Мазохистичка, самопонижавајућа жеља Срба да се допадну Западу манифестовала се током ове текуће недеље у два наизглед различита, а заправо дубоко повезана случаја
Ред испред кафетерије Старбакс на дан њеног отварања, Београд, 17. април 2019. фото: Нови Стандард
Пише: Марко Танасковић
Мазохистичка, самопонижавајућа жеља Срба да се допадну Западу манифестовала се током ове текуће недеље у два наизглед различита, а заправо дубоко повезана случаја. У првом, након разорног пожара у Богородичиној цркви у Паризу, одређен број Срба, наглашеног космополитског усмерења, осетио је неиздрживу потребу да на друштвеним мрежама нападно изрази своју дубоку погођеност и емотивни бол изазване овим трагичним догађајем.
Пљуштали су носталгични селфији из прошлости са катедралом у позадини, а у коментарима и текстовима истицана је неутешна туга и очајање због потенцијалног губитка овог чувеног бисера готске архитектуре и симбола Париза.
Неки су ишли толико далеко у својим ламентима и жалопојкама да се основано могло помислити да говоре о неком преминулом члану своје најуже породице, а не о „хрпи камења“ удаљеној скоро 2000 километара од Београда.
У реду, слажем се, не треба ствари тако банализовати, Нотр Дам је сакрална грађевина изузетне лепоте и великог историјског значаја, а свакако да се овде мора радити о продуховљеним и побожним индивидуама које осећају дубоку, мистичну повезаност са заједничком културном баштином Европе и приврженост изворним хришћанским вредностима које ова средњовековна катедрала симболизује.
Селективна осетљивост
Ако ствари посматрамо из тог угла, онда је сасвим логично и оправдано запитати се зашто су изостале сличне емотивне реакције и изливи туге када је 2004. горео Хиландар?
Или када су током мартовског погрома од стране шиптарских терориста и дивљака запаљени Манастир Свети Архангели у Призрену и црква Богородице Љевишке?
Богородица Љевишка, запаљена у марту 2004.
Добро, знам шта ћете рећи, то је било пре петнаест година, интернет је код нас још увек био у повоју, а друштвене мреже нису ни постојале у данашњем облику, али свеједно не памтим да је владала оваква општа утученост међу нашим хипер-осетљивим грађанством.
Манастир Хиландар је једнако стар као Нотр Дам, а, иако му Виктор Иго није посветио роман, за Србе би ипак требало да има неупоредиво већи духовни, културни и историјски значај.
Такође, када је пре три године, у сумњивом пожару, до темеља изгорела црква Светог Саве у Њујорку, која је важно саборно окупљалиште српске дијаспоре у Америци, поново су изостале масовне реакције и свеопшта забринутост.
Друштвене мреже тада су већ биле у свом зениту, а исти ти ожалошћени љубитељи сакралне архитектуре и чувари хришћанске баштине, уз част изузецима, који су пре неколико дана неутешно плакали за Нотр Дамом били су потпуно незаинтересовани и равнодушни на призоре једне друге богомоље у пламену, и то богомоље која припада, условно речено, њиховој цркви и њиховом народу.
Чини се да управо у том грму лежи зец, односно да за један део српског народа једино вредно дивљења и оплакивања јесте оно што припада другима, а пре свега западној цивилизацији.
Испоставило се да је у том сегменту популације тугу за Нотр Дамом брзо заменило узбуђење због отварања прве Старбакс кафетерије у Србији.
На дан отварања, у Кнез Михаиловој улици, испред тржног центра Рајићева, у коме се локал налази, формирали су се дугачки редови махом младих људи који су били спремни да чекају и по неколико сати како би, међу првима, дошли до своје Старбакс кафе. Наравно, како се могло и претпоставити, поново су друштвене мреже биле преплављене селфијима оних који су желели да се похвале да су узели учешћа у тзв. „старбакс искуству“, то јест да су били спремни да плате двоструко више него обично за тамни напитак само ако на амбалажи стоји лого те чувене компаније.
<
Кад ругачи постану чекачи
Многе старије суграђане ова необична ситуација подсетила је на 1989. и велику помаму која је пратила отварање првог Мекдоналдс ресторана у бившој Југославији, када су се непрегледни редови гладних „чекача“ простирали дуж целе Славије.
Био је то незванични почетак потрошачког друштва у Источној Европи које је, у наш део бивше државе, ипак дошло нешто касније због добро познатих околности у виду ратова и санкција.
Може се рећи да је то закашњење код неких створило већи степен фрустрације и нарочиту глад за иностраним маркама и брендовима, па и за доказано штетним „џанк фуд“ производнима, што је и довело до оваквих трагикомичних сцена у којима се људи у сиромашним земљама добровољно понижавају и гурају у редовима како би напунили џепове великих корпорација.
Пожар у Нотр Даму
Многи нису одолели да истакну иронију у чињеници да многи међу онима који су чекали сатима на кафу у Старбаксу вероватно спадају у ред хумориста аматера који су на друштвеним мрежама прилично окрутно и бездушно исмевали пензионере и друге своје суграђане са нижим примањима који су се на отварању Лидла отимали за јефтину смрзнуту пилетину.
Ако се за ове друге и може рећи да су пристајањем на самопонижавање остварили барем неку конкретну корист, у случају ових првих заиста нема адекватног објашњења, осим малограђанске и провинцијалне фасцинације белосветским новотаријама.
Општу егзалтираност и свечану атмосферу на отварању Старбакса додатно је увећало присуство градских званичника и политичара који су се понашали тако славодобитно поносно као да су, у најмању руку, отворили прву линију београдског метроа, а не још једну у низу подружница гигантског корпоративног угоститељског ланца који је познат по томе да бедно плаћа своје запослене и да, на конто тога, убире огромне профите.
Истакнут је велики успех у томе што је чувена компанија пристала да свој натпис испише и на ћирилици, чиме је наводно показала колико поштује нашу земљу, наш језик и културу, али ни реч није речена о томе да Старбакс не крије да, при прављању својих напитака, користи ГМО соју и друге намирнице које су и даље званично забрањене у Србији.
Две манифестације, један тренд
Старбакс, иначе, свој имиџ прогресивне и друштвено одговорне компаније гради на тврдњи да наводно купују органски и „етички“ узгајану кафу од произвођача, по највећим могућим ценама, чиме доприносе редистрибуцији богатства на планети и чине производњу кафе првим потпуно еколошки одрживим послом у пољопривредном сектору.
Такође, пре неколико месеци Старбакс је постао један од првих угоститељских ланаца који је омогућио бесплатну употребу својих тоалета, не само за муштерије већ и за све оне који у великој или малој нужди долазе са улице, што је њихове ресторане и кафетерије учинило изузетно популарним и посећеним.
Само, будите на опрезу, Старбакс не признаје наметнуте традиционалне џендер улоге, па тако у женском тоалету можете да налетите на неког брадатог рмпалију са висуљком међу ногама који се изнутра осећа као дама, и обратно. Када се све узме у обзир, можемо закљутити да су (претерана) туга због Нотр Дама и (претерано) узбуђење због Старбаксове прескупе кафе за понети заправо две манифестације истог помодног тренда, односно потребе да се по сваку цену и у свакој прилици демонстрира припадност и оданост западноевропском, глобализованом цивилизацијском обрасцу и пратећем вредносном коду.
Хтели ми то да признамо или не, очи многих наших национално еманципованих сународника и даље су пре свега упрте према Западу, а њихову љубав и фасцинацију свиме што има предзнак западног нимало није умањио маћехински, неправедан однос тог истог Запада према српским националним интересима.
За идентитет тих људи, који уопште нису у тако драстичној мањини како се обично мисли, Нотр Дам и Старбакс кафа имају далеко већи значај него, рецимо, српски манастири и цркве на Косову и Метохији или књижевни опус Милоша Црњанског.
Некада, између два светска рата, говорило се, помало поспрдно, да припадници српске грађанске елите отварају кишобране сваки пут када чују да пада киша у Паризу, док данас њихови самозвани потомци на вест о пљуску у граду светлости одмах егзибиционистички каче селфије у којима се јасно види да су и они покисли, док у рукама поносно држе и испијају гутљаје престижне кафе са Старбакс логом.
Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши заменик главног уредника у часопису ,,Водич за живот“ и аутор романа ,,Олуја“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Drugosrbijanski ološ!
Poplava skorojevica i malogradjana.