"Цетињски манастир и дан-данас је гето, на срамоту цивилизованог свијета. То је један од најмучнијих детаља из корпуса посљедица владавине режима Мила Ђукановића, које се огледају у сукобима у народу и братомржњи"
о. Јован Пламенац
Од вишедеценијског страдања Српске православне цркве у Црној Гори, преко комунистичког терора и савремених облика институционалног и медијског притиска, до духовних изазова савременог човјека у добу глобалне кризе вриједности – у овом разговору са оцем Јованом Пламенцом отворена су најосјетљивија питања црквеног и друштвеног живота. Наш саговорник говори о историјском континуитету прогона и отпора, о литијама као догађају слободе али не и духовног преумљења, о дубоким подјелама које разарају црногорско друштво, као и о истинским пријетњама које данас стоје пред Православљем – апостасији, новопаганству и „култури ништавила“. Ово је разговор о Цркви као мјери истине, о слободи која није привид, и о страдању као једином могућем путу повратка вјери, смислу и заједници.
Пет година је прошло од пада режима који је деценијама имао отворено богоборачки однос према Српској православној цркви. Како Ви данас оцјењујете положај СПЦ у Црној Гори?
У Другом свјетском рату и одмах након њега убијено је 98 свештеника Митрополије црногорско-приморске. То је било приближно 44 одсто од укупног броја православног свештенства у Црној Гори.Један мали број свештеника убили су Њемци и Италијани, остале – комунисти. Међу њима, средином јуна 1945. године, и митрополита црногорско-приморског Јоаникија. При Предсједништву Црногорске антифашистичке скупштине народног ослобођења (ЦАСНО) 17. јула 1944. године основана је Вјерска комисија, која је већ почетком наредне године чак постављала и премјештала свештенике. Њеним дјеловањем, дио свештеника који је преживио комунистички погром, 15. јуна 1945. године у Никшићу је основао Удружење свештеника. Ова наказна комунистичка творевина својски је потпомогла да режим крајем јула 1954. године, са још седморицом свештеника митрополије Црногорско-приморске, у монтираном судском процесу, осуди на једанаест и по година затворске казне митрополита Арсенија Брадваревића (касније му је казна скраћена и 1960. године је изашао из затвора и прогнан из Црне Горе). У то вријеме Цркви је био одузет, и даље је одузиман, велики дио имовине, свештеници су остали без прихода, цркве су скрнављене, у њих је утјеривана стока, народ се одбио од Цркве…
Митрополит Данило Дајковић се успротивио рушењу цркве Светог Петра Цетињског на ловћенском врху. Због тога, али и зато што нипошто није хтио да пристане на издвајање Митрополије црногорско-приморске из канонској једиства са осталим епархијама Српске православне цркве, трпио је комунистичке притиске. Цркву на Ловћену су порушили у љето 1972. године, али Митрополију нјесу успјели да издвоје из СПЦ.
Историјски, рушењем Берлинског зида отпочео је „пад комунизма“ у Европи. У Црној Гори је настављено по старом, само под кринком и са новим вокабуларом. У цетињској полицијској станици 1993. године пријављено је оснивање Невладине организације „Црногорска православна црква“. Све већом криминализацијом режима Мила Ђукановића, јачао је и његов сепаратистички потенцијал. Либерални савез Црне Горе практично је угашен 2005. године и његов програм усисала је Демократска партија социјалиста, самим тим и однос према Цркви.
Српска православна црква у Црној Гори трпила је све већи притисак режима. Парох паштровски Синиша Смиљић протјеран је из Црне Горе 2011. године, наредне године седам пљеваљских свештеника, 2015. подгорички свештеник и предсједник Правног савјета Митрополије Велибор Џомић, итд. Овај притисак кулминирао је усвајањем Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, 26. децембра 2019. године, којим је било предвиђено отимање од стране државе цркава и манастира изграђених прије 1918. године, када се Црна Гора ујединила са Србијом и потом ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Усвајање овог закона покренуло је масовне литије током којих је режим испољио особити терор према свештенству Српске православне цркве у Црној Гори, символизиран шесточасовним малтретирањем већ остарјелог митрополита Амфилогија у полицијској станици у Подгорици 22. јуна 2020. године, четири мјесеца пред његову земаљску кончину.Литија су резултирале падом режима Мила Ђукановића на парламентарним изборима 30. августа 2020. године. Међутим, режим је пао само у законодавној власти, изгубио је већину у Скупштини. Остао је значајно присутан у извршној власти – у полицији, јавној и тајној, доминантно. Судску власт је задржао под својом контролом, такође и тужилаштво, иако је Уставом судство дефинисано као самостална грана власти, а тужилаштво као самосталан и аутономан државни орган. Задржао је и контролу над већим дијелом црногорских медија којима у дијелу црногорског народа непрестано подгријава мржњу према Србима, мржњу коју је деценијама упумпавао у тај народ, што се најупечатљивије показало приликом устоличења митрополита Јоаникија 5. септембра 2021. године. Континуитет страдања Српске православне цркве у Црној Гори од богоборне комунистичке идеологије није прекидан још од оних ликвидација свештеника у Другом свјетском рату и непосредно по његовом окончању. Ипак, након 30. августа 2020. године – лакше се дише.
Спорни закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница измијењен је и допуњен 28. децембра 2020. године и као такав више није дискриминаторски у односу на Митрополију црногорско-приморску. Коначно, 3. августа 2022. године, потписан је Темељни уговор између Црне Горе и Српске православне цркве који регулише међусобне односе државе и СПЦ.
Цетињски манастир и дан-данас је гето, на срамоту цивилизованог свијета.То је један од најмучнијих детаља из корпуса посљедица владавине режима Мила Ђукановића, које се огледају у сукобима у народу и братомржњи. Непрестаном разгоријевању те мржње огроман допринос пружају и друштвене мреже. Полагано, додуше преполагано истискивање Ђукановићевих људи из полиције, посебно значајно из Агенције за националну безбједност, те из судства у тужилаштва, доприноси бољем пожају СПЦ у Црној Гори, посебно сагледавајући га из перспективе њеног континуираног страдања још од 40-тих година прошлог вијека. Бољем, још увије не и добром, не сасвим недискриминаторском али – бољем!
Да ли Вам се чини да људи данас дубље разумију значај Христовог рођења него прије неколико година, и у чему се то највише види? Можда у све већем броју младих који долазе у Божије куће широм земље?
Значај, и смисао, Христовог рођења је у томе што Бог постаје човјек да би човјек могао да постане заједничар Божије љубави, оне љубави којом га је Бог створио. Нијесам увјерен да ово иоле значајнији број људи разумије, јер када би то разумио било би разумно да у складу са својим разумијевањем живота и живи. У том случају не бисмо живјели у овој нетрпељивости, штовише мржњи у којој живимо. И не би убијали своју нерођену дјецу. Бројно присутво људи у Црној Гори богослужењима, па и младих, није толико одраз њихове вјере колико идентитета (сопства), осјећаја припадности источно-хришћанској цивилизацији: кроз традицију, обичаје и културно насљеђе, те практиковање вјере али и националну припадност. Вјера је нешто друго. Она је потпуно повјерење у Бога и живот у складу са тим повјерењем. То значи живот у складу са јеванђељским истинама, у врједносном систему који из њих проистиче. Ријетки су они који тим животом живе. Свуда око себе видимо сексуалну раскалашност од ране младости, толику да је људи доживљавају као нормалан живот, не виде да ту нешто није у реду. Она плоди све тежим и познијим склапањем бракова, а и када буду склопљени превише често се распадају. Све чешће бракови су без дјеце. Често је то посљедица претходног сексуалног живота, нарочито абортусâ.
Посљедњих година, развојем науке, абортус је могуће урадити и на крајње једноставан начин, употребом двије пилуле: мифепристон и мисопростол. Мифепристон блокира прогестерон, хормон који одржава трудноћу. Мизопростол, након дан-два, изазива контракције материце, што доводи до избацивања дјетета убијеног мифепристоном. Користе се током 10 седмица трудноће, а и у познијим трудноћама. Употреба мифепристона и мисопростола омогућава жени да „прекине трудноћу“, у ствари да сама усмрти своје нерођено дијете, а да то нико осим ње не сазна, па ни мушкарац са којим га је зачела. Тако је обесмишљена статистика абортуса. Да не би дошле у позицију да убијају своје дијете абортусом, жене често прибјегавају такозваној контрацепцији. Али та средства углавном нијесу контрацептивна, не спрјечавају трудноћу, него су абортивна, убијају зачето дијете прије него се оно усади у материцу. А када не могу да имају дјецу а хоће да је имају, данас многи прибјегавају вантјелесној оплодњи, интервенцији која је и у медицини и у јавности представљена као врхунско достигнуће цивилицације, а у ствари је највећа пошаст у историји човјечанства. На тај начин бива убијено људском уму непојмњиво мноштво људи у најранијој фази њиховог живота. Одлазак на вантјелесну оплодњу, у својој незнавености, иако уз извјесна ограничења, благосиљају и многи свештеници. И те како је присутно упражњавање култова који су онтолошки супротстављени хришћанским вриједностима: култови енергија (биоенергија, реики…), тијела и здравља (фитнес…), источњачки и псеудоисточњачки (јога, медитација…), психо-духовни (лајф-коучинг, мотивациони гуруи…), затим њу-ејџ синкретизам, окултне и езотеријске праксе (астрологија, хороскопи, тарот, гатање, бијела и црна магија…) Својства култа, опречног хришћанским вриједностима, попримила је и незасита потреба за стицањем новца и уопште материјалних добара, али и смисао живота као друштвеног успјеха, изградње каријере, припадност идеологији и нацији.
У односу човјека према хришћанским вриједностима живота литије нијесу били никаква међа.
Да ли су литије и народно сабрање оставили трајан печат на духовну свијест народа, или постоји опасност да тај дух временом ослаби?
<
Поред извјесног социјалног ослобођења, оног у смислу тековина Француске буржоаске револуције (које, додуше, није ни приближно у мјери народног надања у вријеме литија), литије као Духом Светим надахнути покрет у његовим учесницима, у извјесној мјери, „васкрснуо“ је хуманизмом, просвјетитељством, рјечју човјекоцентризмом запретани атавистички осјећај слободе, не слободе која значи „допуштено ми је чинити што ми се хоће“, која је демонска замка, него слободе бити у заједници са Богом и са људима, оне слободе која је човјеку подарена у тренутку оплодње, онда када је зачет, слободе која га чини боголиким. Ипак, та мјера је мала и свеопшта податност идеолошком глобализму, па и хришћана, како вријеме протиче чини је све мањом.
Фото: Митрополија
Доживљај друштвене слободе који су литије потпалиле у народу Црне Горе, а који је био пригушен комунистичким тоталитаризмом, глобалистички тоталитаризам преводи у привид слободе, псеудослободу, ропство у духу под видом слободе, што више вријеме протиче све више у сурогат слободе.
Ипак, народ у Црној Гори сада не само зна, него му је и нормално да власт над собом може промијенити на изборима.Није му ту допуштен већи маневарски простор, али има га довољно да не допусти власти да се калцификује, као што је то био случај са режимом Мила Ђукановића.
Иако је режим промијењен, свједоци смо да подјеле у друштву нису нестале. Како Црква гледа на те подјеле и шта може да учини да допринесе истинском помирењу?
Подјеле у црногорском друштву нијесу нестале када је Ђукановићев режим свргнут на изборима 2020. године, не само стога што је он свргнут формално а не и суштински, него зато што су им коријени превише дубоки. Овдје није ријеч о подјелама у оквиру демократског друштва, о демократском надметању политичких субјеката, него о подјелама које су у црногорско друштво инсталирали комунисти, а као балон их надували неокомунисти Ђукановићевог режима, користећи их као погонско гориво своје владавине. Ријеч је о исфабрикованој подјели на Србе и Црногорце, својеврсном расколу у црногорском српском националном бићу, „великој шизми“ унутар српске нације коју су озваничили црногорски комунисти на попису становништва 16. марта 1948. године, када је напрасно од око 95 одсто Срба прије рата остало њих 1,78 одсто а број националних Црногораца нарастао од 0.00 одсто прије рата до 90.67 одсто након рата.
Природа Цркве јесте јединство међу људима које се остварује кроз присуство Бога у њима. Међу људима који изгурају Бога из себе не може бити оног јединства које је у природи Цркве. Јединства која људи остварују у политичким партијама, навијачким групама, криминалним клановима и слично, па и национално, нијесу „у надлежности“ Цркве. И сама Црква има своје подјеле, изазазване углавном споља, данас нарушавањем секуларних начела од стране политичких али и других чинилаца. То су ране на њеном тијелу које је што у реалном времену што накнадно лијечила.
Колико је тешко данас говорити о праштању и љубави, када се и даље осјећају последице дугогодишње дискриминације и притисака на Цркву и вјернике?
Љубав, покајање и праштање су универзалне и свевремене хришћанске категорије, темељне хришћанске вриједности. Оне су непромјенљиве и не зависе од тежине неправде, па ни од гнусобе која је човјеку нанијета. Оне су и кантар на којем сваки православни хришћанин мјери своју вјеру.
Како коментаришете континуиране екстремистичке испаде и нападе који долазе од остатака бившег режима и њихове пропагандне машине, усмјерене против СПЦ? Како Црква доживљава такву врсту притиска? И да ли сматрате да ти напади више говоре о Цркви или о стању у друштву и онима који их спроводе?
У Црној Гори објављена скај преписка потврдила је да су медији који су били песница Ђукановићевог режима у његовом обрачуну са Српском православном црквом у ствари оруђе црногорских криминалних кланова, или једног клана. Они и данас врше исту функцију.
И управо ови медији све вријеме подстичу црногорски нацизам, утемељен на комунистичкој доктрини о „великосрпском хегемонизму“, промовисаној још на конгресима Комунистичке партије Југославије у Бечу 1926. и Дрездену 1928. године.То великосрпско страшило за националне Црногорце, којег вриједно побадају и „млади лавови“ садашње опозиције гдје и кад год им се укаже прилика, изродило је у њима патолошку мржњу према Црногорцима који нијесу пристали на тај комунистички национални инжењеринг, него су остали оно што су до пописа становништва 1948. године били сви Црногорци – Срби. Тој болештини још увијек нема лијека. Надамо се да ће ту нешто помоћи вјештачка интелигенција, јер ова природна, очито, није кадра…
Милитаризација медија
И промотери те болештине, злоупотребљавајући грчку језичку конструкцију, име Српске православне цркве, под којим она као једна од помјесних цркава постоји у православном свијету, тендециозно фалсификују у „Црква Србије“, на тај начин креирајући перцепцију „вељих Црногораца“, који своју величину мјере степеном мржње према Србима, нарочито према Србима из Црне Горе, да је Српска православна црква страна Црква у Црној Гори.
Овакав однос према Српској православној цркви у Црној Гори, која на овим просторима, пловећи бурним морем историје, врши своју мисију још од 1219. године, када је Свети Сава Немањић на Превлаци код Тивта основао Зетску епархију, представља јасну дијагнозу ововременог стања црногорског друштва.
Шта је, по Вама, највећи изазов са којим ће се СПЦ у Црној Гори суочавати у наредним годинама?
Однос бранича комунистичких тековина у Црној Гори према Српској православној цркви у догледно вријеме неће се промијенити. Али, то је локални проблем Православне цркве и гледано са васељенских висина он је сличан зујању комараца око ушију.Истински изазови пред Српском православном црквом, па и у Црној Гори, као и пред читавом Православном црквом неупоредиво су опаснији, тим прије што су у стању опште апостасије као у магли.
Пред нама, и у нама, вјера у живот у заједници са Богом у вјечном животу чили пред западњачком новопаганском идеологијом смрти која дехуманизује човјека, претварајући га у потрошача, алатку, у број, нудећи му „културу ништавила“ кроз хедонизам, утилитаризам, конзумеризам, нихилизам, култове тијела, убијање нерођеног човјека као право…, што резултира ниподаштавањем жртве и врлине. Човјек, па умногоме и онај који „пуни цркве“, све више Бога држи у ријечима а у дјелима себе за бога.
Западњачка новопаганска идеологија је тихо, као што пада мрак, пенетрирала у православни врједносни систем живота и тако у живот земаљске Цркве. То је процес који напредује како вријеме тече. Неће га прекинути разум. Може га прекинути, и окренути у обрнути смјер, једино – страдање. Како то каже наш народ: „Без невоље нема богомоље“.
Za situaciju na Cetinju mnogo više zasluga imaju Aleksandar Karađorđević i Josip Broz, nego li Milo Đukanović