Од шале до трагедије: портрет друштва без емпатије
1 min read
Једна од упадљивих одлика треће деценије двадесет првог века несумњиво је убрзан темпо којим се укрштају реалност и виртуелна стварност, захваљујући чему, нарочито генерација пост-миленијалаца, све што се догађа брзином светлости претвара у мим. Од религијских симбола првог реда до ратова, правих и лажних геноцида: мим култура је неретко провокативна и субверзивна, и у том смислу није тако оригинално смела као што се понекад мисли.
Још у егзотичним заједницама које су биле предмет интересовања антрополога на почетку двадесетог века хумор је служио као инструмент да се проговори о неприхватљивом, да се релаксирају друштвене тензије и на тај начин структурира конфликт. Вероватно црни хумор представља најекстремнији и најинтересантнији фоклорни феномен у домену шале, јер се поиграва са нашим моралним осећајем, наводећи нас на смех поводом ствари које иначе изазивају страх, тугу или саосећање.
Хумор је тешко контролисати и сходно томе, одавно је препознат као непријатељ ауторитарних система. Стога не чуди то што су генерације рођене и стасале у глобалистичкој културној диктатури пригрлиле могућност да на интернету, кроз шалу и мим, пруже отпор и преиспитају све оно што представља званичну верзију историјске и актуелне стварности.
Уколико и дан данас сматрате да ипак постоје ствари са којима се не треба шалити можда ћете и сами постати објект пошалице, као “бумер” или једноставно особа која је сувише стара или озбиљна да би разумела супкултурни језик младих и њихов поглед на свет, обликован и прожет специфичним инфантилним цинизмом.
Ово је, разуме се, стереотип: можда није у питању генерацијско неразумевање него ваш принципијелни став заснован на етичком аргументу: у традиционалним друштвима, упркос функционалном аспекту хумора, одређене теме ипак су биле табуизиране зато што је постојала свест о томе да прављење досетки и смех могу да постану механизам нормализације опасних појава, али и обољевања колективног и индивидуалног апарата емпатије.
Не би било поштено тврдити да данашња мим култура уопште не познаје табу или обзир, али границе смешног померене су у складу са степеном неразумевања односа узрока и последице те одсуства осећаја личне одговорности сваког појединца у креирању културне мапе друштва.
Хумористички однос
Када је, пре неколико недеља, певач Дарко Лазић постао учесник четврте саобраћајне несреће у својој каријери, реакције су биле подељене у две, наоко супротстављене секције. Док су део јавности и велики број појединаца оправдано постављали питање одрживости и употребљивости система који омогућава понављање кривичних дела са могућим фаталним исходом у недоглед, односно до фаталног исхода, Лазић је, не по први пут, за интернет заједницу био мим инспирација.
Спона између два крајња одговора: масовне панике нижег интензитета чији је главни мотив ирационална стрепња да ће нас Дарко Лазић све побити и хумористичних осврта на заиста узнемирујућу али искуством поткрепљену претпоставку да ће он вероватно и након ове несреће поново сести за волан у ствари је одсуство воље или капацитета да се случај сагледа из перспективе у којој је Дарко Лазић само један од манекена културе (само)деструкције коју смо сви принуђени да живимо, те да је бављење последицом уместо узроцима, без обзира на тон и мотив, само залудно чепркање по површинском слоју стварности у којој се вести из шоубизниса и црне хронике штампају заједно на насловним странама високотиражних таблоида.
Перпетуирано оптуживање деперсонализованог система за све и свашта је опште место, али заблуда да само медијски препознатљиви појединци, “моћници” и заштићени поседују привилегију да некажњено, или уз минималне санкције, крше закон у ствари је оно што омогућава опстанак таквог система. Између осталог, ради се о двоструким аршинима: највећи број саобраћајних несрећа са смртним исходом не изазивају певачи, глумци или водитељи него такозвани обични, анонимни људи. И сви они добијају бизарно благе казне.
Уколико и дан данас сматрате да ипак постоје ствари са којима се не треба шалити можда ћете и сами постати објект пошалице
То не значи да је примерено да Дарко Лазић буде хумористички јунак интернет профила који служе за забаву, а да то престане да буде тек када некога убије. Бивајући заштитно лице дивљачке вожње у Србији он већ има свој симболички удео у мрачном билансу који каже да се број погинулих у саобраћајним удесима на нашим путевима и улицама и ове године повећао.
Иако се подразумева да нису све саобраћајне незгоде последица бахатости, велики број њих догађа се услед вожње неприлагођеном брзином и/или под дејством опијата. Помоћник директора Агенције за безбедност саобраћаја почетком септембра обавестио је јавност о томе да је од почетка ове године у саобраћајним незгодама страдало педесет седам пешака и осамнаест бициклиста. Статистика каже да на српским путевима све чешће гину деца.
Сложићемо се, бар се надам, да је то једна од најмање смешних ствари на свету, али ћемо такође констатовати да све те удесе, упркос труду, није скривио Дарко Лазић, премда је неке можда инспирисао.
Шири проблем
Није нужно бити експерт за антрополошка питања па закључити да је проблем много шири и дубљи од оног који ствара сувише доступна и експлоатисана могућност да се личним и пословним везама и корупцијом избегну правне последице дела – у ствари, можемо рећи да су то два, повезана али ипак различита проблема.
У том смислу, као што сам већ писала бавећи се темом насиља у породици, пооштравање законских казни може да представља адекватан морални одговор заједнице на неприхватљиво понашање појединца (из тог разлога и смртну казну сматрам једном од најзначајнијих тековина културе која поседује капацитет да оштро раздваја добро и зло) али, не чини се да може трајно и суштински да демотивише починиоце.
Шанса за истински позитивни помак увек је искључиво превенција а то значи креирање културног амбијента у коме се обесхрабрује нељудско поступање а саосећање и лична одговорност, за свој и туђи живот стављају испред императива погрешно схваћене слободе и живљења “пуним плућима” што се, у пракси, спуштено на најнижу раван хедонизма, најчешће своди на деструктивни и аутодеструктивни егоизам.
Претпоставка да млади воле узбуђење, опасност, изазове и доказивање, такозвано “позитивно лудило” и да им све то без ограничења треба приуштити одавно је аксиом у нашем друштву, иако није историјска константа. Највише захваљујући увезеној популарној култури, овај стереотип је постао правило од ког одударају само “чудаци”.
Пасивно удовољавајући природној тежњи човека да се прилагоди заједници, ма каква она била, највећи број родитеља уопште не преиспитује културни образац у који настоји да укалупи своје дете: он се сматра датим и задатим, а не живим и променљивим, стога се унутар тог културног амбијента појединац осећа беспомоћно и као једину опцију за опстанак препознаје адаптацију, често несвестан последица које нужно доноси уклапање у прописане оквире нездравог друштва.
Критички однос према култури младих често се сматра последицом неспособности одраслих да разумеју ново доба, али се занемарује континуитет културне промене која се увек протеже кроз више генерација, стога је време које живимо дословно то: време свих оних који у њему живе.
На свакодневицу данашњег тинејџера више него он сам утицала је генерација пре њега директним васпитањем, а оне претходне посредно су обликовале целокупни друштвени простор у коме се креће. То значи да је продор попкултурних узора упитних етичких и естетских квалитета омогућен много пре него што је Дарко Лазић нажалост положио возачки испит.
Емпатија или казне
Немогуће је, дакле, и парадоксално, драконски кажњавати исход, али и даље прописивати као нормално или чак пожељно понашање које води до њега. Такав прозвољни однос према проблему показује потпуну неспособност заједнице да покрене механизам самоодбране. Вапај упућен систему и институцијама у ствари је поражавајуће признање овог стања.
Ми нисмо способни да васпитамо људе тако да поштују светињу живота, али се надамо да ће правосудни систем, методом застрашивања, успети то да уради уместо нас. Проблем је, међутим, у томе што ниједан несавесни и бахати возач не мисли да се претња казном односи на њега, као што не мисли да ће, уколико припит седне за волан и нагази на гас, да изгуби главу или убије некога. У питању је, дакле, потпуно одсуство свести о томе да наши поступци производе реалне последице и да је свет опасно место.
Оригинална народна верзија приче о Црвенкапи причала се девојчицама на прагу адолесценције. Бајка је била својеврсна васпитна иницијација и начин да се деликатна тема мушко-женских односа приближи женској деци у правом тренутку, тако да их упозори на опасности света одраслих у који треба да ступе. Касније, упозорење је постало неугодније од зла на које упозорава, а Црвенкапа је адаптирана по мери нових генерација деце које, парадоксално, живе у још опаснијем свету, али заједница више не жели да им прича о томе. Извор: Нови Стандард
