Очи наше, слабо мисле

Лука Вукадиновић

Колико је тешко бити добар, толико је опасно бити лош и још гори.

А је ли за име Бога боље бит’ добар или лош, сиромашан или богат?

Шта је довољно нама оваквим какви јесмо?

Да смо бољи било би нам горе а пошто нијесмо онда нам је добро, како год да окренеш нама је добро.

Добро нам је било кад ником није а најмање нама, а сад кад је свима лоше нама је добро.

Како би било кад би још имали коју људску особину?

Кад би могли дићи главу и поносно поћи путем а знати да смо пошли правим, вјероватно би се успут свадили сами са собом и себи у инат пошли ђе и други итају.

А како би било кад би нам неко реко’ како смо паметни и како смо овакви какви јесмо бољи од истих.

Није за нас неко велико морално напрезање, ми смо чоче народ каквог ниђе под капу небесну нема и нама је дато што другима није и да је какве правде, други би нам се са стидом јављали док би ми презриво оком прелазили преко њигове греоте.

Ниђе људи нема бољих од нас а не вала кад ти кажем а Ти знаш да ја ријетко овако зборим.

Ми смо мали али одабрани и није се нама тешко расрдит’ а кад би се ми доватили и кавгу започели неком би мајка закукала.

Него испаде да смо ми једино сложни кад је нека кавга и невоља.

Добри смо ми и кад је мир и благостање, добри и добро дочекамо и добро учинимо и у цркву прилог оставимо и тако, у главном бољи смо од оних преко брда, е они су фела људска!

Олош, никоговићи, зна се то мили братац да се ми и они никако не можемо дружити и вољети, само зато што смо ми доказано бољи од њих.

Нијесу их вољели ни наши стари па што да их ми волимо, стари су паметни били, паметнији од нас данас а ако Бог да тако ће се и са нама дичити наши млади.

Тако су говорили људи прије ових последњих.

А кад те питају људи све везано за живот а Ти одговараш како си научио, никад искрено, кажи ми да ли некад дођеш сам код себе и сам са собом опсујеш себе, док себе једеш кад са собом збориш?

Зашто чутиш?

Зашто си сагнуо главу Ти прозвани чојече, зашто си сјећања своја у овоме часу и зашто баш сад ослободио.

Отишао си, љут и млад а нијеси знао да идеш из очевог крила у очухов стан, незрео и млад.

Није те занимало како живи твоја мајка, коју си оставио у касаби хладној да ноћима чека сина свог.

Нијеси питао ђе ти је сестра, је ли у нови дом пошла, је ли сеја пожељела брата и је ли се млада од живота уморила.

Ђе ти је сад младост и онај елан рани, није те ваљда напуштио?

Идеш ли и даље код оних који те узеше прије него си постао млад.

Је ли те икад ико питао јеси ли срећан?

А да те случајно неко пита шта би реко’ ?

Није се срећа изгубила, није ни нестала, није те напуштила.

Срећа је увијек ту била и говорила баш теби како је нови почео дан.

А нови дани долазе, долази нови дан и нови почетак се радује што је дан дошао.

Кажу да се стари дани понављају, кажу и то да млади гледају старе, па и они временом бивају исти.

А ђе да иду кад немају ђе а како да живе ако живе у тмини.

Како ће сјутра кад буде млађи да старост тешку прегура сам, како ће трње из сјећања да вади док говори сину да је био сам.

Ево народ поново збори, није народ задовољан, нешто га мучи.

Можда би добро било кад би сви ми људи из ове мале горе отишли неђе далеко, неђе ђе нас нико не познаје и ту разапели шаторе и почели од почетка.

Можда би нам боље било.

Ође се покласмо и ископасмо, мора да је до земље, можда је земља уклета а ми неком мађијом узети па и што нећемо оћемо.

Ђаво зна до чега је, до нас сигурно није.

А да није кад ти кажем, јер ја не говорим без како јес!

Но’ свашта може бит’ ко зна можда су ови мрзитељи преко брда нешто на нас бачили, неку клетву или неђе абгару звали да нас она прокуне.

Има тих ђаољих жена што знају да очи у главу погубе, Боже их немало.

Ко ће знати каква је невоља и ђе је рођена, знамо само да ако се не прочује да смо у невољи грдна нас судбина чека.

А куд ће грђа од ове грдне, може ли вала Боже бит’ горе?

Све што нас снаоди због наше доброте је.

А ђе си чоче чуо да лошима иде лоше, тако ти је то, добрима лоше а лошима добро се врати.

А није ни чудо што нас нека судбина лоша стеже.

Е како би нам било да је још жив покојни Секуле, е он је био први по разуму, како је Он знао да проговори и да савјет подари.

Него узе га Ристо, биће да њему више треба.

Тешко нама, оваквима.

Тешко нашој доброј природи и љуцковини.

И сад се сјетим шта је Секуле задње река’ прије него што је очи склопио.

Е овако је зборио.

Од вајкада вуци кољу јагњад,
Чекају па мучки закољу, кад се најмање надаш.
Данас јагње Вуку одлази и са Вуком се мази,
Док Вукове трбух не превари.
Такви су и људи.
Све би дали и све продали, само кад би Вуци зарежали!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: