Обележен дан заборава и срамоћења ораховачких жртава (ВИДЕО)

Уиграним сценским наступима у форми богослужења и одавња почасти, самозвани представници Срба са Косова и Метохије, наметнути од стране Владе у Београду, успешно су извели представу поводом дана страдања Срба из Ораховца.

Страдање српског народа, које је најезивије и чак једино по својој суровости после фашистичке Немачке и њеног система ликвидације из Другог светског рата, попљувано је и унижено као никада до сада.

Чин прихватања и одобравања зверског покоља српских жртава, скривен под маском „сећања“ на њих, изведен је пред очима целог српског народа. Медији су догађај пренели као дан сећања али он то није и то из више разлога:

– У тој церемонији учествују представници шиптарских институција које су остварење циља за који су Срби не само убијени већ непотребно зверски мучени трпећи језиве страхоте.

– Представници тих институција су Срби, углавном са простора Косова и Метохије па чак и комшије и рођаци тих жртава.

– На званичним шиптарским сајтовима са КиМ, који обавештавају „грађане о раду локалних самоуправа“ односно неуставних паралелних институција шиптарских сепаратиста, посебно шиптарске „општине Ораховац“ – нема ни речи о страдању Срба.

– Фарисејска богослужења служили су представници незаконите и узурпиране Епархије рашко – призренске која активно ради на успостављању НАТО творевине на простору јужне српске Покрајине Косово и Метохија.

– Медији извештавају делимично о овом догађају. У светлу дневнополитичких догађаја тобож дајући а у ствари одузимајући на важности значаја сећања на ораховачке жртве и њихово страдање.

– „Кривудавом стазом извештавања“ заобилази се страшна и језива истина о побијеним Србима из Ораховца. То јест, нико ни једном једином речју није поменуо да су сви Срби из овог места отети и одведени у село клечка где су живи спаљени, пре тога зверски мучени, масакрирани, пребијани, одсечени им делови тела. Жене најчешће силоване мушкарци клани или, и једни и други као и неколико деце  живи баћени у пећи за добијање креча  – импровизоване крематоријуме!

– У овоме по први пут учествовале и „Жене у црном“. Невладина организација сродна такозваном „Фонду за хуманитарно право“ који је тражио ослобађање браће Мазреку, нажалост и издејствовао по налогу Запада, а који су убиства признали пред камерама као и силовање двојчица.

Њихово присуство, као и учешће свештенства узурпиране ЕРП које је јуче прославило Бајрам, и представника „институција“ шиптарских сепаратиста, требало је да значи признање и одавање поште српским жртвама али је стварна позадина тога навлачење завесе заборава и банализација страдања Срба односно свођење на „жртве сукоба и ратних дејства“.

То јест, готово природну смрт с обзиром на околности у којима су страдали. Нико не помиње да су ти Срби били живи спаљивани у пећима за креч у селу Клечка.

Ток догађаја од јула до августа 1998., и касније

Циљ шиптарских терориста био је да освоје барем један већи град. Избор је пао на Ораховац. У њему тада није било гарнизона ВЈ нити јаче станице полиције.

Напад на Ораховац је почео 17. јула 1998. године. Припадници МУП-а Србије били су блокирани у тамошњој станици и хотелу.

Занимљиво је да у Ораховцу живе Шиптари, директни потомци Срба који су прихватили ислам. Њихов говор је у то време, у доброј мери и данас међу старијим житељима, представљао најстарију живу сачувану верзију српског језика.

Али колико се и биће у човеку промени са издајом Бога доказали су и ови „Албанци“. Током окупације села они су замолили своје познанике Србе који су бранили своје куће и породице у нападнутом граду, да баце оружје и да се предају гарантујући им слободу и животе. Верујући Албанцима, својим комшијама, Срби су тако и учинили. Не само да нису претпостављали како ће завршити већ је њихов крај био буђење нацистичких метода из Другог светског рата.

После дводневних борби, војска и полиција су поново овладале Ораховцем.

ОВК се повукла према Малишеву и Дреници и са собом као таоце одвела око 80 људи укључујући и монахе из манастира Зочиште.

Посредовањем Међународног Црвеног крста ослобођено је 40-так житеља, углавном жена и деце а остали су се водили као нестали. Међутим, они су са још око стотину других заробљених Срба у околним местима, одведени у Клечку где је била једна од база терориста ОВК.

Иживљавајући се свакојако, шиптарски терористи су свакодневно ликвидирали по 10-15 српских цивила и(ли) припадника српских снага безбедности које су живе ухватили. Касније су тела паљена у пећи за креч, ради прикривања овог ужасног злочина.

Српска полиција је 27. августа 1998. открила злочин у Клечки. Осим трагова људских остатака, у самом крематоријуму остало је и неколико делимично спаљених тела.

Том приликом су ухапшени и Љуан и Беким Мазареку (један од њих говори у овом видео прилогу) 2. августа 1998. године, па су спроведени у истражни затвор у Нишу.

Након окончаног доказног поступка, који је трајао годину дана, веће петорице Окружног суда у Нишу, једногласно је 18. априла 2001. године донело пресуду којом се Љуан и Беким Мазреку оглашавају кривим за кривично дело тероризма и осуђују на максималну казну затвора у трајању од по 20 година.

Фонд за хуманитарно право тада је указао да је Окружни суд у
Нишу „осудио косовске Албанце из Малишева Љуана и Бекима Мазрекуа за кривично дело тероризма без иједног доказа о њиховој кривици“.

У образложељу пресуде председник већа Милимир Лукић, између осталог је рекао:

„Када сам добио предмет оптужених Љуана и Бекима Мазрекуа и прочитао опис дела за које се њих двојица терете био сам у неверици да прихватим да ико може починити тако страшан злочин у име  било  каквог  циља.  Међутим, чињенице утврђене на овом суђењу су неумољиво указале да су се догодили страшни злочини у селу Клечка и открили њихове починиоце, а то су Љуан и Беким Мазреку“.

У Србији је од самог тренутка проналаска крематоријума и логора за Србе у Клечки, било оповргавања тог догађаја без обзира на сву страхоту. Ево једног јавног примера:

Одговор на ово питање, да је желео, Ненад Чанак је могао много раније да открије, али не само Чанак. Закључујући образлагање пресуде браћи Лукић, је рекао:

„Сведока најстрашнијег чина ове трагедије, масовног стрељања цивила, жена и деце нема, неће га ни бити, јер нико није преживео да би о томе могао сведочити. Сведочити могу једино егзекутори, њихови џелати што у овом поступку чине за сада само ова двојица.“

„Немам шта да кажем, видећемо пред судом у Хагу“ рекао је у судници након изрицања пресуде, уз смешак и раширених руку, Љуан Мазреку.

Када је 24. марта 1999. отпочело бомбардовање СР Југославије, албански терористи из ОВК су поново у селу Клечка убијали Србе и бацали их у креч. Тако су 4. априла убијени српски полицајци Н. Ђ и В. М.

Браћа Мазреку, као и још око 200 стотине шиптарских терориста и зликоваца, ослобођено је током 2001. године на инсистирање западних влада а уз ангажовање Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић.

Вест о сећању на ове стравичне злочине и нацистичко зверство шиптарских терориста, објављена је у српским медијима јуче у, буквално, десетак редова.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: