О намјештеним суђењима

Пише: Бећир Вуковић

„Када расправљамо о неком намјештеном суђењу чији је исход унапред утврђен политичким интересима и интересима моћи, обично говоримо о – травестији правде – суђење се претвара да је праведно, док је у ствари пуко испољавање сирове моћи или корупција која се издаје за правду.“

(Славој Жижек, „Органи без тела“, Центар за медије и комуникације, Факултет за медије и комуникације, Универзитет Сингидунум, Београд, 2012.)

Обрадован овим пасусом словеначког филозофа, преносим га овдашњој јавности. Нисам, сигуран, колико Жижек има читалаца у Црој Гори, али сам сигуран у једно: и кад би црногорски интелектуалац натутао на ово ‘мјесто’ у Жижековим ‘Органима’, сакрио би га и од  себе, и од јавности, баш ради тога што извод из текста представља највјернију копију овдашњег, намјештеног суђења – поводом режираног – државног удара. Сакрио би га зато што није слободан, другим ријечима – уоквирен је системом који производи намјештена суђења. Прије свега зато, што је и тај интелектуалац, једним органом закачен, срастао са системом.

Сигурно да Жижек, однегдје, прати и ово намјештено суђење у Црној Гори, јер, како би тако прецизно (као фотографским апаратом), истовремено, на убједљив начин представио и ово режирано суђење, да није, претходно, ‘снимао’ слична намјештена суђења, у неким тамо, и ко зна којим диктаторским, и полицијским системима.

Да би до пароксизма извео феномен намјештеног суђења, Жижек у помоћ призива Паскала: „Није ли то оно што Паскал имплицира када резигнирано закључује да би, ако се моћ не може привести правди, онда правду треба привести моћи?“.

Инсистирам, поштовани читаоче, да додатно обратите пажњу на ову Паскалову дефиницију:“ Ако се моћ не може привести правди, онда правду треба привести моћи?“

У нашем случају, има само један начин привођења, остао је, дакле, потоњи начин привођења правде?!

„Правда функционише као крајњи хоризонт. Правда, не потиче ни из расуђивања, ни из искуства“: она је „апсолутно блиска нашем доживљају, и треба је интуитивно претпоставити“, наставља Жижек у ‘Органима’.

„Правде мора бити“, и Кант је са појмом ‘постулата’ чистог практичког ума, извјесно,  био на трагу овог статуса правде.

Зашто се народ икада дизао на побуне ако интуитивно није осјећао правду. Није  филозоф сковао – правде мора бити – него је  усвојио оно што народ интуитивно осјећа.

„У супротом, све је бесмислено, читав наш свијет се распада“. Тако Славој Жижек расправља о намјештеним суђењима, која и нас затичу, у вријеме диктатуре, која је протеза – наставак комунистичке диктатуре, која, цијели вијек фалсификује баш своје историјско, политичко, културно, и духовно биће. И, шта остане –  расуло разбацаних ‘органа без тијела’. У таквим околностима, о моралу се не полемише.

Лешек Колаковски је говорио да диктатуре једу и себе, и своју дјецу, али, увијек остане Једно које се заглави у ждријелу немани. У посткомунистичким теоријским наслагама, често налазимо позајмљени наслов Колаковског.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: