“Oбјекат који говори”

Исцрпљујућа трка између такозване демократије и теологије: којем ће се царству приволети “објекат који говори”. Феноменологија “објеката” монтирана је на раскрсници биологије и значења. Демократија се дрзнула, запријетила чак и теологији да ће јој украсти “објекат”, или, сасвим отуђити. То је наум “апсолутног друштва“, које се  увијек јавља у лику демократије (и опет под маском љевице), као свакакав вид идеалности. Десница је увијек идеологија.“Идеалност” мора да насрне на идеалност (на бога), “идеалност” мора да насрне и на “објекат” (на човјека), и судара се са собом на раскрсници. Настаје невиђена гужва између вјечности и постојања. Трка се одвија у правцу “објекта који говори”, одн. његовог идентитета. Лако је видјети и још лакше утврдити да демoкратија религијске проблеме решава на нивоу механике. Али, опет ће побиједити метафизички руски сељак, и спасити  вјеру.

Нешто неоптерећено условима да мора да постоји, вјероватно није оптерећено ни идентитетом. Ништа што има главу (нарочито “објекат” са главом), не може бити свезнајуће, ништа што има руке не може бити свемогуће, ништа (наставићу послије шест минута што би рекао Рембо, ако се вратим из “објекта “, и ако будем кадар…) … ништа што има тијело, дебло, зидове, поља и ријеке, никакав “објекат” не може бити свеприсутан. (Оно што има очи не види суштину). Чему кроз вене тече крв а не ихор – некаква врста текућине која богињама и боговима служи умјесто крви –  дашта, има идентитет.

У политици једнакост је имагинарно стање у којем се умјесто мозгова броје лобање. Ето нам одговор на питање да ли наука увијек одлучује о идентитету. Иза кулиса и маски логично слиједи потреба за ротацијом између боравка на функцији и боравка у затвору. (Једино, и увјек, само политичар у подсвијести има затвор). Богтепита, зашто. На крају остаје питање шта би била минимална историја. Нећете погријешити ако напишете: (зло)употреба идентитета. Излазимо из опасних сфера политике (и мреже идентитета), па ипак будући да се ближе неминовни избори на свим нивоима, подсјећамо: ако сви једнако имају право гласа, онда су сви једнако подесни за функције, и једнако подесни за казну. Дакле, на раскрсници сте. “Објекат”. У служби. Којем се царству приволети.

У наше дане идентитет је сасвим политичка категорија, или је посредован колективним, идеолошким, и сличним мазалицама, како је владика Раде крстио политику. Највише штете идентитету нанијели су љевичари, а развлаче га демократе. Кад се идентитет институцијализује, настаје хаос, најблаже речено – прогон идентитета. Будући да је на раскрсници, идентитет је данас више ексклузивнији него икада. Некада је, пак, идентитет био монолитан, данас је срушен на земљу. Оборен на плећа. И подигнут је маљ. Остаће само шљунак од скулптуре, од мермерне главе. Опет прилазимо скулптури, али грчкој. Зашто грчка скулптура нема руке. Не брани ли се и тако (без руку), опет некакав идентитет.

Не могу живети са тобом, јер би то био живот, пјевала је Џенис Џоплин. Хоћу некога без руку, хоћу некога без главе, хоћу некога са главицом купуса на раменима. Хоћу да риче, да лаје на звијезде. Хоћу цвијет са неба који нема идентитет, који нема боју.

Свијет је посматрање шуме кроз неколико прозора. Замак је високо на планини, унутра неколико неокречених зиндана. На путу до замка и културе, колико је замки, уза, путила, кукичица. Газду никад нећете упознати. (Клама из Кафкиног “Замка”). Клам се боље види кроз кључаоницу него кроз отворена врата. Газда нема идентитет. Имагинарни газда, газда без идентитета, јутрос је  бомбардовао Дамаск, срушио Даријеву бисту. Кад је џизмом треснуо на главни трг, попадале су и преостале бисте. У депонији на обали Сене, Јукона,  Темзе и Неве, фали још детаља из некадашњости. Украдена скулптура постаће – украдена мумија – мјера и аршин угледа, општеприхваћени стандард. Газдина изврсност је у томе што се његово неплодно богатство стално увећава и гомила. Идентитет је постао имиџ масовне културе. Такву логику затичемо на раскрсници. Упалите свијећу, отворите стару књигу и запјевајте уста да нисте пуста:

Док би идеје из књиге ишчитао

Које је раније сам у њу учитао.

У виртуалним временима нипошто не вјеровати очима а још мање ушима (афера “Снимак” је имагинарни свједок). Мрачна комедија је једини излаз. Комедија је најопасније оружје, јер и свака луда може бити филозоф, али је тешко бити истински смијешан. Зато је режисер “Снимка”: мрачан. Мрачни руши све идентитете. Мрачна политика. Ок, демократија. Да ли питати режисера зашто није режирао аферу “Снимак”. Зашто Ђиласа. Зашто режисер бјежи од свог идентитета.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: