O ispovesti (2019) G. Stefana Veljanovskog, koji od naše crkve očekuje autokefalnost

Njega radi, osetih se dužnim da objavim ovaj članak.

Maja 2019. godine je g. Stojan (Stefan) Veljanovski dao intervju za Hrvatsku radio-televiziju (HRT) :

Taj intervju je višestruko zanimljiv za verni narod Srpske pravoslavne crkve (SPC), od koje g. S. Veljanovski želi da dobije autokefalnost verske organizacije, kojoj je na čelu.

Iznosim nekoliko zapažanja u vezi tog intervjua:

G. S. Veljanovski u intervjuu za HRT ni jednom ne spominje SPC, kao da nikada nije postojala, niti postoji u današnjoj Republici Severnoj Makedoniji; SPC on ignoriše čak i kada ga je novinar direktno (i vrlo korektno) pitao o odnosima sa drugim verskim zajednicama. Nema Srpske pravoslavne crkve za Veljanovskog! Pardon: nije za njega postojala tada, te davne 2019. godine. Nije tada možda znao ni za godinama utamničenog, sadašnjeg kanonskog arhiepiskopa ohridskog Jovana Vraniškovskog? Danas izgleda čak i on zna da Srpska pravoslavna crkva postoji? Možda želi da nešto od SPC dobije?
G. S. Veljanovski (rođen u selu Dobruševo bitoljsko) izgleda kao da ne zna ništa ni o pravoslavnim Srbima Veljanovićima (danas Veljanovski) iz bitoljskog kraja. Nije čuo? Šteta! Da jeste, znao bi i za Temeljka Veljanovića (rođ. 1876) iz obližnjeg bitoljskog sela Novaci (svojevremeno predsednika opštine u Novacima), koji je poznat kao ključni svedok protiv Apisa na Solunskom procesu 1917.

Osamdesetih godina 19. veka je u Dobruševu, rodnom selu S. Veljanovskog, po turskom popisu vilajeta Bitolj, bilo 76 kuća sa 290 duša – svi pravoslavni (navedeno po knjizi Spiridona Gopčevića „Makedonien und Alt-Serbien“, Beč 1889, str. 409). Da pitamo S. Veljanovskog: je li taj pravoslavni narod njegovog rodnog sela postojao ili su to Turci izmislili? Zar su tada Turci izmislili i toponime bitoljskog kraja Malo Srbce, Staro Srbce, Rašane (Raštane)? I je li sav taj pravoslavni narod bio nekršten, ili samo S. V. ima veliku rupu u svojim saznanjima, da ne kažem zlonamernim istorijskim falsifikatima?
A teška je bila borba njegovih predaka iz sela Dobruševo, rodnog sela Stojana Veljanovskog, za očuvanje njihove pismenosti i nacionalnog bića. Da nije, ne bi 3. marta 1897. molili turske vlasti da im u selu dozvole otvaranje srpske škole (Jovan Pejin: O obnovi rada i osnivanju srpskih škola u Staroj Srbiji i Makedoniji, Vardarski zbornik, knj. 1, SANU, Beograd, 1999, str. 324).
Zar nije postojao ni naš nacionalni radnik Mirča Popović, presednik opštine Dobruševo, kojeg je kralj Aleksandar krajem 1928, prilikom posete Bitolju, odlikovao ordenom Svetog Save? Istina je drugačija: postojao je taj zaslužni nacionalni radnik na Jugu i M. Popoviću je orden uručen od strane velikog župana Dobrice Matkovića, u Dobruševu, 9. novembra 1928. („Vreme“, Beograd, 11. novembar 1928, str. 5).

Stidite se, g. Veljanovski – zar tolike neistine dolikuju jednom verskom dostojanstveniku (neki Vas za to smatraju)?

U ovom intervjuu g. Veljanovski neistinito prikazuje, odnosno insinuira, kao da je celo područje današnje Republike Severne Makedonije, u prošlosti bilo pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije. On više puta spominje ukinuće Ohridske arhiepiskopije od strane turskih vlasti 1767. (godinu dana ranije ukinuta je i Pećka patrijaršija); ostavimo sada po strani što su od Turaka oba ukinuća „bratski“ tražili prethodnici sadašnjeg patrijarha carigradskog Vartolomeja, da bi raširili svoje jurisdikciono područje. Zato se postavlja pitanje, zna li g. Veljanovski da je tada (17. i 18. vek, do 1766) npr. područje Skoplja, odnosno Skopske eparhije pripadalo Pećkoj patrijaršiji (Srpskoj crkvi) a ne Ohridskoj arhiepiskopiji? S obzirom na to da se g. Veljanovski hvali da je bio vatikanski stipendista, verovatno će u tom pogledu verovati izveštaju Franćeska de Leonardisa iz 1644. i 1645. godine, koji se čuva u vatikanskom arhivu (Marko Jačov: Spisi Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622-1644, knj. 1, Beograd 1986, str. 651-658).

Zar mu je nepoznato i postojanje (u okviru Srpske crkve, Pećke patrijaršije), eparhije kratovske i štipske, odnosno npr. njenog vladike Makarija 1620. godine?

Zar mu je nepoznato i, jedan vek ranije, stradanje kratovskog vladike Pahomija (1523 – 1541), u vreme pre obnove Pećke patrijaršije. Ovaj naš stradalnik je isključen iz crkve i anatemisan „jer je hirotoniju primio iz ruku mitropolita Pavla (smederevskog – nap. N. M.) i pristao uz njega u nameri da se obnovi Srpska patrijaršija“ (Sava episkop Šumadijski, Srpski jerarsi, Beograd 1996, str. 395). Da, mnogostradalni su bili i u prošlosti naši duhovni pastiri na prostoru današnje Severne Makedonije.

Kada smo već kod ohridskih arhiepiskopa, zar se npr. arhiepiskop ohridski Simeon (pre toga mitropolit raški od 1526 do 1550 g.) ne može nazvati srpskim episkopom, iako je bio Srbin iz Raške i tu, blizu reke Ras, sazidao crkvu svete velikomučenice Varvare?

Od 3. min. 20″ intervjua dalje, g. Veljanovski kaže: „Crkva u Makedoniji nije mogla da se obnovi (od ukidanja Ohridske arhiepiskopije 1767.) do obnove makedonske države – po Drugom svetkom ratu“; dakle, po Veljanovskom, od 1767. do 1945. nije bilo pravoslavne crkve u Makedoniji!

Da li je moguće da S. Veljanovski, koji sebe naziva „arhiepiskopom ohridskim“ ne zna ko je bio kanonski (ne raskolnički i vatikanskim novcem školovani) vladika ohridski od 1920. do 1931. godine, a zatim do 1936. episkop ohridsko-bitoljske eparhije? Zar nikada nije čuo za vladiku Nikolaja Velimirovića? Da je barem u detinjstvu svoje pretke pitao, možda bi nešto i znao…
Misli li on to i da se od 1767. do 1945, skoro 180 godina njegovi stari nisu krstili, venčavali, sahranjivali u pravoslavnoj veri, da su čekali Josipa Broza i Lazara Koliševskog da dođu na vlast i uvedu crkveni pravoslavni poredak u tom kraju?

Ima li nade za g. s. Veljanovskog, može li mu se oprostiti, pa i sa njim ozbiljno porazgovarati? Da, svakako. Ali – USLOV JE DA SE ON PRE TOGA ISKRENO POKAJE!
Da bi se za to pokajanje lakše odlučio, a da bi nešto i naučio, citiraću nekoliko strofa jedne stare narodne pesme iz bitoljskog kraja (po Spridonu Gopčeviću, Beč 1889, str. 358):

8. Od Devol stana na Elbasan dojdoh,
Elbasanski srbski momi škipetarski zboret!
20. Od Strumica stana na Seres dojdoh,
Sereski srbski momi grkomanski zboret!
25. Od Samokov stana na Pazardžik dojdoh,
Pazardžiski srbski momi kako turski zboret!
29. Od Orhanli stana na Nikopolj dojdoh,
Nikopoljski srbski momi po bugarsko zboret!
32. Od Krajova stan do Lompalanka dojdoh,
Lompalanski si te momi prosto srbsko zboret!
60. Od Bitolja stana sva Srbija projdoh
Sva Srbija projdoh, mome ja ne najdoh
Kako tebe bela Maro nigde ne najdoh
…
61. Svi gradovi projdoh u Srbija mila
U Srbija mila carština ni naša;
Kako tebe, beli Bitolj, nigde ne najdoh!

Autor: Nikola Milovančev