Одгонетнути Тарзана

Пише: Сибин

Наслову, дакле, није поента да цинише већ да се буквало позабави предметом излагања (буквално јер је ријеч о исувише материјалној појави (материјалној по свему – условно речено – од главе до пете) која нема шта да сакрије јер, је л` да, нема шта ни да открије), па нам ствари ваља износити детаљно, тако да ћемо ево похитати и одмах нагласити: у питању је име које се савршено слаже са представом, тако да Тарзан може изгледати само онако како га и замишљамо, двометраш који прича споро и понаша се одвећ лежерно, са челичним и никад очешаним живцима.

Тако да ће нас управо наведене карактеристике већ с правом упозорити: ријеч је о несвакидашњем бићу које је више рурално него реално!

У данима кад је Тарзан напрасно одлучио напустити брда и долине и заклео се себи да ће се убудуће искључиво посветити теоријској работи, само наизглед у црногорској политици све је било мање-више исто, али, да није било баш тако, показаће нам управо он који је као такав управо био деценијама очекиван: ДПС је, напросто, у Тарзану препознао свог политичког месију! Циници би рекли – џунгл-boy-а, који опонаша мајмуне, с чим се умногоме не слаже и један од потписника ових редова из покрета Сибин.

Ок, Тарзан је одмах упловио у политичке (слатке) воде и брзо се показао као врсан пливач; иде му леђно, краул, лептир, и други стилови….To ће, summa summarum, рећи како предмет писања није класичан примјер политичког манипулатора, прије неотесанко који из једног (позамашног) комада савршено представља једну дибидус ступидну политику која се препознаје по тоталном одсуству стила и одмјерености коју настоји надомјестити путем наметања силе кроз разне облике бахатости. Тарзан ти тако испадне нешто као њин лого: грдосија без психичких нијанси.

Међутим, ако дозволите, прешао бих на ону љепшу Тарзанову страну, на ону прозирнију, финију и да не кажем еротскију, с којом би се (кладио бих се), радо, угрубо, бавио најхладнокрнији Енди Ворхол, будући да се интересовао (додајмо и – опчињавао) профилима који супо свему непогрешиво једнолични, свакодневни те тиме и они који одбијају да се разликују. Да!, поп-арт фабрикује своје профиле (супер-стрип хероје) и представља их онаквим какви они досита јесу, дакле – разголићени у својој непосебности.

Ворхол је презирао било какво акцентовање и строго се држао рутине (конзерва или осмјех, свеједно), што у Тарзану налази његовог стопроцентног идеала. Ко зна, можда је и шеф на трагу популарне културе у Тарзану препознао производ који је идеалан за промовисање здравине, тј., оне елементарности која нас разоружава и у старту убјеђује у своје поштење и частољубивост? Дочим, итд.

(У Ворхоловом студију Тарзанов портрет два са два: ћелави Т. под насловом: здравина опет хит!)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: