• Поглед

Одбрана и последњи дани Његошеве капеле, јануара 1916.

1 min read

5 година ‎ ИН4С

„Наша влада се носи намјером да наложи пренос остатака Владике Рада на Цетиње и сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сада има, што би само допринијело будућој анексији тог краја“ – министар спољних послова Аустро-угарске (16.06.1916)

Пише: Донко Ракочевић

Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима, као и вјечно почивалиште Петра Петровића Његоша – пише краљ Никола за париски Temps, у зиму 1913. године.

Поменути симболички, баш као и они стратегијски разлози војничке и политичке нарави, широм су отворили врата за акцију аустријске војске, која је у Првом светском рату кренула у освајање Ловћена и Његошеве капеле, бомбардујући артиљеријским плотунима из Боке которске ове светиње.

Између 5. и 11. јануара 1916. године, вођене су одсудне битке за одбрану Ловћена, али је црногорска војска морала да капитулира, иако је њена артиљерија, тврде извори, убила 1.260 аустроугарских војника.

K. und K. армије ушле су на Цетиње, да би се потом аустроугарски фелдмаршал Игнац Тролман на својој фотографији потписао као Bezwinger des Lovcen (у преводу: „Освајач Ловћена“).

Заповједник аустроугарских трупа био је мађарски генерал Херман Кевеш фон Кевшехаза, који је после окупације Црне Горе добио сребрну медаљу (Signum Laudis) са натписом „Побjеднички генерал Кевеш, освајач Ловћена дана 11. јануара 1916“, што јасно свjедочи о важности Ловћена у стратегијским плановима Аустроугарске монархије.

Кевеш се одрекао права првенства на титулу барона, да би му аустријски цар додијелио звање „Фон Ловћен“.

Аустроугарска и квислиншка штампа су одмах почеле навелико да славе освајање Ловћена, чију важност за окупатора потврђују готово летимично изабрани извори.

„Ловћен је пркосио као огромни барјак забоден у стијену Краљевине Црне Горе, која је изазивала нашу монархију, баш као неко посланство силног руског царства, кад би год за то дошао миг из Петрограда. Сваки је барјак оборен и са свих страна ближе се борци да истријебе хајдучко гнијездо“, ликовао је бечки Neue Freie Presse.

„Пишу нам из Котора, по областима цензурисања, пола године је минуло, да нам се свалила са прса тешка мора, која нас је морила за пуних осамнаест мјесеци. Пола године је да су наше чете развиле свој барјак на гордом Ловћену. Сванули су бољи дани и Боки которској“, извjештаваo je загребачки „Обзор“.

Примакнувши се Ловћену, Аустријанци су топовском гранатом погодили капелу.

Аустријанци су након тога наредили ексхумацију Његошевих костију из гробнице и понудили црногорском митрополиту, Митрофану Бану, да се изврше радови на обнови капеле. Митрополит је само пристао на ексхумацију, под условом да је обаве његови свештеници по црквеном обреду. Послије црквеног обреда, ковчег с Његошевим костима стављен је у Ризницу Цетињског манастира.

Аустрија је настојала да отме Ловћен Црној Гори, пише Љубомир Дурковић – Јакшић, „како би обезбедила Боку которску и у њој ратну луку, као и да би, имајући Ловћен, господарила Црном Гором, и преко ње отворила врата у Албанију и у Метохију, где би се ослањала и на римокатолички живаљ. Крајњи јој је био циљ да не дозволи Србима да се уједине и изађу на Јадран“.

Отворену амбицију да анектира Ловћен, Аустроугарска је показала још 1909. године, када је, претећи, покренула ратне бродове ка Црној Гори. Захтјев за уступање Ловћена обновљен је и током 1912, и наредне године, дакле у вријеме два балканска рата, што је покренуло дипломатије Русије и Италије да се томе непосредније супротставе. Ствари у вези с тим су утихнуле, али је историјски сат 28. јула 1914. откуцао почетак Првог светског рата, започетог нападом Аустроугарске на Србију, а онда и на Црну Гору.

Непуних шест месеци после освајања Ловћена, министар спољних послова Аустроугарске и савјетник Царско-краљевског дома Иштван фон Буријан упутио је, 16. јуна 1916, свом изасланику на Цетињу Едуарду Оту овај телеграм: „Влада се носи намјером да наложи пренос остатака Владике Рада на Цетиње и сматра да би тиме Ловћен изгубио ореол светилишта који сада има, што би само допринијело будућој анексији тог краја“.

Бокељска морнарица се 1914. године добровољно преобукла у војне униформе, добила од Аустро-угара бојно оружје, а благослов од стране католичког свештеника пред катедралом св. Трипуна у Котору, те као пјешадија ударила на Ловћен, забадајући нож у леђа тешко рањеној Црној Гори.

Докле су адмиралитет и неки чланови Бокељске морнарице били прожети проаустријским духом и дјеловали против најсветијих црногорских интереса – најбоље говори циркулар који је адмирилитет, 18. јануара 1916, адресирао свим бокељским општинама, а који се у Државном архиву у Котору чува у више примјерака. Тај акт срама и издаје гласи:

„Ловћен је заузет! Весела и радосна вијест одјекује не само нашом пространом Царевином, већ цијелим свијетом. Јунаштво и надчовјечанска храброст наших чета освојило је и овог горостаса и уплело је и ову побједу у ловор-вијенац осталих наших заузећа у овом рату. Јуначки су јуришале наше храбре чете, састављене од разних народа наше Монархије, па уз Хрвата, Босанаца, Нијемаца, Румуна и Мађара, борили су се добровољци наше Бокешке морнарице.

Ово најстарије друштво у нашој домовини, јуначки је показало оружјем у руци, да врло добро схваћа своје часно гесло ВЈЕРА И ПОШТЕЊЕ. Вјера у Бога, вјера и оданост своме премилостивоме владару, руководили су Бокељску морнарицу да је и она приграбила оружје да одбрани свога Господара. Вјерно и одано борила се она прошлих дана.

Пуна поуздања у Бога, домогла се је она, уз бок наших храбрих чета, Ловћена, а под врлим заповједништвом Ритмеистера Баксе, заузела је разне позиције и заплијенила је два непријатељска топа. Са овом сјајном побједом, свануше Боки нови дани, отворила јој се и нова будућност.“

(Седмица)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: