Милка Обрадовић, професорица црногорско–српског, босанског и хрватског језика и књижевности и докторанд српског језика, запослена је у ЈУ Средња мјешовита школа „25. мај“ у Тузима гдје предаје црногорски* као нематерњи и црногорски-српски, босански и хрватски језик и књижевност од октобра 2020. године. Током прве три године рада у тој установи, за вријеме мандата три различита директора, никада није имала ниједан професионални, дисциплински или педагошки проблем. Све се мијења доласком директора Сехада Љуљанаја на чело школе у августу 2023. године.
Од тог тренутка, према свједочењу поткријешљеном обимном документацијом коју је доставила редакцији портала ИН4С, започиње континуиран образац селективног поступања, професионалне деградације, дискриминације на националној основи и вјерској основи, ускраћивања права на одбрану, злоупотребе овлашћења и психичког притиска који временом прераста у отворени мобинг.
Већ у јесен 2023. године у записнике Актива и Наставничког вијећа почињу да се уносе нетачни и искривљени наводи о њеним изјавама и раду. Због тога је била принуђена да у више наврата улаже приговоре и захтијева исправке званичне документације. У јануару 2024. године подноси прву пријаву Тиму за заштиту од мобинга. Током поступка медијације директор признаје да је дошло до „неспоразума“, одговорност за нетачне наводе пребацује на записничаре, а спорни записници се накнадно коригују. Иако је формално постигнут споразум, Обрадовић истиче да је већ тада било јасно да се ради о свјесном пребацивању одговорности и покушају прикривања сопствених поступака, а не о стварном рјешавању проблема. Посебно индикативна противрјечност појављује се касније у поступању институција. Иако је прва пријава за мобинг поднијета још у јануару 2024. године и вођен поступак медијације, у извјештају просвјетног инспектора Николе Дукаја накнадно је наведено да „против директора никада није било пријава за мобинг“. Ова тврдња је у директној супротности са постојећом документацијом и указује на озбиљан проблем у евидентирању и третирању пријава запослених.
У истом периоду, током 2024. године, дио запослених у ЈУ СМШ „25. мај“ Тузи поднио је Министарству просвјете колективни захтјев за разрјешење директора, који је потписало петоро запослених. Поред тога, и други наставници појединачно су подносили жалбе Министарству, као и иницијативе Инспекцији рада и Просвјетној инспекцији. Паралелно с тим, пред надлежним судовима против директора Љуљанаја воде се два судска поступка због незаконито спроведеног дисциплинског поступка и незаконитог умањења зараде у трајању од три мјесеца, као и два судска спора због незаконитог запошљавања у овој образовној установи. Током 2025. године, Министарству просвјете достављена је и жалба ученика на рад директора школе, што додатно указује на ширину и континуитет проблема у функционисању установе.
Одузимање одјељења и селективна примјена критеријума
У марту 2024. године директор усменим путем обавјештава професорицу Обрадовић да треба да препусти одјељење првог разреда гимназије другом наставнику, уз образложење да постоје „жалбе родитеља на националној основи“. За овакву одлуку није постојао никакав писани траг, званична одлука, педагошки поступак, нити било какав доказ о постојању жалби. Иако је професорица раније спровела иницијално тестирање и указала да ученици имају изузетно слабо знање језика, њено стручно мишљење је у потпуности игнорисано. Након што јој је одјељење одузето, у року краћем од мјесец дана долази до наглог и неуобичајеног повећања оцјена истих ученика, без реалног педагошког основа.
На сједници Актива 3. априла 2025. године, којој присуствују директор и педагог, у званичном записнику је констатовано да не постоје никакве писане притужбе родитеља на рад професорице Обрадовић. Упркос томе, у децембру 2025. године директор се ретроактивно позива на наводну „ранију жалбу“ и користи исте ученике да дају мишљење о њеном раду током ванредног надзора, иако им од марта те године више није предавала.
Након тога одржана је и посебна сједница Актива црногорско–српског, босанског и хрватског језика и књижевности, на којој су се колегинице већином гласова — четири према један — изјасниле да Обрадовић треба да остане предметна наставница у одјељењу II-е. Упркос оваквом јасно израженом стручном ставу Актива, директор је наставио са активностима усмјереним на њено уклањање са тог одјељења.
Жалба ученика и ускраћивање права на одбрану
Жалба ученика против проф. Обрадовић поднијета је 12. јуна 2025. године, али она за њено постојање сазнаје тек 2. септембра 2025, и то случајно, у школском ходнику, након што више ученица одбија да присуствује њеном часу. До тог тренутка ни управа школе, ни разредни старјешина, нити било који надлежни орган није је обавијестио да је против ње поднијета жалба, чиме јој је ускраћено право на благовремено изјашњење и припрему одбране.
Садржај жалбе обухвата тешке оптужбе о наводном вријеђању, застрашивању и дискриминацији, али без навођења иједног конкретног догађаја, датума, часа, цитата, доказа или свједока. У жалби се, између осталог, наводи да је професорица „предавала искључиво српске писце“, иако су сва наведена дјела — Лјетопис попа Дукљанина, Рани јади Данила Киша, Антигона, Ромео и Јулија, као и наставна јединица о Вуку Караџићу и развоју језика — дио важећег наставног плана и програма за први разред средње школе и ни по једном основу не представљају националну или идеолошку селекцију. У изјави се помињу и такозвани „хамери српских писаца“, који са професорицом немају никакве везе, нити их је она користила или оштетила, што додатно указује на конструкцију и неутемељеност навода. Посебно забрињава околност да је међу потписницима жалбе наведен и један ученик, страни држављанин, који је, према наводима Обрадовић, од самог почетка тврдио да није дао сагласност за подношење жалбе и да је његово име наведено без његове воље. Ова чињеница отвара озбиљна питања о могућој злоупотреби малољетника у циљу подршке неоснованим оптужбама, као и о одговорности лица која су омогућила или прикрила такво поступање.
Већ наредног дана, 3. септембра 2025. године, Милка Обрадовић подноси детаљан писани одговор на жалбу и Захтјев за заштиту професионалног интегритета, у којем изричито тражи да се спроведе законит поступак, утврде чињенице и провјери истинитост навода. Управа школе никада није одговорила на те захтјеве, нити је покренула било какав формални поступак утврђивања чињеничног стања.
Умјесто тога, 9. септембра 2025. године директор усмено покушава да наговори професорицу да „заборави жалбу“, уз образложење да су ученице спремне да се извине, чиме се фактички нуди неформално затварање случаја без икакве провјере озбиљних оптужби. Она то одбија и инсистира на законитом поступку. Након тога ангажује адвокатицу Марију Ивановић Кажић, која 18. септембра 2025. године подноси званичан писани захтјев за састанак са управом школе. Ни на тај адвокатски допис никада није одговорено.
Обрадовић указује и на чињеницу да је бојкот наставе започео изненада и без икаквог претходног педагошког поступка, у одјељењу са којим је до тада имала изузетно добру сарадњу и високе резултате. Због начина и околности под којима су ученице престале да похађају наставу, остаје отворено питање да ли је и у којој мјери на њихову одлуку утицало поступање или сугестије одраслих лица унутар школе.
Сједница 30. децембра 2025: јавно понижење и физичко удаљавање
Кулминација вишемјесечних притисака дешава се на сједници Наставничког вијећа 30. децембра 2025. године. Директор, без претходне најаве и без уношења у дневни ред, пред колективом износи оптужбе о наводном „неправилном оцјењивању“ и чита изјаву ученице која професорици никада раније није достављена. Иако она одмах реагује и оспорава наводе, директор јој ускраћује право да се изјасни, подиже кажипрст према њој, наређује јој да напусти сједницу и јавно је оптужује да „шири националну мржњу“. Начин на који је директор поступао према професорици током сједнице — ућуткивање, гестикулација прстом, наредба да напусти сједницу и јавно дискредитовање пред колективом — представља понашање које је неуобичајено у професионалној комуникацији и које, према оцјени Обрадовић, има елементе понижавајућег и родно неравноправног односа.
Након паузе, сједница се наставља, али је професорици физички забрањен улазак у салу. Школски заштитар, по налогу директора, одгурује је и онемогућава јој приступ. Обрадовић посебно истиче да школски заштитар, по уговору и опису посла, нема овлашћење да професорима забрањује присуство сједницама Наставничког вијећа, нити да поступа као лично обезбјеђење директора, што овом догађају даје додатну тежину и отвара питање злоупотребе службеног положаја.
Због поменутог инцидента, петоро колега који су у знак солидарности остали уз њу испред сале касније добијају формалне опомене, што представља јасан вид притиска и застрашивања запослених који су пружили подршку колегиници.
Поред тога, и сама Милка Обрадовић добија опомену пред покретање дисциплинског поступка, која је заснована на спорним и оспореним наводима и уклапа се у шири образац дисциплинског притиска.
Након догађаја на сједници Наставничког вијећа од 30. децембра 2025. године, проф. Обрадовић се поново обратила Министарству просвјете, након чега је у просторијама Министарства одржан званичан састанак коме су присуствовали представници Министарства, директор школе Сехад Љуљанај и други релевантни актери. На том састанку је предложено да се покуша са неформалним рјешењем настале ситуације, али је Обрадовић истакла да је случај до тог тренутка већ ескалирао до нивоа који онемогућава било какво „затварање“ без институционалне одговорности и утврђивања чињеница. Представници Министарства су, поштујући такав став, саопштили да ће Просвјетна инспекција по службеној дужности изаћи на терен поводом избацивања са сједнице 30. децембра, као и да ће сву документацију којом Министарство располаже, а која се односи на њене пријаве, доставити надлежном тужиоцу на његов захтјев, чиме је призната озбиљност навода и тежина случаја.
Поред тога, против директора школе и других одговорних лица поднијете су и пријаве Центру безбједности, при чему је важно нагласити да је прва пријава, која се односила на догађај незаконитог удаљавања са сједнице Наставничког вијећа 30. децембра 2025. године, већ процесуирана и да се предмет налази у поступку код надлежног тужиоца. Накнадно је поднијета и друга пријава Центру безбједности, која се односи на додатне радње и поступке који су услиједили након тог догађаја, чиме је правни аспект случаја проширен и на континуитет поступања, а не само на један изоловани инцидент.
У вријеме спровођења ванредног надзора Завода за школство и Центра за стручно образовање, Обрадовић се налазила на боловању које јој је, како наводи, одређено због здравствених тегоба изазваних дуготрајним стресом и притисцима на радном мјесту. Боловање је прекинула искључиво ради омогућавања спровођења надзора, што додатно илуструје тежину психолошког оптерећења којем је била изложена.
Незаконите измјене документације и оцјењивање
Након њеног повратка са боловања, ученици настављају бојкот наставе. Када је у дневник уписала изостанке са разлогом „самовољно“, ти записи су накнадно прецртани и измијењени, при чему су поједини часови у потпуности избрисани, као да су ученици били присутни. Директор без доношења било какве формалне одлуке формира комисију која ученицима закључује оцјене, иако настава фактички није реализована и без учешћа предметног наставника. Истовремено, одјељење јој се уклања из МЕИС система, чиме јој се фактички мијења радни ангажман без икаквог рјешења.
Обрадовић наводи да јој је разредна старјешина тог одјељења лично саопштила да су накнадне измјене и брисање изостанака извршени по налогу директора школе, што указује на директно мијешање у педагошку документацију и персоналну одговорност за такве радње.
Центар за стручно образовање и Завод за школство у званичном писаном изјашњењу потврђују да нијесу дали никакве препоруке на које се директор позивао, нити су учествовали у спорним радњама. Упркос томе, директор се пред Министарством просвјете позивао на наводне препоруке надзора како би оптужбе против професорице изнио пред Ђачким парламентом, Савјетом родитеља и Школским одбором, што су надлежне институције накнадно демантовале.
Важно је истаћи да, иако су иницијативе за надзор упућене и од стране адвокатице и од самог Министарства просвјете, просвјетна инспекција до данас није извршила надзор у овом предмету.
У новембру 2025. године директор подноси и захтјев за провјеру знања албанског језика професорице Обрадовић, иако у школи постоје и други наставници којима албански није матерњи језик. Према њеним наводима, сам директор јој усмено саопштава да је овај потез реакција на њене пријаве инспекцијама.
Обрадовић у обраћању ИН4С-у истиче да је, упркос свим притисцима, у раду са ученицима поступала искључиво професионално и да ни у једном тренутку није дозволила да било какви сукоби или поступци одраслих утичу на образовање, оцјењивање или психолошку добробит дјеце, наглашавајући да управо зато инсистира на утврђивању истине и одговорности.
Због наставка притисака и радњи које су услиједиле и након свих претходних пријава и надзора, Милка Обрадовић је 5. фебруара 2026. године поднијела и другу пријаву Тиму за заштиту од мобинга, указујући да се ради о континуираном и систематском поступању, а не о изолованим инцидентима. Међутим, упркос бројним дописима, пријавама, адвокатским поднесцима, иницијативама за инспекцијски надзор и обимној документацији, проф. Обрадовић свједочи о готово потпуном изостанку правовремене и дјелотворне реакције надлежних институција. Надзори су парцијални, записници јој се не достављају, а одговорност се континуирано пребацује са једне институције на другу. Случај Милке Обрадовић тако превазилази оквир појединачног радног спора и добија обиљежја системског проблема.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Па зар ова универзална Професорка очекује од Спајићеве Владе да је заштити. Па да сте из онога конгломерат избацили оно СРБСКИ можда би ти било лакше. Па Спајић је већи мрзите србск чак и од ВИТЕЗА из Растоке.
Бог те мазо!? Професорица црногорско-српског, босанског и хрватског језика!? Да није „уврнуто“ и „откачено“, било би баш смешно.
За оно ругло од имена предмета – језика који предаје, није крива проф. Обрадовић, него Мандић који је то караконџул-име српском језику потписао са Лукшићем 2011. године. Онај ко тако предмет не зове, остаје без посла. Како за вријеме Мила и Ранка, тако и данас за вријеме Јакова и Спајка… Е, сад, ко ће то исправити кад Срби имају за лидере ЕУ-роптичаре и улизичаре? Част Милану, он сам не може.
Знам. Одајем признање ЈелицеиСтојановић, Матовићу и свихмпрофесорима српског језика који су имали кичму и достојанство и нису подлегли безумљу. Баш тако, све ово што се ради са српским језиком, је суноврат памети. То је присутно у Хрватској и БиХ али, у ЦГ је кулминација. Потомци оних који су се некад поносили својим српским родом и језиком и православном вером !?
Ova dotična, nije spomenula da je fakultet završila sa srednjom ocjenom malo većom od 6, tako da ne znam odakle ovaj doktorand i da je u svim školama radila neprofesionalno, ogrnuta litijama i svetosavvskom klikom. Dobro je poznata svuda, a ponajviše u svom rodnom Žabljaku. Ne more na silu Milka, mora nešto znanjem!
Није проблем у томе што неко литија.
И ја сам учесник литија.
Српкиња сам, рођена у Подгорици. Је ли то гријех, имати опредјељење другачије од Вашег, иако ме дотична прозивала да сам полтрон ДПС -а и да радим сто директору одговара, иако ми је отац остао без посла за вријеме власти секте (дРпс-а) само зато што је имао своје ја кад су сви ћутали, и само зато што је Србин остао без посла, говорио јавно ста мисли о секти, и то кад није било безбједно, кад је свако ко је био опонент, веома лако остајао без посла, а мени укинуто радно мјесто за вријеме тог режима, а она управо за вријеме тог режима добила часове-
Волим српски народ, ком и припадам, али дотична сад брани српство, када је безбједно.
Дотичну знам. Забринуто колико је негативне енергије у њој.
Али није чудо кад је толики просјек. Диплома мастера данас не значи ништа. Сад то може да заврши ко год хоће, посебно ако има неког на факултету и болоња је унијела девалвацију . Никад особа са високим просjеком неће писати хвалоспјеве о себи, као што их она пише (ово пишем на основу ранијих преписки по ФБ)
Знам професоре који су били стути генерације, а живи се нијесу чули. Годинама радили на 5 часова, највише 10. по 20 година их је било да немају ни пола норме.
А што се тиче ове ситуације, вјероватно је повријеђена.
Али ето, ваљда ће утврдити инспекција.
За све су криви наши преци, који нису на примерен начин поступили са турским квислинзима.
Шта ће на ово рећи спикер парламента и потпредседник Владе Алексић? Хоће ли ишта рећи и подржати? Наравно да неће јер се не ради о њиховим фотељама, јер их није брига. Они су су на ЕУ путу и ово им није приоритет.
Ово је само један примјер који говори о томе шта ће нам се дешавати кад, захваљујући шалабајзерима и млитоњама који воде државу – мезимчад „наших западних пријатеља“ пресвоје и завладају. Ако ти, тв лажима ошамућени народе, ово није довољно добро насликано, мало се заинтересуј шта се дешава са Србима на Косову. Владајуће не морамо опомињати. Они ће, за неку провизију и миг из амбасаде, продати све од Тузи до Пљеваља. Са све народом, свакако. А проф. Обрадовић нека се не сјекира. Сад ће наше НВО бранитељке – Уљаревић, Горјанц,, Ковачевић,… скочити да је бране. Чим чују да је у називу предмета који предаје поменула „српски“.
Застиђе. Подршка за проф. Обрадовић.
Да неће неки да Србски језик,професорица предаје на енглески или њемачки?
Тотално лудило.