О пријатељству Вука Караџића и Његоша

Све до последњих минута свога живота, до тренутка када је на самрти пожелео да се напије воде са ловћенског извора, Вук је са поносом истицао своју наклоност према Црној Гори.

Црној Гори је чак посветио и читав један сегмет у предговору свог „Српског рјечника „ (1818.): „Какогођ што ми је онда лежао на срцу и у памети мој Јадар, ђе сам се родио и узрастао, и на који сам из Шишатовца сваки дан по неколико пута уздишући погледао…, тако ми је исто лежала на срцу и у памети и Црна Гора, за коју сам још од ђетињства мога чуо и разумио да у њој још од Лазаревих времена једнако траје српска влада и царивање, и коју би данас вољео сто пута виђети него Јадар или икакво друго мјесто на свијету“ .

Када већ говоримо о „Српском рјечнику“, ово је Вуково дело имало 12 претплатника Црногораца и то све оних људи који се раније нису интересовали за српске књиге, што је Вук са нарочитим задовољстовом наглашавао у предговору рјечника.

Постоји више разлога због којих се Вук Караџић с дубоким уважавањем и симпатијама односио према Црној Гори. Један од њих је порекло. Наиме, познато је да Караџићи потичу из Васојевића, из подручја Лијеве Ријеке, из села Лопата. У народним предањима повезивани су са једним Васовим сином. Након што су половином 17. века Турци опустошили овај крај, део Караџића одлази у Зету, па се након две деценије селе на територију Никшића. Одатле се Ристан, Вуков чукундеда сели у Петницу. Један век након тога, Вуков деда Јоксим, унук Ристанов, настањује се у Тршићу. Тих година Србијом је пустошила куга која није заобишла ни Тршић. Људи готово да уопште није ни било, али су плодно тле и богатство водом привукли Јоксима.

Ко зна, можда је Вукова опчињеност Црном Гором имала везе и са његовом професијом, јер је то земља богатог народног стваралаштва. Шта год и како год да је било, Вук је имао огромну жељу да посети Црну Гору, што је јавно истицао, кад год је осетио праву прилику за то.

Упознавање са Његошем

Свој сан, Вук ће, међутим, остварити тек након што се упознао са Његошем. Кренувши у Петроград ради завладичења свога, Петар Други Петровић Његош, сврати у посету Бечу. Било је то у јулу 1833. године. Наравно, сусрет са Вуком, који је живео у аустријској престоници, за Његоша се подразумевао.

Већ од тог њиховог првог сусрета било је сасвим јасно да ће њихово познанство прерасти у велико пријатељство. И Петровић и Караџић били су велики поштоваоци народног језика и стваралаштва, пре свега народног песништва. Уз то, за Његоша је несумњиво била велика част да упозна једног „знатног у нашем роду“, цењеног у читавој Европи. Вук, са друге стране, није само добио пријатеља по перу, већ и покровитеља за своја даља књижевна и језичка достигнућа. Само две године пре тога, Вук се потпуно био разишао са кнезом Милошем Обреновићем и потупуно напустио своје „отечество“ Србију.

Вукова посета Цетињу

И том приликом Његош позва Вука да му буде гост. Међутим, Вук ће у Црну Гору кренути у јулу следеће, 1834. године, а на Цетиње је стигао септембра месеца. И био је очаран одмах, на први поглед.

Мада је планирао да на Цетињу остане дуже, после мање од два месеца, због лошег здравља, сишао је до питомије, мирније Боке. Вук је на Цетињу боравио педесетак дана, али му је пошло за руком да за тако кратко време прикупи огромну грађу. У томе му је знатно помогао један важан догађај који се управо тада десио на Цетињу. Реч је о ископавању посмртних остатака Владике Петра Првог Петровића Његоша, више од три године након његове смрти. Тада је, на предлог његовог синовца Петра Другог, Митрополит Цетињски проглашен за свеца. У српској православној цркви слави се 31. октобра. Мошти Светог Петра Цетињског почивају у Цетињском манастиру.

Канонизација Петра Првог била је повод да се Црногорци са свих страна сјате на Цетиње. И ту је прилику промућурни Вук одлично искористио. Упознао је разан свет и научио много о Црногорцима, о њиховој традицији, обичајима, о великом јунаштву. Чуо је многа народна предања, успео да сазна неке нове речи. Такође, претпоставља се да је ревносно прегледао архив Митрополије. И уз све то, имао је прилику да од Његоша лично чује све што га је занимало о Црној Гори.

Обострани интереси

Ова Вукова посета Цетињу била је од користи и за њега и за Црну Гору.

Са једне стране, Вук се снабдео позамашном етнографском грађом. Како је и сам навео, чак једну трећину од укупног броја пословица прикупио је у Црној Гори. Књига пословица је и штампана у цетињској штампарији и то о трошку Његошевом. И оно што је најважније, Вук је након посете Цетињу коначно успео да комплетира своју азбуку, вративши у њу слово „Х“.

Са друге стране, Вукови списи о Црној Гори који су настајали у каснијим годинама Вуковог живота и стваралаштва, дали су велики допринос афирмацији Црне Горе и њеној борби за стицање формалног међународног признања независности од Турске.

(Аутор: Драган Антић)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: