилу обмана и ништа више.

Текстописац се упиње да докаже како православни светитељи у Црној Гори – нијесу Срби, а потом доказује – да је њих све ”канонизовала” тада непостојећа ”ЦПЦ” те да са њиховом канонизацијом нема везе Пећка Патријаршија. Обје ове тезе су темељно нетачне, па аутор има велике муке да неистину прикаже као истину.

Но, кренимо редом:

За Светог Василија Острошког, слава му и милост, овдје се тврди да није био Србин, али се каже да је, ето, можда био унијата (посебна врста припадности Римокатоличкој цркви)!? Замислите докле иде та ”аутокефална” и наводно црногорско-православна пропаганда, када је њиховим ауторима драже да га сврстају међу не-православне, него међу Србе?

А при том, теза о унији Светог Василија није ни научно ни животно одржива. Међутим, кога брига? Када српски историчар Владимир Ћоровић претпоставља да је ту можда било уније, онда се то потеже као неки пропагандни барјак (иако Ћоровићу није ужа специјалност црквена историја и њено тумачење). А када исти тај Ћоровић напише да је црногорска историја само дио српске (што и спада у домен његовог стручног интересовања) онда се то ни не помене!

Даље се каже да је најкасније до 1768. г. ”Црногорска православна црква” – ”недуго по обнављању своје аутокефалности” – Светог Василија Острошког објавила за светитеља. Од тада, кажу нам ови приповједачи, постоји служба а можда (?) и синаксар посвећен светитељу (ријеч је о богослужбеним текстовима који се пишу неком светитељу у част ).

Ако бисмо повјеровали „Побједи“ – морали бисмо да прихватимо неколико неистина: 1) да је 1766. г. ”ЦПЦ ” ”обновила” своју аутокефалност; 2) да је црква под тим именом ту ”аутокефалност” имала некада прије; 3) да је током 18. вијека та ”ЦПЦ” (или ако хоћете – Црква на територији данашње ЦГ) – имала поступак канонизовања светитеља – независан од Пећке Патријаршије или касније покрајинских цркава насталих њеним укидањем; 4) да се не зна ко је написао ”службу и синаксар” Светом Василију Острошком, него да ти текстови, ето тако, однекуд, постоје…

Међутим, „Побједа“ се овдје приказује као пораз истине, или преведено на српски – као зборник разноразних лажи.

Јер: 1) 1766. г. није дошло до обнављања никакве ”ЦПЦ”. Нити има помена о таквом црквеном називу, нити послије укидања Пећке Патријаршије има било какве иницијативе у том погледу. Има, напротив, иницијативе митрополита Саве Петровића код руског двора – да се та Патријаршија обнови! 2) Поготово нема помена о аутокефалности Цркве у Зети – прије овог удеса Пећке Патријаршије, па самим тим нема ни ријечи о њеној обнови 3) Црква у Црној Гори током 18.вијека нема никакав саборски ни црквено-правни поступак канонизације светитеља мимо онога што је уписано у календаре и богослужбене књиге епархија Пећке Патријаршије 4) и коначно – у равни Колумбовог или Коперниковог открића – да саопштим једну енциклопедијску истину: Службу и синаксар Светом Василију Острошком саставио је, баш тих година ( од 1767 до 1769 ) кад је боравио у Црној Гори – свргнути, али још живи пећки патријарх Василије Бркић Јовановић! Ето како је српски патријарх, још прије 250 година ”ратовао” против програма ДПС!!!

Неоспорно је да је култ Светог Василија Острошког зачет као мјесни и обласни, као што је то случај свуда у свијету и у историји (култ Светог Луке није зачет у Ровцима – иако га тамо сви славе као крсну славу, нити је култ Светог Јована Крститеља настао у Цуцама – иако се баш овдје слави као заштитник племена, – него је све кренуло од палестинских села и вароши).

Међутим, никако се не може, ни у његовом настајању, култ острошког светитеља свести само на данашњу Црну Гору. Херцеговина је његово родно мјесто, и област његовог владиковања а Херцеговци јесу, неспорно, по свему, исти народ као Црногорци. Замислите, и ”Побједин” аналитичар признаје да је то исти народ, – само тврди да су то све Црногорци. Црногорци, каже, и у Требињу и на Цетињу! А историја нас учи другачије, да су се Херцеговци и Црногорци идентитетски равнали по српском имену … али кога брига за науку?!

Даље се каже да је ”Амфилохије измислио назив – Тврдошки – уз име Светог Василија”?! Лијепо је знати да је млади монах Василије боравио и у Цетињском манастиру једно вријеме, али у Тврдошу је замонашен, тамо је био игуман, и ту му је била прва епископска катедра – кад је хиротонисан (не за црногорског него) за херцеговачког митрополита.

Титулу ”Тврдошког” му могу покушати одузети или они који су безобразни или пак они неписмени, а ”херцеговачки” је (према црквеним канонима) његова основна титула, стара и важна колико и она најпознатија – која каже да је ”Острошки”.

Свети Василије Острошки је постао епископ (митрополит) баш у Пећи. То се десило вољом и настојањем пећког патријарха Пајсија Јањевца (који је са Светим Василијем био лични пријатељ). Прије тога Василије је боравио на Хиландару гдје је обновио један манастирски пирг, а потом се Острошки манастир украсио светосавским знамењима. У предању херцеговачких крајева народ је побратимио и окумио Светога Василија и Светог Саву, иако њих двојица нијесу били историјски савременици, али је каснији светосавски двиг острошког митрополита оставио такав утисак на народ – као да је Свети Василије директан насљедник и ученик Светог Саве.
Замислите подгоричку ”Побједу”, која је кренула у обрачун са оваквим историјским фактима и овако снажним предањем? Чему служи такав папир?

Овај отужни и обмањивачки текст наставља, у истом духу, па као примјер не-српске и ”аутокефалне” црквене историје у Црној Гори, наводи чињеницу да је овдашња Црква имала канонизиване светитеље који ”нијесу имали везе са Србијом”, па их набраја.

Поред поменутог Светог Василија, ту су Свети Стефан Пиперски, Свети Петар Цетињски и Свети Арсеније Косијеревски и Ждребаонички.
Прво, све и да нијесу имали никакве везе са Србијом, ови светитељи су поштовани у Црној Гори чија је Црква била апсолутно и потпуно светосавска. Цетињска митрополија је саму себе сматрала јединим непокореним дијелом Пећке патријаршије, па је, самим тим, поштовање ових светитеља у Црној Гори 18. и 19. вијека, ваљда најбољи доказ њиховог светосавског и српског карактера.
Аутор поменутог текста бестидно прећуткује да је Свети Арсеније Ждребаонички – уствари други по реду српски архиепископ, познатији као Свети Арсеније Сремац, ученик и насљедник Светог Саве.

Ово прећуткивање не би било бестидно да сврха текста није ”прогон српства из Црне Горе”. Овако – ”бестидно” ће још испасти блага ријеч.
Исто тако, Побједин историограф наводи, с поносом, како је Његош издао указ о канонизацији Светог Петра Цетињског – упркос противљењу клира Карловачке митрополије па и Руског црквеног Синода! И збиља, – све је тако било. Али то никако не може бити доказ да канонизација и поштовање Светог Петра Цетињског нема везе са пуноћом бивше Пећке Патријаршије, односно – будуће Српске Православне Цркве! Јер – службу Светом Петру Цетињском ( без које нема потпуног богослужбеног поштовања неког светитеља ) је написао (пазите сад !!!) београдски митрополит Михаило Јовановић, у другој половини 19.вијека! И не само Светом Петру, него и Светом Стефану Пиперском! Дивни и учени митрополит Михаило.

И шта ћемо сад, господо Побједини пиони(ри)?! Иако распарчана од 1766 до 1920 Пећка Патријаршија је очигледно дјеловала као једна Црква, бар на богослужбеном, братском и сестринском нивоу. А Ви, или то не знате – а гласно причате другачије, или пак знате, али кријете од Ваших читалаца?

Слиједе редови о томе како је СПЦ кривотворила лик и дјело ”блаженог кнеза Владимира” додајући му име Јован и приписујући му српски карактер. Мисли се овдје на Светог краља Јована Владимира из 11.вијека.

Рећи ћу само да је током 2016. и 2017. а у спомен 1000 година од мученичке смрти Светог краља Јована Владимира, СПЦ издала десетотомну едицију о личности и култу овог Свеца и одржала један респектабилан међународни научни скуп у Бару, у септембру 2016. г. За разлику од СПЦ, црногорска власт нас је, за исти јубилеј почастила зборником од 10-так радова! Десет томова – насупрот 10 чланака!

А што се тиче пуног имена овога Светога човјека, рећи ћу само ово да је блаженопочивши патријарх српски Павле написао сјајну студију која иде у прилог аутентичности пуног имена Светог Јована Владимира, и која објашњава историјат његовог култа на овим просторима. ”Ко је писац службе Светог Јована Владимира коју је штампао Јован Папа 1690. г.?” наслов је поменутог текста више пута објављеног у склопу зборника радова патријарха Павала ”Да нам буду јаснија нека питања наше вјере”.

Па ето, нека црногорска јавност суди, да ли, кад су црквене теме у питању, више треба вјеровати ”Побједи” или патријарху Павлу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: