Од Бјелопавлића до Аргентине: Прота Радојица Поповић (1907–1960) – свештеник, борац и једина жртва освете атентата на Анту Павелића

Аутор: Вук Новаковић

У времену када се колективно сјећање све брже брише, важно је подсјећати се људи који су својим животима оставили неизбрисив траг у историји и духовности нашег народа. Један од таквих људи је протојереј Радојица Г. Поповић, свештеник, народни борац и син црногорске Бјелопавлићке равнице, рођен 1907. године у селу Загреда, надомак Даниловграда.

Потекао је из познате свештеничке породице Поповић, која је вијековима чувала православну вјеру на граници између слободних црногорских племена и турске царевине. Његови преци су градили цркве, служили Богу и народу, а један од њих, поп Јово Симов Поповић, населио се у Загреду још крајем 17. вијека и подигао прву цркву, коју су Турци запалили током великог похода 1711. године.

Прота Радојица је рано осјетио зов духовног позива. Школовао се у манастиру Ждребаоник, а затим наставио образовање ван свог завичаја — у Русији, па у Скопљу, гдје је рукоположен у чин православног свештеника. Служио је народу као парох, а потом и као војни свештеник у војсци Краљевине Југославије, све до слома државе 1941. године.

По повратку у родну Загреду, суочен са њемачком и италијанском окупацијом, није остао по страни. Стао је уз свој народ и прикључио се Тринаестојулском устанку. Због те активности, италијанске власти су га ухапсиле и у ланцима спровеле у Бар, гдје му је изречена смртна казна. Само захваљујући интервенцији митрополита Јоаникија Липовца, казна му је преиначена у доживотну робију, крај рата је дочекао као заточеник.

Након ослобођења, у Риму га је примио патријарх Гаврило Дожић и поставио га за архијерејског намјесника за Републику Аргентину. Прота Радојица Поповић оснива Српску црквену православну општину и Буенос Аиресу, његова је мисија: да окупи и духовно учврсти српску заједницу у Јужној Америци.

Прота је међу Србима у Аргентини био и пастир и заштитник, неуморно радећи дан и ноћ, крштавајући, венчавајући, обављајући службе и окупљајући народ. Његова пожртвованост и скромност оставили су дубок траг. О њему су писали савременици, а Лука М. Гвозденовић је у дирљивој пјесми опјевао његов долазак у Аргентину и живот међу Србима.

Био је више од свештеника – био је ослонац, глас наде и духовни стуб једне избјегличке заједнице. Но, његов живот завршио се трагично. Под неразјашњеним околностима, 8. августа 1960. године, Прота је страдао под точковима воза на жељезничкој станици у Килмешу, јужно од Буенос Ајреса. Био је кључни члан групе која је организовала атентат на крвника НДХ Анту Павелића, а међу саборцима признат као један од најважнијих и најутицајнијих у читавој акцији. Његови савременици били су убјеђени да је његова трагична смрт била освета усташа за ту одважну и праведну мисију. Како год да је изведен тај подли чин, једно је извјесно – Прота је пострадао мученички, а за собом оставио дубок, неизбрисив траг.