Обрадовић за ИН4С: Наша национална визија – СР, РС и ЦГ у најтешњој сарадњи
1 min read
Предсједник Покрета Двери и кандидат за предсједника Србије на предстојећим изборима, Бошко Обрадовић, изјавио је у интервјуу за ИН4С да је национална визија коју он заступа у име покрета ком припада – најтјешња сарадња Србије, Републике Српске и Црне Горе.
Он је поводом тешког положаја Срба у Црној Гори истакао да званични Београд то не осуђује чак ни декларативно, док се повремено могу чути изјаве од појединих министара „да ће тражити да се поштују права Срба у Црној Гори“. Како је казао, „Срби у Црној Гори немају минимум политичких права, нити права у области културе, просвете, информисања, вероисповести. Српски идентитет се затире на све могуће начине. На све то Вучић и Влада ћуте, нема никаквог званичног реаговања тим поводом.“
Сви догађаји везани за изборни дан у Црној Гори, према ријечима Обрадовића, указују на вјешту манипулацију и договор Ђукановића и Вучића, како би се, под изговором насилног свргавања режима, Мило Ђукановић спасао изборног пораза.
О последњим дешавањима у Републици Српској, лидер Двери оцјењује да Српска треба да буде самостална, независна од вјештачке и наметнуте БиХ, а у ближој или даљој перспективи, зависно од промјене геополитичких околности, треба да буде дио Србије.
Обрадовић се осврнуо на блиске везе између Мила Ђукановића и Александра Вучића, наводећи бројне малверзације поменутих, којима је, како каже, циљ био „да Суботић и Ђукановић завладају и у Србији медијским и политичким простором зарад својих пословних интереса и илегалних активности“.
1. Свјесни сте чињенице да су Срби у Црној Гори угрожени и дискриминисани, да су практично грађани другог реда, да се у континуитету напада Црква, језик, ћирилица… Ви, међутим тврдите, да данас званични Београд то декларативно осуђује, али суштински подржава. На шта конкретно мислите и како аргументујете ту тврдњу?
Прецизније, званични Београд то не осуђује чак ни декларативно, повремено се могу чути изјаве од појединих министара „да ће тражити да се поштују права Срба у Црној Гори“, обично као изнуђени одговор на конкретно новинарско питање о угрожености српског народа. Оштрије реакције могле су се чути само поводом спољне политике Црне Горе према Србији када је у питању Косово и Метохија, од министра спољних послова, али и то је углавном у функцији стицања политичких поена. Међутим, никада нисмо чули да је премијер Александар Вучић осудио политику Ђукановићевог режима која је довела до потпуног обесправљивања Срба у Црној Гори или да је Влада Србије изашла са таквом оценом и са озбиљном стратегијом за заштиту права српског народа и у Црној Гори и у региону и за заштиту државних интереса Србије у Црној Гори и региону. Срби у Црној Гори немају минимум политичких права, нити права у области културе, просвете, информисања, вероисповести. Српски идентитет се затире на све могуће начине. На све то Вучић и Влада ћуте, нема никаквог званичног реаговања тим поводом. Од премијера смо до сада чули само да ће „Србија, у складу са својим скромним могућностима, да помогне српске установе културе у Црној Гори“, и то након састанка са представницима парламентарних странка и културних установа Срба из Црне Горе, јер тада је морао нешто да каже.
Ђукановић и Вучић су блиски годинама, међусобно се подупиру и помажу у одржавању на власти, они спроводе исту политику, они имају исте газде – Брисел, НАТО, ММФ, поједине тајкуне и криминалце. Настављајући досовску политику чији је циљ заштита интереса овог одабраног друштва које сам навео, Вучићев корумпирани режим је довео Србију до економског и социјалног краха, ојадио грађане, помогао заокруживању државности лажне државе Косово. Њега не занимају ни интереси наше државе нити грађана, а шта мислите колико га се уопште тиче положај српског народа у Црној Гори? И Ђукановић је свој политички опстанак обезбедио служећи верно овим центрима моћи, као што то сада ради и Вучић. И Ђукановић је на исти начин уништио Црну Гору и грађане, посебно српски народ којег је прогласио за свог непријатеља.
2. Недавно сте заталасали јавност тврдњом да је наводни државни удар режиран у сарадњи Ђукановића и Вучића – гђе је Вучићев интерес у опстанку Ђукановића на власти и како је и када то парнтерство настало?
Ђукановић и Вучић су већ читаву деценију у врло блиским бизнис – политичким везама иза којих стоји криминал. Они су у врху мреже организованог криминала, међусобно се подржавају у опстанку на власти и ширењу бизниса. Сви догађаји везани за изборни дан у Црној Гори указују на вешту манипулацију и договор Ђукановића и Вучића, како би се, под изговором насилног свргавања режима, Мило спасио изборног пораза. Због те представе о покушају државног удара у режији Бебе Поповића и даље се води поступак против 18 грађана Србије, а режим Александра Вучића наставља да хапси српске држављане у овом монтираном процесу.
Недавно је ухапшен Предраг Богићевић по Интерполовој потерници и тужбеном захтеву Црне Горе а да није достављен ниједан доказ. Он се налази у обичном а не екстрадиционом притвору, од 13. јануара ове године је у изолацији и може да виђа само чланове своје породице преко стакла. То је и срамно и скандалозно и показатељ Вучићеве и Ђукановићеве самовоље, бахатости, узурпације институција, суспендовања правне државе, у којој су и грађани Црне Горе и грађани Србије жртве.
Пре нешто више од месец дана у српском парламенту поставио сам питања надлежним институцијама – да ли је Александар Вучић уз помоћ свог блиског пријатеља Мила Ђукановића, уплатио заједничком Пи-Ар шефу, Владимиру Беби Поповићу 5 милиона евра у једној аустријској банци на рачун? Да ли је Небојша Стефановић, министар полиције, организовао превоз хеликоптером, извесног Синђелића, у дану избора у Црној Гори, да би тај Синђелић данас био заштићени сведок тужилаштва Црне Горе, у овој монтираној афери, која је заправо одлучила изборе у Црној Гори? Нисам добио никакве одговоре.
Питали сте ме када је то партнерство између Ђукановића и Вучића настало и где је ту Вучићев интерес. Није тајна када су те везе почеле да се учвршћују. Медији су се и у Србији и у Црној Гори тиме детаљно бавили. Подсетићу вас да је то јавности открио Ђукановићев кум Ратко Кнежевић 2009. године и то управо за црногорски лист „Вијести“. Он је у том разговору износио информације да је Мило Ђукановић у спрези са Станком Суботићем организовао шверц цигарета као један од највећих бизниса на Балкану и тада је обелоданио да су се у хотелу „Риц“ у Паризу, Вучић и Николић више пута срели са Суботићем и Ђукановићем. Навео је да је до првог сусрета дошло у октобру 2007. године када су ова двојица још увек била на челним функцијама у Српској радикалној странци.
Циљ је био да Суботић и Ђукановић завладају и у Србији медијским и политичким простором зарад својих пословних интереса и илегалних активности. У том контексту су прављени планови, подржане Вучићеве и Николићеве аспирације да се одвоје од радикала, промене политику, добију комплетну логистичку подршку западних ценатара моћи. Када су напредњаци дошли на власт онда се наставила међусобна подршка и учврстио тај бизнис – криминално – политички модел којим су себи обезбеђивали богаћење и опстанак на власти.
Неизоставна карика овог друштва је и Дарко Шарић. О везама Суботића и Шарића говори и оптужница српског Тужилаштва за организовани криминал. Шарићев сарадник, Небојша Јестровић који је, према наводима Тужилаштва, био власник и директор неких фирми које су служиле за прање новца, 2009. године је постављен за директора фирме „Футура плус“ која је била у власништву Станка Суботића. Шарић и Суботић су били у сталној комуникацији.
„Футура плус“ је дистрибутивна мрежа и имала је велике дугове према издавачима новина. Подсетићу вас на Вучићеве дневне новине „Правда“ које су излазиле од 2007. Године, а угасио их је када је дошао на власт 2012. Постоје тврдње да је Шарић, када је практично преузео контролу над пословањем „Футуре плус“ преко Јестровића, одмах исплатио дуговања ове фирме према дневном листу „Правда“. А црногорски медији су обелоданили и да је фирма Вучићевог пријатеља и сарадника, актуелног градоначелника Београда Синише Малог имала пословне везе са „Футуром плус“ и пружала им консултантске услуге.
Ево још неких чињеница – за време Вучићеве власти Шарић се предао органима Србије, Апелациони суд је прошле године укинуо пресуду Дарку Шарићу за шверц кокаина, за Станком Суботићем прво је повучена потерница и омогућено му је да се брани са слободе, а онда је због недостатка доказа правоснажно ослобођен оптужби за шверц цигарета. То је мрежа организованог криминала, а Вучићев и Ђукановићев режим су дубоко у њему.
Нема никакве сумње у погледу тих веза које су почеле да се учвршћују и развијају 2007. годне. Николић и Вучић нису демантовали Кнежевићеве наводе, они су тада покушали да све прикрију објашњавајући како су с пословним партнерима из Швајцарске, Русије и Француске разговарали о изградњи гасне електране у Новом Саду па су се тобоже, случајно, током преговора у париском „Рицу“ срели са Ђукановићем. Лаж је убрзо откривена јер је Протокол о изградњи гасне електране потписан још половином 2006. године, а до сусрета у „Рицу“ је дошло 2007. Маја Гојковић, која је те 2009. Године, када је ова афера у медијима кулминирала, била председница Народне партије, рекла је да као тадашња градоначелница Новог Сада, 2007. године, није ништа знала о тим наводним сусретима Вучића и Николића са инвеститорима, нити да су њих двојица имала мандат да у име Новог Сада воде било какве преговоре, као и да је њој београдски новинар Миломир Марић рекао да је видео ову двојицу у друштву Ђукановића и Суботића у Паризу.
Ко заиста управља нашим државама и нашим животима, чије интересе заступају и штите Вучићев и Ђукановићев режим, ко су криминалци и тајкуни који спонзорисањем странака утичу на политичке одлуке – то су важна питања која треба све да нас забрину. Веома су опасне владе које су само параван за спровођење нечијих финансијских интереса. Када погледате поражавајуће чињенице и схватите да они све нас држе у једној каљузи организованог криминала, да уништавају и будућност наше деце и наших држава, не можете да останете по страни. Ја сам се зато и кандидовао за председника. Хоћу да се борим да Србија буде добро место за живот, за стварање друштва у којем су интереси грађана, пристојних и поштених људи и њихових породица на првом месту. Борим се за породичну, праведну, солидарну и јаку Србију. Дошло је време да се порази та политика и корумпирани, мафијашки систем у којем су новац и профит на првом месту, у којем се штите интереси криминалаца, тајкуна, крупних капиталиста, Међународног монетарног фонда (ММФ), страних банака, Брисела, НАТО-а. Човек и његово благостање морају да буду на првом месту – то је суштина политике Двери. И Двери и ја снажно подржавамо грађане Црне Горе, српски народ у настојању да порази мафијашки Ђукановићев режим.
3. Може ли се у отпору суманутој идеји расрбљавања очекивати подршка од Србије, али и из Бања Луке и на кога се Црна Гора може ослонити у покушају да сачува своју српску вертикалу?
Подршку из Србије можете очекивати када срушимо Вучићев режим, а његов пад почиње на предстојећим изборима. Из свега што сам претходно објаснио јасно је да Вучића не занима ни српски народ нити његова права. Република Српска је у тешкој ситуацији, западни центри моћи преко Сарајева, муслимана и Хрвата покушавају да је униште, да спроведу асимилацију српског народа. За нас је Република Српска највећа победа српског народа у последњих 100 година. Преко 30.000 живота је уграђено у темеље РС, оних хероја који су спречили да се по трећи пут на простору Босне и Херцеговине догоди геноцид над српским народом. РС је и брана против било каквог новог геноцида над српским народом. Српска треба да буде самостална, независна од вештачке и наметнуте БиХ, а у ближој или даљој перспективи, зависно од промене геополитичких околности, треба да буде део Србије.
Србија, Република Српска и Црна Гора у најтешњој сарадњи – то је национална визија Двери. Мислим да већина грађана све три државе схвата да расцепкано српство слаби јединство и снагу нашег народа. Србија и Српска треба да прошире своје специјалне везе ка једној врсти уједињења у конфедералну државу. И у Црној Гори треба да се постави тема новог референдума о присаједињењу и Црне Горе таквој заједници држава. То је природна и легитимна жеља српског народа на Балкану да оствари своју заједницу држава.
Веома сам забринут где су Србију и Црну Гору довели ови мафијашки режими. То морамо да зауставимо. Вучић и Ђукановић имају моћне савезнике, али нису непобедиви. На предстојећим изборима је шанса да се то уради у Србији, ви у Црној Гори сте озбиљно уздрмали Ђукановићев режим, његов пад је почео. Желим да истакнем да ми морамо да се вратимо изворним вредностима. Без светосавске филозифије духовне и моралне обнове, неће доћи до политичке и економске обнове наших земаља.
4. Очекујете ли да долазак Трампа може промјенити ситуацију када је Балкан у питању, па конкретно и бити вјетар у леђа онима који не желе да Црна Гора, а ни остале српске земље заврше као дио НАТО?
Од огромног значаја за нас је и релаксација односа на линији Москва – Вашингтон. Како ће они поделити своје зоне интереса, остаје да се види, а надам се да то иде у правцу да Србија, Република Српска и Црна Гора остану изван НАТО-а. Верујем да то ново стратешко партнерство Америке и Русије подразумева да српски народ коначно буде враћен на своје природно место на Балкану. Посматрајући нове геополитичке околности у оквиру стратешког договора САД и Руске Федерације, таква идеја постаје све реалнија. То неће бити тако брзо, али се стварају темељи.
5. Двери су у српском парламенту заузеле антиНАТО позицију. Ко вам је још партнер у тој конкретној борби и ко вам може бити партнер на предстојећим изборима у Србији?
Што се тиче председничких избора, Двери имају свог кандидата још од септембра када је Главни одбор донео одлуку да ја будем кандидат за председника Србије. Уколико буду расписани и парламентарни избори, ми смо потпуно спремни да самостално изађемо на њих, а да ли ће бити неке сарадње са другим странкама о томе ће одлучивати надлежни страначки органи.
Тачна је ваша констатација, Двери се снажно противе уласку Србије у НАТО и то смо показали у парламенту. Вучићев режим уводи полако Србију у НАТО. Са НАТО су потписали ИПАП споразум. Тиме је успостављен највиши облик сарадње са овом злочиначком организацијом, следећи корак је само улазак у НАТО. Недавно се десио велики скандал, Вучић је сам признао да усмено постиже некакве договоре са представницима НАТО у име Србије о којима нико ништа не зна. Ми смо више пута захтевали да се одржи седница парламента управо на тему тог пузећег увођења Србије у НАТО и кршења Резолуције о неутралности, али никада нису хтели да је закажу и обавесте грађане шта раде иза кулиса у њихово име. Оштро се противимо уласку у алијансу која је убијала наше грађане и која нам отима Косово и Метохију. Залажемо се за интензивнију сарадњу са Организацијом за колективну безбедност и сарадњу коју предводи Русија – ОДКБ, у којој тренутно имамо само статус посматрача. Народни посланик Двери, Зоран Радојичић је један од чланова Сталне делегације Народне скупштине Републике Србије у Парламентаној скупштини ОДКБ-а.
Колико је Вучић у рукама НАТО и колико не сме да уради ништа без њиховог одобрења показује и пример „Руско-српског хуманитарног центра“.То је обичан хуманитарни центар, нема никакве везе с војском, али Вучићу НАТО и Брисел не дозвољавају да особљу овог центра додели дипломатски имунитет, а то је уобичајена пракса. И Вучић испуњава те налоге. Иначе, представници злочиначке НАТО алијансе у Србији имају дипломатски имунитет. А ово је обичан хуманитарни центар који је помагао нашим грађанима у свим ванредним ситуацијама, храбро су спашавали наше грађане током поплава, и очистили су од мина више од четири милиона квадратних метара и уклонили више од 1.500 експлозивних направа. Вучић чак ни то не сме, да особљу додели дипломатски имунитет, колико то далеко иде.
6. Шта би председник Двери поруцио читаоцима ИН4С како оним у Србији тако у региону и расејању?
Борба српског народа да сачува свој идентитет, корене, културу, историју, духовност, то је борба која траје вековима и трајаће. Српски народ је кроз векове прогањан, обесправљиван, затиран, али опстао је. И данас то јасно видимо и доживљавамо – гажење свега што је српско, понижавање, вређање, покушај промене нашег идентитета. Наш задатак је да се сачувамо, да опстанемо, да чувамо и негујемо оно што је наше, јер не могу то у нашој души да униште шта год радили.
Србима у дијаспори који чезну за својом отаџбином и желе да се врате, али мисле да овде нема будућности, поручио бих да се врате кући, да нам помогну да Србију заједно учинимо добрим местом за живот. Ја сам се и кандидовао јер верујем да је Србија наша обећана земља. Србија припада свима и сваки грађанин има право на пристојан живот.
Двери и ја хоћемо да променимо ту катастрофалну политику да је Србија прћија владајућих странка и њихових тајкуна. Желимо овде да останемо и да се боримо за стварање друштва у којем су интереси грађана, пристојних и поштених људи и њихових породица на првом месту. Руководим се оном животном девизом војводе Живојина Мишића: Ко сме – тај и може! Од суштинског интереса за опстанак Србије је да Вучићев режим падне и да се њихова погубна политика промени. Двери и ја као председнички кандидат једини нудимо ту промену. На предстојећим изборима пред грађанима је јасан избор – промена или даље урушавање сваког сегмента наших живота и наше државе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Konferencija na putu do federacije, početna tačka do unitarne države!
Ne dekretom, ne na silu, procesom.
Konfederacija Suverenih Srpskih Drzava
Od aprila, Dveri ce biti vanparlamentarna stranka. Srecom.
VI Закључци
Не хотећи да се осрамотимо, а некадри да се уклонимо или поклонимо, уверени да се може живети на средокраћи времена, народа, вера, и таштина без греха и тегобе управљања другима, сами смо себе начинили жртвом.
Поред речи “За Бога и Отаџбину”, тробојница нам стога мора носити заповест “Победа или смрт!”
Јер без слободе, оствариве једино кроз сталешко уређење и сталну борбу, наше постојање као народа губи смисао.
Једино вером у себе, и служењем божанском у себи, можемо избећи ропство. Као крајишници – заточници Правде, Истине, Лепоте и Љубави – морамо надаље штитити себе од других, а њих од беде у нама.
Горштачки отмени, људима морамо вратити веру у Бога, и побити учење да је свет казна, а вештина и стицање спас. Усхит јунаштвом мора нам надјачати бол и бес с оваквог Завета, а Српство поново стајати изнад свега, осим Бога и части.
Иначе, постаћемо други неки народ, имена недостојни.
(Овај Програм, завршен на Светога Луку 1996, објавила је “Слободна књига” Владимира Максимовића 1997. После неколико распродатих издања, и поред потражње, није доштампаван из непознатих разлога. Првобитни текст измењен је стилски марта 2002. и, аутор се нада, побољшан.)
ako neko ima bolji predlog neka slobodno kaze sta misli !
V Однос према другима
Став према суседима, мањинама, и великим силама пресудан је за наше циљеве.
На мети јачих, не смемо се понашати као да смо сами криви за то.
Јер када смо били јаки – за Немањића, Краљевине Југославије, и СФРЈ – пружали смо руку чак непријатељима, камоли суседима, или мањинама.
Но сви сем Влаха, и Румуна, су заједништво с нама одбили.
Ваља нам стога изнова сагледати односе с њима.
1. Однос према суседима
Са суседима не треба ратовати, али ни склапати савезе.
С њима ваља сарађивати једино у случају рата против заједничког непријатеља. При том, услови такве сарадње морају бити јавни и јасни, а ни војска ни држава не смеју жртвовати ниједан наш интерес зарад одбране туђе земље, части, и живота.
Против себи равних, или слабијих, не треба нам савезника.
Ни привредна, културна, или икаква друга сарадња са суседима није нам нужна, осим ако нам не престану бити непријатељи. При утврђивању политике према њима, морамо имати на уму следеће:
· С Албанцима се оружано сукобљавамо последњих 300 година. Да би нам отели земљу починили су безбројне злочине, и сарађивали са сваким нашим непријатељем.
· С Бугарима смо водили неколико крвавих ратова. Два пута су нас окупирали, ми њих никад. Но с њима је могуће побољшати односе поделом Македоније.
· С Румунима смо стајали углавном добро, мада су порумунили један број Срба. Но сарадњу с њима ваља одржати.
· С Мађарима водимо оружану борбу од њиховог доласка на Балкан. Многи од њих су помађарени странци, те им не треба веровати.
· С Хрватима, најљућим непријатељима, одбијамо да ратујемо већ дуго.
Однарођени хунским, аварским, мађарским, и тевтонским утицајем, сами су се окренули против нас. Њихов национални програм заснован је на присвајању нашег становништва, земље, историје, културе, традиције, и језика, и на затирању Српства.
Њихова државна идеја директно је уперена против нашег опстанка.
И да нас нису клали, дужни смо да према њима будемо беспоштедни, јер нас нити штеде, нити уважавају.
Похрваћене Србе и окупиране територије: Далмацију и Српску Крајину, морамо вратити без обзира на цену и трајање тог подухвата.
Њих саме морамо сабити у њихове природне границе.
У случају њиховог оружаног напада, морамо их казнити и за досадашње геноциде над нама.
· С Муслиманима, као бившим сународницима који су отуђили део наших земаља, не можемо бити суседи.
Они, наиме, могу бити само верска мањина – не нација – у Србији.
На своју земљу изгубили су право кад су се назвали Турцима.
У Србији могу бирати између повратка у крило нас, или исељења.
Све друго нас недолично угрожава.
2. Однос према мањинама
Oсим Влаха, мањине су увек помагале нашим непријатељима, и нанеле нам огромне губитке. Слично Великој Британији, Француској, Немачкој, Италији, или Шпанији, дужни смо да их асимилујемо.
Нико није дужан да се вечито гложи с подстанарима. Мада посрбљивање није у нашој традицији, пораз од слабијих још већи је грех.
Нека душмани нестану, не ми. Несрбима не смемо дозволити да и даље пружају изговор за страно мешање.
3. Однос према великим силама
Ни решење мањинског питања, ни ваљано унутрашње уређење неће нам много вредети ако не решимо односе с великим силама. Наш геостратешки положај, наиме, онемогућује неутралност. С великима се зато морамо или сукобљавати, или им се приклањати.
Сви наводни успеси наше дипломатије били су само тренутни уступци великих сила. Кад им нисмо више требали, они су повучени и наплаћени с каматом.
Ни подавање нам није помагало. Живот под Турцима, Млечанима, Аустријанцима, Мађарима, Немцима, и “међународном заједницом” показао се несносним. “Савезници” – и Руси и Запад – користили су нас као топовско месо, наметнувши нам усто Југославију, комунизам, па либерализам и губитак образа и територија.
У сукобима смо пролазили боље: од Турака смо се ослободили, Аустријанце, Мађаре и Немце поразили и – макар накратко – ујединили нацију.
Наспрам великих, и сами морамо бити велики.
Јер Римљани су почели као етрурски вазали, а Готи, Руси, и Нормани као малобројне варјашке дружине. Енглези су били убоги острвљани, Американци отпадници и изгнаници, а Мађари су у Панонију ујахали као незнатна хорда, да би недуго потом владали над множином Словена, Влаха, и Германа.
Све њих узнео је непоколебљив, господарски дух, не број ни богатство.
Сопством су достигли и бројност и моћ.
Уколико сами не постанемо сила, чудо нашег опстанка неће вечито трајати. Пропаст Дубровачке Републике, Србије Бранковића, и српских земаља наших дана казују како пролазе мали кад се уздају у вештину и случај, не врлину.
Кукавичлука зато не сме бити ни у нашим пословицама.
“Шут” себе тако види, а трпен није спашен, јер гута што није за људе. Срби који су из Полабља сишли на Балкан и сучелили се с Византијом, највећом силом свога доба, нису хтели да живе у прашуми, мочвари и магли, попут Балта, Лужичана, и Тевтонаца.
Зато нас данас има овде, а Византије, Турске, Венеције, и Немаца, не. Јер ускогрудост и малодушност су особине малих, невољних да расту. Ни сиромаштво ни малобројност нису обезружавали велике, поносне мимо губитака. Ни варакањем ни трговањем нећемо победити, јер нисмо ни Јевреји ни Енглези.
Морамо се уздизати Косовским заветом, свесни шта нам се догађа кад га се не држимо.
3. Привреда
Зарад слободе, привреда нам мора опслуживати домаће потребе, не туђе.
Њен основ мора бити пољопривреда, јер без јаког села нема издржљиве војске, ни успешне одбране. Морамо производити здраву храну и слободне људе за себе, не за иностранство.
Но једино традиционално ратарство и сточарство погодују врлини. Индустријска пољопривреда уништава тле, а земљораднике потчињава граду.
Индустрију ваља свести на најмању меру, јер производња за тржиште загађује дух и околину, ствара отпор према раду и презир према људима. Од памтивека је рад у њој сматран губитничким. Положајем зависни, радници нису ником донели ни очували слободу.
Морамо зато правити робу која се тешко хаба, лако одржава и поправља, јер садашње искоришћавање становништва, природних богатстава, и производних могућности ни развијене земље не могу издржати у недоглед.
Свако укључивање у “међународну заједницу”, засновану на беспоштедној пљачки природе, људи, и рада, води краху нашег народа.
4. Просторно уређење
Са скоројевићког уређење земље зашли смо у тескобу, поред свих пространстава и богатстава Србије. Градови, нарочито Београд, гутају и загађују околину. Асвалт, бетон, и здања уништавају нам земљу, а индустрија воду и ваздух. Тиме штетимо себи и потомцима, а вређамо и претке, кадре да живе с мање а буду јачи, храбрији, и честитији од нас.
Градови нам не би смели бити већи од могућности снабдевања водом, енергијом, и храном из најближег окружења, јер зависност од трговине, високе технологије и потрошње ствара становништво са размажености спремно на сваку срамоту.
Они који чезну за високоурбаним пороцима, нека их потраже ван Србије.
5. Војска
Војску мора да служи сваки Србин.
Она мора носити српско име, бити снабдевена домаћим наоружањем и предвођена најбољим Србима.
Њени команданти за сраман пораз морају одговарати животом, чашћу, и имовином.
Војска је дужна да брани себе, народ и земљу, не чекајући дозволу или наређење власти.
На сваки оружани напад мора вишеструко узвратити.
Власт која је у овоме буде ометала или спречавала мора бити смењена и кажњена.
Сви Срби дужни су да лично наоружање, муницију, и опрему чувају код куће, и да се одазову војном позиву. Наоружани и обучени, најбоље ћемо одговорити непријатељима, или домаћим узурпаторима.
Ко не буде служио војску, ни учествовао у рату, неће имати политичких права.
Знамења Српске војске су црвено-плаво-бела застава са крунисаним, двоглавим белим орлом, и црна, с белом лобањом и костима.
Застава са лобањом и костима, и натписом “Слобода или смрт”, истиче се само у борби без поштеде. Њено ношење у било којој другој прилици мора бити кажњиво.
6. Вођство
Без успостављања истинске елите, Србија неће још дуго остати српска.
Највећи наш промашај био је и остао несклад између господства великог дела народа и ништачког, повремено издајничког вођства.
Првобитно српско племство уништили су Млечани, Турци и Немци, а новом није допуштено да се установи. Велике силе и наши изроди чинили су све да будемо образовани у туђем и поданичком духу, а вође окренуте сопственим интересима, не народним.
Измећари су нас издавали чешће из саможивости но љубави према непријатељу.
Но нашег племства ипак има.
Чине га даровити, храбри, и честити родољуби који се јављају кад нам је најтеже.
После 1918. године, таквима није више допуштено да нас воде. Напуштањем идеје Велике Србије, њихова места препуштена су најгорима.
Јер и либерализам и комунизам су само различити видови ропског схватања једнакости, и непризнавања урођених људских разлика. Прихватањем лажног тумачења света добили смо елиту новца, моћи, и опсене.
Ако опет не успоставимо сој као сталеж, владаће нам чиновници, као досад. Јер појединци, ма како ваљани, неће народу помоћи више но комунисти и њихови претходници и наследници.
Способно да одговори сваком светском изазову, сојем изнад опште помаме и бешчашћа, племство нам мора имати узор у себи. Иначе, тежиће опонашању других, и тиме нас заувек лишити наде.
Мора се угледати на Растка Немањића, који се одрекао власти зарад духа и душе.
Без суздржавања, самоограничења, и владања собом и судбином, нема ни соја ни добра.
III
Циљеви
1. Јачање нације
На једном од светских раскршћа, српска нација може опстати једино јединствена.
Свако верско, културно, регионално и политичко подвајање води нас у пропаст.
Привређивање и стицање не смеју нам постати сврха живота. Многи су опстали, чак ојачали, у сиромаштву и оскудици, али ниједан народ није преживео мекуштво из богатства.
Привреда нам мора снажити борбену моћ, не бојазан од губитка и жртве.
Култура нам мора јачати дух, не слабити га подражавањем туђег. Од других, ваља нам преузети све што даје маха сопству.
Себе морамо градити на сопственом наслеђу, сагледаном суштински, не буквално.
Морамо знати шта су нам преци хтели, не само постигли.
Потврдили смо се досад као војници, пре свега крајишници. Стога нам ваља неговати војничке врлине: родољубље, храброст, оданост, витештво, снагу, издржљивост, и здравље.
Као граничари и Истока и Запада, и Севера и Југа, и Словенства и Српства, а највише хришћанства, чојства, и јунаштва, можда ћемо, између ратова, свету пружити што бисмо радо преузели од других, но без војничких својстава нестаћемо, попут многих пре нас.
2. Заокруживање и очување територије
Своје земље стекли смо насељем и борбом. За њих су се жртвовали безбројни наши нараштаји.
Земље које смо освојили, и задржали – што није успело Грцима, Римљанима, Млечанима, Турцима, ни Тевтонцима – јесу, положајем, природним богатствима и лепотом, без премца у Европи. Њиховим поседом постали смо једна од најуспешнијих нација света.
Због тога њима не сме нико трговати, нити их отуђивати.
Њихови делови могу бити окупирани, али нација и држава такво стање не смеју признати. Сви Срби дужни су да се боре против било какве окупације до ослобођења.
Националну територију заокружили смо, коначно, победом у Првом светском рату.
Она се састоји од Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније, Српске Крајине, и српске Македоније, и зове се, сва, Србија.
Њена северозападна граница иде од Карлобага, преко Госпића, Плашког, Оштарија, Мрежницом до Карловца, Купом до Сиска, Савом до Јасеновца, на Новску, Пакрац, Дарувар, и Брежницом до мађарске границе.
Северозападна наша граница омеђиће се јасно рекама, планинским гребенима, и стратешким градовима, на основу наших геостратешких потреба.
Границе према Мађарској, Румунији, и Бугарској остају исте као за СФРЈ.
Југоисточне границе иду од Криве Паланке, Кривом реком до Пчиње испод Куманова, јужном ивицом Скопске Црне Горе до Радуше, Вардаром до Гостивара, јужном обалом Мавровског језера, до албанске границе.
При успостављању југоисточне границе стоје иста начела као за северозападну.
Граница према Албанији остаје иста као за време СФРЈ.
IV Начин остварења
Да би се овај Програм остварио, држава и привреда морају служити Српству, а не оно њима. Земљу ваља уредити, створити снажну војску и сталеж кадар да нас води.
1. Начела
Да би нам нација била снажна, наши стратешки циљеви морају бити јасни и јавни, јер ми никад нисмо били заверенички народ, и свако нас закулисно делање слаби. Притворни, дволични, или користољубиви Срби постајали су Турци, Латини, или Немци.
Друго наше начело мора бити успостављање међусобног поверења, као предуслова за стварање било какве заједнице. Слично римском, британском, или америчком држављанину, сваки Србин, ма где био, мора знати да га штити целокупна нација, и ниједан не сме бити насилно жртвован зарад опште добробити.
Следећи циљ мора нам бити заштита породице, јер ни без ње нема снажне нације. Само уздизањем брака и осудом саможивости можемо имати ваљаног порода.
Дужни смо, себе и Бога ради, да се умножимо.
Ниједна нација није свој дом очувала правом и тапијом, већ становништвом, насељем, и борбом. Ако прилике затраже, ваља нам се ширити и другде по свету. Неспремност на то учинила је многе народе жртвом оних који се нису либили владања другима.
Но без поштовања Светосавља, јуначког народног предања, и примера наших ратова за слободу, никакав успех неће нам достајати.
2. Држава
Да бисмо били устројени како доличи, држава нам мора бити једноставна.
Србија је премала, и исувише угрожена, да би била савезна држава.
Покрајине Шумадија, Западна, Јужна и Источна Србија, Војводина, Косово и Метохија, Црна Гора, Босна, Херцеговина, Далмација, Српска Крајина, и Македонија, као историјске могу задржати своје називе, али не смеју стећи државна својстава.
Цела Србија може се уредити и по мањим подручјима попут Поморавља у Србији, Бачке у Војводини, Лике у Српској Крајини, Конавала у Далмацији, Брда у Црној Гори, или Семберије у Босни.
Но ни таква подручја не смеју постати државе у малом.
Управа, чиновништво, и порези морају бити сведени на најмању меру.
Држава се не сме мешати у политичке, привредне, личне, и друге слободе држављана.
Плаћање пореза, служење војске, и јавна делатност су наше обавезе према њој.
Њено је да се не користи насиљем, поквареношћу, и сплетком.
Полиција мора служити народу, и одговорати скупштини, не управи.
Законодавство мора штитити невине и гонити вине, не ограничавати слободу.
За узврат, свако кршење закона мора бити кажњено.
Врлина и слобода морају бити светиње српске државне политике.
Момчило Селић
СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ
I Начела
Носиоци историје – Божије промисли на Земљи – нису ни идеје ни појединци, већ нације.
Поштујући поуке прошлости – и садашњости – ваља нам стога заштитити Српство.
Морамо то учинити сами, јер су нам савезници досада штетили колико непријатељи.
Туђе вере и идеологије, такође.
Наше делање мора бити засновано на истини, ма колико непријатној, и сопству.
Независно од односа снага, културних и политичких образаца, Национални програм мора јачати нацију, и тежити заокружењу и очувању наших земаља.
Јер без омеђене, целовите територије и снажне државе, и даље ћемо страдати од лажи и издаје, и претапати се у друге.
II Одреднице
Овај Програм морамо утемељити на јасним појмовима нације, имена, језика, и вере, јер се скривањем истине нећемо додворити непријатељима ни помоћи себи.
1. Нација
Историјски, Српство се састоји од Срба хришћанске вере, српског имена и језика.
Етнички, Индоевропљани смо српског, словенског, и балканског порекла.
Као једна од најстаријих војничких аристократија Европе, настали смо слободним мешањем духовно и физички сродних племена.
Но многи су се потом одрекли српског имена, и стали уз наше непријатеље.
За овај Програм, међутим, они заувек остају Срби.
Јер и они и Југословени нашег порекла нису нас лишили само бројности, већ и земаља. Један од главних наших циљева мора стога бити њихово враћање Српству.
2. Име
Наше име несловенског је порекла. Првобитно су га носили балкански и азијски Арији, и означавало је припадност војничком племству Словена.
3. Језик
Српски језик јединствен је на целој нашој територији. Пише се српском ћирилицом, по потреби и латиницом. Дијалекти су му екавски и ијекавски.
Мада једно од главних обележја сопства, услед исељавања постао је својство другог реда. Србе енглеског, немачког, француског, или неког другог језика не смемо стога одбацивати.
Српство је пре свега дух, и жеља за животом у заједници прошлих, садашњих, и будућих Срба.
4. Вера
Као заточници Лепоте, Истине, и Правде, постали смо православни хришћани.
Свети Сава је ту веру и посрбио.
Насупрот западњачкој опчињености насиљем и стицањем, стремећи Слободи, хришћанству смо подарили непокорност. Спој смо силе и самоограничења, из поштовања према Богу и себи.
Добра се нисмо одрицали, не сматрајући га сметњом Победи.
Јер без Бога су људи само разуларени ум, и неограничено хтење.
Тежећи божанској моћи, без божанске мудрости, и божанске власти над собом, атеизам, комунизам, и либерализам су нас тешко оштетили, и деморалисали. Безбожништво нам је побркало узроке и последице, добро и зло, болест и здравље, врлину и порок, а људе с нељудима и ништацима.
Непризнавањем датог света, људи, и историје, лажне вере су нас супротставиле сопственим прецима, и потомцима.
УЈЕДИЊЕНО КРАЉЕВСТВО – СРБИЈА, ЦРНА ГОРА, СРПСКА – по моделу Британије!
Novosrbijanski Rubikon …
Od nezavisnosti Crne Gore i priznanja Kosova, ne mogu ga preskočiti ni srpski nacionalisti poput Obradovića!
Dakle, “ najtešnja saradnja “ je granica, ona koja kao spaja, meni se čini, razdvaja!
Najtešnja saradnja, zvuči mi kao limit, granica, prituljeno ograničenje bezbroj institucionalnih mogućnosti!
… Možda im opet jednom omilimo.
Ne zna Bosko sam da gukne sto je voljan no da dokolici i pozira.
Nego, stetnija je veza njegova no veza iz glavah.
Njemu ga je aferim iz VBA, unako djetinje, basta da malik poraste.
No da izraste, glavah, pa da rece…
Po koju. Al’ jbg…
…а ту су и Малтешки витезови, потражиоци Богомајке Филермосе:)
Оно, ако инсталирање луна-парка у порту највећег саборног храма у главном граду, хапшење и сумњичење острошких поклоника за тероризам, означавање најбројније и најтрадициионалније верске заједнице главним непријатељем државе од стране њеног премијера, изједначавање светосавља с анти-државним хегемонизмом, прогон и дискретне забране за православну Цркву традиционалног писма и директне претње одузимањем имовине и прогоном свештенства, те конфискација свештенодејствених реликвија и нису угрожавање права, него комична демонстрација посебног схватања правних наука, барем знамо ко се у Црној Гори осећа боље, а ко горе. А требало би да се сви осећају исто, ако већ они који су Црној Гори дали историју и име не могу да се осећају достојно тога.
Оно, ако инсталирање луна-парка у порту највећег саборног храма у главном граду
Ispravka, gospodine Milane. Hram je instaliran na mjestu luna-parka, ne obrnuto.
Свему наведеном треба додати, као најочигледнији примјер угрожавања слободе вјероисповједања, утамничење у Спужу Александра Аџића који је се претходно, у једном цетињском селу затворио у црквени храм да би га заштитио од распопове секте, због чега је и осуђен од режима.
Upravo se vjeroispovijesti najviše napadaju i to sve tradicionalne, a forsiraju se sekte, od Miraševe, preko vehabija do nekih radikalno protestantskih, hinduističkih i globalističkih!
ajde da shvatim za uskracivanje ostalih prava ali dje utrpa tu i vjeroispovjest, ko ti to samo dojavi
Ја сам и то дојављивао.