Ода режимском пјеснику

Пјесник он је дичан, занату свом вичан,

силно уображен, од власти уважен,

намазан свим мастима, и лојалан властима…

Без савјести, мирно, пише безобзирно,

истини се руга из партијског круга,

поштеним се смије, чланску карту крије,

чак у том контексту зна и дићи палац –

да он: слободан је интелектуалац..!

Часним не да мира, уз дипле власти свира,

иде јој низ длаку, вреба шансу сваку,

те за њега таквог никад нема зиме –

јер је прод’о своје име и презиме…

Са болесном неком, непојмљивом страшћу

сродио се, лош, он, с исто таквом влашћу…

Па да пише пјесме није ни морао,

довољно је што је ни врана ни орао…

Мада, како иду дани – више личи врани…

Контроверзан пјесник: пише слатко, фино –

а горак, отрован: ни вода ни вино…

Риме слаже, пањка, петља, мути, лаже,

власт свуд брани, јер то једино и знаде,

а, за крај баладе, иду државне награде…

Злобно шара строфе, све бљутаво-красне,

блати жустро, редом, поштене и часне,

па дискретно потплати вајне критичаре,

што за образ и истину, богзна, и не маре,

да, без трунке душевних болова и стреса,

окивају опет њега у небеса…

А он, као случајно, без задње намјере –

среди да га прате све државне камере…

И, док вјешто своју књижну фацу сложи,

сплетке око себе редовито множи,

борећи се чврсто за то увјерење

да исмијат’ треба и правду и поштење…

И није му тешко, Боже му опрости,

ударати на те „реликте прошлости“..!

Па му чешће зато у мали мозак сине:

„Треба рушит’ све те лажне тековине..!“

Па за све критике тај много не хаје,

него шапће себи: „Док траје – нек траје…

Ово моје, сад и прије, воду пије,

а, док пије – дотле и добро ми је…”

А пјесници часни, да га слушају, каткад кушају,

но је проблем што га већина се гнушају…

Па, изреда, тако, за њега и веле:

„Е, дична пјесника… Е куку, и леле..!

Браво, барде, из режимске гарде…“

Тужно ли је, збиља, с те моралне стране,

када пјесник спадне на најниже гране,

кад, мрзећи музе, уз пуно пакости,

окрене се против људи, умјетности,

кад, умјесто часног трибуна народа,

са статусом пјесника, ни лук је ни вода…

Пробија се тако гдје му мјесто није

у вртове свете, чисте поезије,

поета што масти са адресе власти,

с пуно страсти и без трунке части,

ал’ у сваком часу уз часну гримасу,

вјерујући чврсто, до физичког бола,

да ће вазда скупљат’ мрвице са стола.

Па о том у партији удворички муца,

али притом прескромно и културно штуца,

док му мис’о тајна халапљиво јача

да још већи дио чека га, колача…

Па шефу режима панегирик везе

не би л’ штогод још му бацили с трпезе,

те се пјесник њему додворава затим:

„Само кажи, шефе, ког још да облатим!

Ти отвори црну књигу – и не бери бригу,

само реци жеље своје – остало је моје…”

…А шеф више не зна шта још да уради

док режимско перо пред њим вјешто кади,

сем да тог се несрећника, уз осмијех, гади,

ал’ у себи ипак каже: „Е, тако ми хљеба,

ваљаћеш ти опет нама, кад год нам устреба…”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: