О самоубиству нације
Милан Ружић
Не знам како један народ који зна ко је и шта је може тек тако да постане оно што није? Несобом се постаје, ових дана, искључиво из користи, па када један народ промени свој идентитет, односно покуша да га промени, знајте да је у питању некакав примљени новац, обећано место, или увлакачки подухват мањине у тој држави.
Како то да се економија једне државе тако спретно дави и на крају убија под изговором да све иде онако како је планирано? Каква то држава удара на своју културу? Убијање националне културе или њено потпуно измењивање доводи до тога да нација престаје да постоји! Оно што после тога остане може се назвати колонијом и никако другачије! Убијати културу значи убијати све што је икада било живо. Без културе нема ничега, уколико се сложимо да је све што се догађа у њеној надлежности у директној вези са Богом, јер културу, па у оквиру ње и уметност, не може, барем ону праву, формирати неко без талента, односно без божјег дара. Чак и у земљама као што је Србија, где је буџет за културу 0.6%, нађу се они који ће и тај буџет оштетити што више могу. Увек је ту неколико уметника који су постали национални хероји и чешће су на тв екранима од вести, а када се тим неталентованим сецикесама плати за некакав перформанс, и то је један од најефектнијих убистава културе!
Поред убиства културе и економије, на делу је и убиство религије, тачније убиство Српске православне цркве. То убиство, наравно сва она су фигуративна, али штете колико и права, је убиство свести и образа по којима је наш народ био познат у својој историји. Скидање крстова са цркава и приватизација манастира могу само довести до општег безбожја, а то је затрло сваки народ који је то себи дозволио. Зашто мислимо да неће и нас? Мислити како је неко пречи од Бога је потпуно погрешно, а они који тако мисле су увек политичари. Они сматрају да су изнад Њега, јер Он није победио на изборима.
Убиством религије, убили смо и оно мало душе што је претрајавало и нека не чуди што се тада накоти шљам, што би чувени песник рекао „подземље изађе на приземље“, дан се претвори у ноћ, а братски загрљај у заседу. Када мржња загосподари, онда не може да се очекује да се сви воле и решавају проблеме у овом чуду које сви називају регионом.
Да би један народ заштитио себе и своју земљу, он мора знати шта та земља јесте и колики је њен значај, па тек тада неће дозволити разне демаркације граница, прекрајање и шивење нових граничних прелаза, најчешће крвавих.
Убиством пољопривреде догодило се рушење стубова на којима почивају балканске земље од како су настале. Убрзаном урбанизацијом сељака и сељачењем грађана дошло се до тога да се више ничија улога не зна.
Продавањем земље се зарађује новац, али и тај новац ћемо опет морати да дамо онима којима већ деценијама дугујемо, а дозволили смо да се задужимо код белосветских зеленаша који нас на убиство наше државе и терају.
Како један народ може очекивати нешто добро ако убија своју државу? Ваљда постоји нешто прече од новца? Како та силна плаћена убиства свега онога што државу чини државом, нацију нацијом и народ народом, могу донети живот?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
…“У време када су млади модернисти почели да игноришу традицију појавила се изложба фресака у Паризу коју је припремио Светозар Радојчић. То је била невероватно значајна изложба. Радојчић је као официр био заробљеник у Немачкој, а пред рат је у Скопљу био предавач на факултету историје уметности. Био је Сремац, а као официр православан човек… И у заробљеништву је приређивао Литургије, а да би имао храм, направио га је од дасака и сликао фреске и иконе. Тим православним службама у заробљеништву присуствали су и француски официри, и то из врло угледних француских породица, а касније се показало, врло блиских Де Голу, који иначе није могао да смисли Тита. Када се завршио рат, они су све то представили Де Голу. Није прошло пуно времена из Француске је од Де Гола дошло писмо влади и парламенту да он жели да у Паризу организује изложбу српских фресака и икона. Тада су Радојчић и Дероко приредили ту изложбу, а ми студенти, нарочито они који су били сликари, као покојни Томашевић, правили смо копије. Када се одржала та изложба она је постала париска сензација, па је у то време не само француска него и друга западна штампа била препуна похвала о српској уметности као претходници ренесансе. То је ЦК јако разљутило, па је донета одлука о новој политици у култури – модернизам против традиције.
Мени је жао што је он заборављен. Јер, да није организовао изложбу фесака у Паризу питање је шта би данас било са српским манастира на Косову и Метохији, јер они су том изложбом задобили међународну пажњу. Имате Италијане који су читали да је српско црквено сликарство претеча ренесансе, па и данас њихови војници у Дечанима прелазе у православну веру. То је Радојчићева заслуга. Заиста његова! Ето шта један човек може…“
https://stanjestvari.com/2015/04/11/%D0%B6%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B2%D0%B8%D0%B4%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D0%B8%D1%80%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%83%D1%82/
http://iskra.co/srbija/gujon-hajka-na-mene-se-nastavlja-osecam-se-lose/
https://stanjestvari.com/2017/12/06/hajka-na-mene-se-nastavlja/
…“Ситуација у српским енклавама на КиМ је катастрофална, понавља Гујон и каже да се о томе скоро и не говори, а да није тема то „шта је он, као двадесетједногодишњи Француз, тада мислио о француској политичкој ситуацији“.
„Пазите, мислио, не радио. Мислио. Оно што ме одређује као човека, то није оно што сам мислио као студент у Француској, оно што ме одређује као човека, то су моја дела, оно што радим већ 13 година на КиМ. То је оно што ће остати за мном и то је постало смисао мог живота“, рекао је Гујон студентима…
…Говорим сада као Србин, нашим сународницима који на КиМ живе у гетима на крају 2017. године.“…
…“Молитвом скрушеном и усрдном, мене ништог и сиротог, за Вас, витеже православни, Богу Свемилосном угодни добродетељу и подвижниче Космета распетог, Арно од истине и правице, да је у своје молитве уграде Матер Пречиста Божја, Преподобни и Богоносни Оци и Сви Свети, те Тројици у Једном Свељубљеном узнесу, да Вас Сведобри Бог Промислом и Човекољубљем својим милује, чува и води…Мир и здравље Вам од Бога, Арно у Христу брате добропобедни…“, Зоран Николић (Ваљево)
„Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и у интернацији умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију где су ускоро умрла, један држан у затвору заједно са Његовом светости Патријархом, а затим послат у логор у Немачку, а један у Италију, а двојица протерана са својих епархија у Србију. Само су њих десеторица остали на својим местима. Једна четвртина свештеника је поубијана (око 700), око 300 помрло природном смрћу, једна трећина протерана у Србију, око 400 било је у логорима у земљи и у заробљеништву, а само једна четвртина свештеника остала је на својим местима. Једна четвртина манастира и цркава је порушена а скоро половина од укупнога броја мање или више оштећена. Само у Горњокарловачкој епархији од 189 цркава порушено је и попаљено 175, а 14 остало. Од 8,500.000 верника 1,200.000 је погинуло или убијено. Ратна штета цркве износи 7 милијарди предратних златних динара…“ ( Види: Гласник СПЦ, Београд, број 1 – 3, март 1951., страна 10.)
ЦРНИ ПАС, из Сеоба Стефана Штиљановића, Микица Илић
Узмичући у непрекидној борби пред агарјанском силом, велики деспот Стефан Штиљановић од Паштровића, ходећи Херцеговином, Босном, Хрватском и Славонијом, пободе на ушћу Студве у Босут крвави барјак цара Уроша и сазида град Моровић 1498. године, у част Пресвете Богородице. У рукописном минеју моровићког храма, с краја XVII века, за месец септембар, при дну тридесет осме странице, између пожутелих листова, стоји запис „грешног инока Дамаскина Морачког“ :
„…Закле се тад деспот Стефан, спуштајући у градске темеље запис, котлић са водом и босиљком, златни путир и кашичицу, да се даље неће селити пред османлијским налетима и да ће српско име сачувати у Срему…“
Многи Агарјанин изгуби главу тих година под зидинама, не видевши сјај и славу Стефановог Моровића. Тукао се Штиљановић храбро са азијским неверницима, али како то често бива, већа му је опасност претила из сопствене куће.
Стефанова жена, лепа Мађарица, хотећи да искористи велику мужевљеву љубав, науми тајно, уз помоћ католичког жупника, да преведе Стефана у своју веру. Не могавши да отрпи сузе љубљене жене, Стефан јој допусти, после много молби, да своју цркву подигне изван градских зидина.
Мађарица већ беше превела у унијатску веру војводу градинског и још неколико сремских великаша, а кад Стефан оде у један од бојева са Турцима, отпоче зидати цркву западнога закона на Клиси, под шумом, с друге стране Босута. У службеној забелешци високог краљевског чиновника Алфреда фон Крауса, под бројем 583-1499, на шестој страници леже подаци о отпочињању радова на римокатоличком храму „у рацком граду Моровићу“, затим предрачун неимара о цени изградње и завршних радова, преглед утрошених средстава, списак прилога високог племства и клира, новац који одорбрава канцеларија Његовог Краљевског Височанства, као и друге појединости везане за изградњу цркве.
Зидајући цркву, лукава Мађарица се досети, па окрену Божји храм ка истоку, наменувши га западу, не би ли Стефана лакше на поклоњење довела и поунијатила. Најпосле, нареди мајсторима да црквена врата отворе у висини струка, да би се поклонио вери западнога закона свако ко уђе у богомољу. Многи Стефанов поданик на превару, многи из незнања, али понајвише из чисте користи, пређе у веру унијатску, не би ли се деспотици додворио.
Кад се деспот Стефан врати из војне и ујаха у град под крвавим барјаком, угледа мноштво непознатог народа како се тиска улицама Моровића. Не познаде Стефан своје слуге, сараче и поткиваче, измењених лица. Остадоше му страни дунђери и ћурчије, грнчари и перјаници са којима је до јуче један хлеб јео. Не познадоше ни они њега јер им душа беше поцрнела, па га засуше каменицама и истераше ван градских зидина.
Обузе Штиљановићево срце велика туга, а душу преплави жалосни плач за изгубљеним српским главама које је требало изнова сећи, раздвајајући веру од невере. Ходећи испод зидина измењеног града, Стефан сиђе до реке и, умивши се, погледа преко воде у чудесну грађевину под шумом. Видевши да је то црква, деспот пожели да се у њој помоли, па потера својег вранца преко дрвеног моста.
Објахавши неколико пута око храма, задиви се његовој великој красоти. Најпосле, сиђе с коња и стаде пред она врата, али не паде му у очи, као што би сваком другом, где су необично ниска, но примети одмах да су затворена и познаде по томе да то нису врата од цркве православне.
Силна љубав према лепој жени нагонила га је да уђе у цркву и потражи је међу непознатим светом који је стално пристизао и улазио унутра, али га љубав Божија научи да образ не укаља, те се окрену леђима према улазу и натрашке уђе у богомољу, не поклонивши се.
Кад га Мађарица угледа где натрашке у храм улази, окренувши леђа бискупима и кардиналима који држаху у рукама свете дарове, празно срце јој преплави велика мржња, те одмах оде војводи и жупнику у Градину, не погледавши га у очи.
Оданде удари на Стефана са поунијаћеном војском у исти мах кад и Турци са југа и истока, па се деспот са шачицом верних повуче на север, у Барању. Мађарица заседе у празном граду, на празан престо, господарећи празним поданицима, а они што душу сачуваше, назваше град: „МОРО ‘ ИЋ“ , плачући над Штиљановићевим одласком.
Напуштајући Моровић и Срем, Стефан поштеди живот војводи градинском јер му хлеб који поједе у његовој кући брањаше да га погуби, али зато баци клетву на њега и своју бившу жену. Ондашње хронике бележе чудесни догађај: многи обраћеници умреше од глади поред пуних магаза жита, јер се „семе свакоје по амбарима и ораницама у црни кам преобраћаше“.
Војвода од Градине, кад му Агарјани леђа окренуше и град освојише, сиђе у доње лагуме да њима ходи проклет до судњега дана.
Још се само понекад у звезданим ноћима може видети Стефанов црни пас како лута зидинама разрушеног града, чекајући господарев повратак.
http://www.magacinportal.org/2017/10/03/aleksandar-dugin-ceka-vas-okupacija-ako-ne-udjete-u-evroazijsku-uniju/
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/i-baron
http://www.politika.rs/scc/clanak/54384/Slikar-i-iguman
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:637477-Vojvodjanske-price-Slikar-proglasen-za-sveca
…“Укључење у европску интеграцију значи губљење земље, не само Косова јер се неће завршити на томе. Даље ће кренути Санџак, Војводина…
Док атлантска сила не дотуче Србију, неће се зауставити…“
…“Испред манастира експедиција је затекла неуобичајену вреву, усташе и Немце који су се у великом броју мотали около. Поготову су ови први били нервозни, али су путнике на воловским колима могли само мрко да гледају, с обзиром на немачког официра барона Рајсвица, чије присуство је било важније од било какве пропуснице. Брзо су сазнали и разлог присуства толике војске, лаке на обарачу: неколико дана раније у околини је дошло до великог сукоба усташа и српских устаника, а најдебљи крај извукао је злогласни комесар манастира, неки загорски Хрват, кога су устаници из манастира одвели у шуму и тамо погубили…“
…“Прича о игуману Рафаилу изгубила се негде после Другог светског рата, заједно са многим појединостима о страдању овог манастира, његових монаха и његовог огромног културног блага…“
http://jadovno.com/arhiva/intervjui-reportaze/articles/ovo-je-najpotresnija-ratna-prica-o-partizanskom-djecaku-koji-je-herojski-cutao.html
http://jadovno.com/najmladji-vojnik-u-prvom-svetskom-ratu-bio-srbin/#.WifL1VXtzIU
+“Добра је свака невоља која нас спаја и лоше је свако добро које нас раздваја“, зборио је Душко Радовић
+Последња емисија „Београде, добро јутро“, 1983.
Оно што се зна је да је током 1983. дошло до укидања емисије. У низу извора који су доступни, нигде се не помиње датум нити било која приближна временска одредница.
Сматра се да је прави повод за укидање емисије (инициран из Председниства СР Србије тј. лично од стране Николе Љубичића) био дан раније.
Тада је Душко читао ово: “Кад више не буде ни вас, ни ваше славе и привилегија, ваша деца ће продавати Дедиње деци фудбалера, певача, трговаца и накупаца. После краће паузе, Дедиње ће поново постати оно што је некад било.”
Како забрана није била стигла одмах, Душко Радовић је своју емисију урадио и наредног јутра. Тада је настао овај снимак који је постављен. Након њега све је било само историја и сећање. Овде треба напоменути да су и пре забране у више наврата емисија и Душко били на тапету разних (како су се тада звале) “друштвено-политичких организација”.
Из неких извора се може још и сазнати да је крајем 1983. одржан састанак на коме су се нашли одговорни људи из Студија Б, сам Душко Радовић и Иван Стамболић који је понудио да Душко може поново да започне своју емисију. Ту понуду, Душко је одбио на себи својствен начин “Ја јесам мали човек са радија, али нисам онај који се пали и гаси на дугме.”
https://www.youtube.com/watch?v=kifFRsdAqEE
*Београд, привремено окупиран српски главни град