Од Херцег Новог до Суботице, од Врања до Бање Луке: Повеља о српском културном простору

Министар културе и информисања Србије Владан Вукосављевић и министарка просвјете и културе Републике Српске Наталија Тривић потписали су данас у Свечаној сали Карловачке гимназије Повељу о српском културном простору, преноси Танјуг.

Повељом о српском културном простору, документом који су заједнички донијели Министарство културе и информисања Србије и Министарство просвјете и културе Републике Српске, исказује се заједничка тежња културних чинилаца у Србији и РС за усаглашавање активности и мјера од стратешког интереса за српску културу и за њено међусобно повезивање и представљање у свијету, уз увјерење да начела и становишта, изнијета у документу, дијеле и припадници српског народа у Црној Гори, Македонији, Хрватској, као и Срби у ширем региону и дијаспори.

Потписници Повеље, министри културе двије земље, сматрају да овакво дјеловање треба да активира различите путеве сарадње са културама других народа из најближег окружења, или с народима са којима дијелимо опште ставове о пожељним хуманистичким вриједностима.

Под српским културним простором подразумијева се, како је наведено у документу, простор на којем је српски народ у дугом историјском трајању живио или још увијек живи, остављајући трагове материјалног и нематеријалног културног насљеђа, било да се налази у оквиру граница или изван граница његових државних творевина.

Својим потписима министри су изразили и тежњу за узајамно-сагласном, културно-просветном политиком, отвореном за равноправну и цјелисходну сарадњу са културама других народа.

У Повељи се констатује да убрзане промјене и глобализацијски процеси увелико доводе у питање културну разноликост свијета, а припадност националној култури, сматрају потписници, не представља замјену, него шири контекст у којем се препознаје и остварује сваки слободни појединац.

Националне културе представљају израз еманципације народа као историјских заједница, достигнуће модерног доба и демократских друштава, а брига о њиховом очувању савремени свијет признаје као важан аспект остваривања људских права, сагласни су Вукосављевић и Тривићева.

Даље се наводи да Србија, као матична држава српског народа, развија институционалне оквире и остварује респективну подршку очувању културних права етничких мањина према највишим мјерилима међународне праксе.

Стога се, сматрају министри, не може начелно доводити у питање ни потреба да и култура српског народа у Србији и Српској, у региону и дијаспори или расијању, од Требиња и Херцег Новог до Суботице и Вршца, од Врања и Грачанице до Бање Луке, буде развијана у својим вриједностима и традицијама, како у области савременог стваралаштва, тако и у области очувања, проучавања и презентације културног насљеђа.

Посебну пажњу два министарства посвећују успостављању системске бриге о српском језику и ћириличком писму, о подршци програмима наставе српског језика, историје и културе, што представља, сматрају, „једно од темељних оруђа у легитимном настојању да избјегнемо однарођавање нових нараштаја, не само у све бројнијој дијаспори, него чак и у Србији и Српској“.

Обнова и заснивање лектората у иностраним центрима, нарочито у срединама са снажном српском заједницом, допринијеће, увјерени су министри, и ширењу интересовања припадника других народа за језик и културу српског народа.

Стратешко полазиште српске културне политике треба, сагласни су министри, да буде засновано на увјерењу да је прије свих ширих интеграција први и незаобилазни корак јачање кохезије унутар српског културног простора.

У Повељи се истиче и да развијање историјске свијести и културе памћења, нарочито о размјерама геноцида над српским народом, континуирана презентација ове теме у музеологији, умјетностима и публицистици, треба да буде примјер заједничког одговорног односа према прошлости.

Два министарства се залажу да владе Републике Србије и Републике Српске заснују сталну институционалну форму за планирање, координацију и поспјешивање свих продуктивних облика међусобног повезивања унутар српског културног простора, сачињену од представника кључних установа културе, Српске православне цркве, као и водећих српских културних организација у региону и дијаспори.

„Једино народ утемељене историјске и културне самосвјести може да допринесе квалитету шире културне комуникације. Српска култура је показивала и даље показује примјерну отвореност за друге, не занемарујући ни свијест о потреби заштите базичних интереса у области културног идентитета и зарад националног опстанка и зарад даљег развитка. Декларисана сагласност у нашим изнесеним културним опредјељењима важна је претпоставка за дјелотворан одговор пред изазовима процеса акултурације, тј. асимилације, као и негирања српске културне традиције, те основ за очување српске културе“, стоји у Повељи.

Једино народ са изграђеном културном самосвјешћу може бити активни члан глобалне, европске и свјетске заједнице као њен драгоцјени чинилац, од којег се не очекује само да опонаша извјесне културне обрасце, него да их и ствара, сагласили су се Вукосављевић и Тривићева.

Прочитајте још:

Има ли Црна Гора своју „фармацеутску мафију“ (2): Власник „Глосарија“ кум Катнића

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: