Одговор колумнисти Вијести, Жељку Пантелићу, на текст – “Срби у Црној Гори нису као Албанци у С. Македонији, а ни као Срби у БиХ”

Пише: Иван Стоилковић, предсједник Демократске партије Срба и посланик у Собрању 

Кад год кренем у овакву врсту писања прво себи поставим питање – шта може гола истина против заводљивих лажи о експресном бољитку после промена у Црној Гори и, нормално, старој политици напада на Председника Србије?

Али наслов као поручен за реакцију – “Срби у Црној Гори нису као Албанци у С. Македонији, а ни као Срби у БиХ”, јер, у старту не само да подмеће старе поделе међу Србима и жели да отупи борбу за остварење њихових права, него и покушава да забаруши да је колико до јуче у Црној Гори био свеприсутан проблем да се каже да је неко Србин, а сада је проблем када се инсистира на јединству српске нације.

Једноставно дотични није схватио да се не може прихватити његова теза да постоји више српских нација, а још мање се може прихватити даље, не само запостављање, него и ниподаштавање права Срба. Причајући о мотивима који су натерали председника Србије да стане у отворену подршку припадника српског народа у Црној Гори, дотични поново манипулише црногорску јавност, погрешно алудирајући да би Срби требало да имају загарантована права којима се штите националне мањине, као што их имају Албанци у Северној Македонији, заборављајући притом, мислим намерно, да каже да Албанци у Сјеверној Македонији нису мањина него конститутивни елемент, а да је држава већ језичка федерација.

По аргументима које употребљава, када је Македонија у питању, види се да мало зна о ономе што пише.

Даље се у тексту наводи да је проблем што се део грађана Црне Горе изјашњавају као Срби што само потврђује чињеницу, да су Срби у протеклом времену мафијашког режима Мила Ђукановића били објекат генетичког инжињеринга, којим су кроз отворену мајоризацију и отворени покушај системске и систематске асимилације служили као био-маса за стварање нових етничких конструкта.

Исти је процес и са српским народом у Македонији и генерално са Србима у региону, уз изузетак Републике Српске која је кроз Дејтонски споразум обезбедила српском народу институционалну заштиту. И сви они који доводе у питање позитиван однос Србије према Србима у региону нису претходно доводили у питање процес растакања српског народа у његову организовану асимилацију током протеклих година.

Али не лежи враже, не ради се о ничему другом, него о Председнику Србије, тако почиње и тако завршава колумна. На почетку тврди да “Државник коме је стало до положаја својих сународника гради добре и пријатељске односе са државама у којима они живе, а не држи их у сталној неизвесности и на ивици инцидента”, притом ненабрајајући поступке Вучића који си изазвали такве реакције. Као да је председник Србије био креатор црногорске политике која је газећи права Срба и спроводећи “апартхејд” према српском народу до крајњих граница антагонизовала црногорско друштво, али о томе није уљудно писати, зар не?

Толико година сам у политици и Србија је увек имала контруктиван однос према суседима па чак и када су суседи системски асимиловали Србе. Црна Гора је прави пример тога, а Председник је оптуживан да сарађује са режимом Мила Ђукановића и да ради на асимилацији Срба у Црној Гори.

Говорећи о сегрегацији у Македонији каже – “Поређење Срба у Црној Гори са Албанцима у Северној Македонији је позив на сегрегацију и поделу власти, националној основи, јер је то оно што имамо у некадашној најјужнијој југословенској републици по Охридском споразуму” тврди, а притом заборавља дугогодишњу сегрегацију Срба у Црној Гори која је кулминацију доживела покушајем отимања имовине Српске православне цркве.

“Mеђутим, између црногорских грађана који се изјашњавају као Срби и Албанаца у С.Македонији, али и Срба и Хрвата у БиХ постоји неколико значајних разлика. Прва и основна је да су Срби градили државу Црну Гору и уткали су себе у њену суштину, њен темељ, идентитет, што се не може рећи ни за Албанце у С.Македонији а ни за Хрвате и Србе у БиХ”. Небулоза до небулозе.

Читам и не верујем да неко може тек тако оправдавајући своје рђаве разлоге да користи још рђавије аргументе. Па, како то да су Срби градили Црну Гору, уткали себе у њену суштину, а тридесет година били гажени по свим основама.

Ево примера: колики је проценат Срба у јавној и државној администрацији, по валидним сазнањима? Безначајан, а Срба у Црној Гори има тридесетак процената, па се сасвим оправдано поставља питање – о чему пише дотични господин и да ли ми Срби који живимо у државама у региону нисмо уткали себе у њих?

Па довољно је само погледати културно историјско наслеђе и материјална добра који су наши сународници оставили у наслеђе дражавама у региону и истражити свеукупни допринос Срба у скоро свим државама у региону.

Па поново ред деоба за Србе.

”Црна Гора за њене Србе није привремено већ трајно решење и опредељење. Она је понос, а не тамница народа. Они не чекају повољан тренутак,као Албанци у Северној Македонији или Срби и Хрвати у БиХ, да похрле у загрљај суседне државе”.  Ту се слажемо. Државе у којима живимо јесу наше трајно опредељење, али под условом да буду нормалне, демократске и исте да не буду тамнице нашег или било ког другог народа.

И уместо да смањи доживљај наставља, “И на крају најважнија разлика: Црна Гора је грађанска држава”. Па добро, каква је то грађанска држава када је иста Србе у Црној Гори држала ван иституција система скоро три деценије или је грађанска када су Срби ван институција система, а није грађанска када Срби треба да буду део власти. Видимо какви су проблеми и тенденције када су Срби у питању још на почетку промена.

И нормално завршава Вучићем.

“Бити против Ђукановића а не бити против Вучића и обратно, значи имати неки интерес, врло конкретан интерес, од кога се стиди и жели се сакрити, патриотском и националистичком галамом“, дакако. Не бих да тврдим, ипак је ово политика, али неће уродити плодом покушаји да се српски народ у региону окрене против српског народа, посебно против званичника српске државе. Јер, колико год се многима не свидело Србија мора да испоштује своју исконску и уставну обавезу, да брине о Србима у региону и дијаспори, а суседне државе пре свега европске стандарде. Без старих лажи, по систему пуна уста Европе, а нормално све на рачун Срба. Срби су у потпуности свесни чињенице да положај Срба у региону зависи и од положаја Србије у међународним односима и њеног међународног угледа, као и све већој економској снази и развијености.

Грађење нове политике у Црној Гори подразумева стрпљење. Ако се полази од скоро јучерашње промене власти и тезе да ће се у Црној Гори све променити за неколико месеци, што имплицира, односно подмеће Србима, ова колумна црногорског аутора, то је свакако погрешан приступ, јер ако су тридесет година Срби живели под мафијашким режимом и били подложени системској и систематској дискриминацији и асимилацији, онда ће барем деценија бити потребна да се ствари врате на неке нормалне стазе.

Свестан је наш народ потребе да буде јединствен и истрајан у борби за опстанак. Маните се манипулација.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: