• Издвојено
• Поглед

О. Дарко Ристов Ђого: Видовданске истине

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Видовдан је празник наших истина и вјечито питање: „гдје смо ту о Видову дану?“

о. Дарко Ристов Ђого

Гдје смо? Ко смо? Докле смо?

Можда сте кроз читаву годину дана ви, мила браћо, са лијева и са десна, живјели са „памећу“ умјесто етоса, са више разумијевања ситуације и позиције него ваши и моји ђедови, са свјесним и поносним „комформизмом“ и „мудрошћу“ у животу и у полисном животу, са симпатијом за вашег вукобранковићевског пријатеља и претходника, исправљали „историјске неправде“, „знали“ боље од ђедова да „нема издајника и издаје“ већ је то само један „легитиман политички став“ „прилагођен диктату времена“. Можда смо сви као народ толико залутали да нам је постало разумљиво оно што је Лазару и не тако далеким прецима нашим било неразумљиво, а нама неразумљиво све оно што се код њих подразумијевало.

Јер у очима мога оца и ђеда „уцијењен је“ није било оправдање једног поступка, већ само објашњење и то такво да ономе који тако чини не олакшава терет одлуке. „Не може се другачије“ су знали само у смислу „не може се другачије него да се бори и избори за свој народ, своју породицу, Цркву, себе самога“. Били су то људи који нису знали „да је погрешно да смо на Косову изгубили јер смо побиједили“ – они су знали да смо побиједили управо зато што се нисмо са Косова вратили. Они нису знали да је „Вук Бранковић оклеветан иако се послије битке најватреније борио против Турака“ јер су знали да су најватренији само-моји бојеви – издаја погибије свих нас. Да причешће у Самодрежи обавезује да се подијели и бој и смрт и васкрсење, изван кога и живот и борба – за себе, за вођство, за нека „сретнија времена“ – немају гдје да се удјену, немају са киме да буду ствар наша. Нису се могли идентификовати ни са ким другим, него са Лазаром па су тако – иако и сами људи, од крви и меса, од страсти и страха, од умора и од ријетког одмора, полако уздизали да буду бољи од себе самога, бар мало налик на оне који су по предању из сваког од наших херцеговачких села пошли да се не врате. Није им падало на памет да прилагоде Косово себи, да га савију до земље и онда изгазе „истинитим“ и „чињеничним“ лажима, како би бар мало олакшали себи, како би од издаје направили јунаштво, од добра које тражи цијелога човјека – пријатност која тражи само онолико колико си спреман да даш, од народа који живи Косовом – народ коме је Косово „питање“ и „проблем“ и „мука“.