• Поглед

О повјесничарској осуди

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Група од педесет историчара из „региона“, шта год то значило, потписала је један проглас о Украјини – против рата и ненаучног тумачења историје.

Када Владимир Путин каже да су Руси и Украјинци један народ, то је онда ревизија историје. Путин није историчар. Политичари су експлоататори могућности и творци алтернатива. Према томе, ако су некада били један народ, сада нису, можда би једном могли бити… Ненаучно, али сасвим политично. Да ли је, међутим, ненаучно када сарајевски професори, неки су међу потписницима, тврде да у Босни живе све сами грађани, уствари један народ – Босанци, који за почетак говоре једним језиком (босанским)? Имамо ту и црногорске родољубе, који из својих реконструкција националне историје избаце најважнији извор о дукљанској држави, само зато што из њега излази да је то била средњовековна српска земља. Да ли су замерили Милу Ђукановићу када је преносио њихова промишљања о томе да је црногорска држава пола миленијума старија од првог спомињања топонима (а не државе) „Црна Гора“? Да не говоримо о Хрватима међу њима, који се убише да докажу како говоримо једним језиком, само се он, је ли, никако не може звати српски и сасвим је демоде писати га ћирилицом.Ових педесеторо заробљеника прошлости, посматра Руску Федерацију као СФР Југославију Вељка Кадијевића, Анте Марковића и Слободана Милошевића; а Украјину, као Словенију Јанеза Дрноушека. Било је то њихово „златно доба“, када се у њиховим погромашким душама остварио сан свих мрзитеља. Тада је спроведена великосрпска агресија против уједињених нација и мањина СФРЈ одлучних да се осамостале; против свих религија, против југословенства, комунизма, капитализма, демократије (и фашизма)… А међу четрнаест (14) првих генерала Југословенске народне армије, која је тај великосрпски урадак спроводила, свега су њих двојица (2) била Срби. Све је овим надобудним повесничарима тада давало за право – лажни тријумф деморкатије и Запада, распадајућа Русија и увређена Кина, са посебним задовољством изузетка Мугабеовог Зимбабвеа.

Да ли је данас тако? Руска Федерација није међу најважнијим привредама света, али је консолидована и функционална држава. За разлику од Милошевића, она у борбу за државна и национална права није ушла из нехата, у страху од демократске опозиције, српских националиста и милитарно-реформске југославенске алтернативе. Руска Федерација је у рат ушла након осам година изневерених међународних споразума, те потпуног обесправљења већине грађана Украјине – од језика и просвете до политичких права. На простору Доњецка и Луганска је током осмогодишњег примирја, кривицом украјинске војске, погинуло више украјинских грађана Руса, него што је знатно бројнији албански народ на Косову, од 1987. до 2000., имао жртава последицом укупног деловања српског режима, НАТО-а и ОВК.

Будући да су поређења историчарски домен, хајде да поредимо. Потписници очекују да Руска Федерација постане демократија каква су САД и Британија. Ставимо одмах на страну легитимне разлике у култури. Питам се: каква би Сједињене Државе биле демократија да је рецимо у Мексику наметнут режим који жели да уђе у савез са Кином и на границама постави ракете које угрожавају Вашингтон и Њујорк? Како би се САД поставиле да су локалне грађане САД или било које нехиспанске становнике, Мексиканци почели да прогоне и убијају? Каква би била демократија у САД, када би силе које подржавају такав Мексико годишње у растакање америчке државе јавно и званично уложиле 90 милијарди евра (сразмерно толико, у односу на буџет Србије, ЕУ улаже у своје присталице и пројекте код нас)? Устав какав је руски, те политичар типа Путина, били би, у том случају, демократски максимум и историјски благослов за Сједињене Државе.