О. Дарко Ђого за ИН4С: Замке „Ђиласовог клатна“
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Темеље није пољуљало, јер нам је темељ свега Христос Добри Богочовјек, али нас је брзо лишила тројице стубова и оставило млађе генерације да саме на плећима носе дом наше свете Цркве. На личном плану многе од нас је лишило двојице професора, ослонаца, духовника, пријатеља а на симболичком плану означило је крај једне епохе горостасних људи, крај једне Ренесансе Српске Православне Цркве – ја се надам, крај само првог дијела те ренесансе јер у ликовима патријарха Порфирија и владике Јоаникија ми имамо показатељ и залог да се та наша духовна Ренесанса, уз све мањкавости нашег народног и црквеног живота, ипак наставља, казао је у интервјуу за ИН4С, протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого, ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву, на питање нашег портала, да ли су пољуљани темељи Српске православне цркве, након што су нас напустили патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије и владика Атанасије и још неколико црквених великодостојника.
Били сте учесник величаствених литија за одбрану светиња у Црној Гори. Из данашње перспективе кад саберете све утиске, да ли сматрате да је народ свјестан побједе СПЦ у Црној Гори не само за светиње већ и за цјелокупно православље?
Јесам, имао сам ту срећу и благослов да се у Никшићу, Подгорици, Пљевљима, Плужинама стопим са оним његошевским и светониколајевским „народом“ као синонимом за Цркву. Народом који јесте Црква. Да ли је народ тога свјестан? Рекао бих и да и не. Са једне стране: тешко је и иначе бити свјестан божанског. Литије су биле нешто што није долазило само из нас, оне нису биле само збир свих нас поједнично, неки догођени колективитет. У њима се осјећао Дух Свети, осјећали смо не само да сви ми сабрани јесмо Једно већ и да смо у том јединству бољи људи, бољи од себе самога. Сјећам се када смо послије светосименоновске литије на којој је било 100 000 људи у Подгорици прошетали градом – нашом литијском путањом нисте могли наћи ни опушка, ни баченог папирића. Дакле: догодио се догађај који нас је преобразио. Тога не можете бити свјесни. Са друге стране, питање о свијести би се могло поставити и са смисмом „да ли мислите да ли је народ свјестан какав је значај онога што се догодило као симболичког сигнала за Црну Гору и Православље?“ У том случају бих морао да кажем да је мој утисак да је сам „народ“ као политичка заједница свјеснији и жељнији духа литија него било чега што му се послије литија понудило. Жељан је тог јединства које подразумијева да су у литији сви као у једном свештеном строју – без какофоније и сујете, без амбиције и сувипка политичке праксе и теорије. Много шта послије литија и избора 30.8. не само да није било у складу са политичким програмима странака које су тада побједиле – много шта није било у складу са духом литија. Ја, опет, вјерујем, баш зато што су литије биле продор Духа Светога, продор благослова свих српских светитеља у наш ововремени живот, она Небеска литургија Светог Владике Николаја у свом великом входу у наос воинствујуће Српске Православне Цркве да ни тај дух ни народна очекивања никада неће сасвим престати већ су се мало притајили да виде каква ће бити нова стварност. Ако или када крене било која опасност за оно што смо бранили на литијама – за светиње од камена али и за светињу јединства наше Српске Цркве – оне су ту у нама и у Ономе који нас је на њих сабрао.
Министар правде у Влади Црне Горе Владимир Лепосавић најавио је да ће ускори бити потписан темељни уговор државе и СПЦ. Да ли вјерујете да ће овим бити стављена тачка на дискриминацију СПЦ у Црној Гори?
Мислим да ће се тиме за дуго времена учинити нарочито тешко остваривом било која манипулација попут оне коју су предвиђали данас више не важећи чланови Закона о слободи вјероисповјести ЦГ. Дакле, поздрављам и радујем се томе дану. Ипак, мислим да се тачка неће ставити докле год постоји политички интерес бившег режима да од правног статуса СПЦ у ЦГ прави врућу идентитетску тему и тако хомогенизује своје бирачко тијело и покрива резултате своје владавине од 1945 (не знам зашто се непрекдино потенцира је ДПС владао 30 година када је сасвим јасно да је ДПС странка континуитета са КПЈ, од континуитета кадрова до континуитета идентитетских политика?). Вјерујем да ће се и у будућности појављивати политички актери који ће „бранити“ Острог од Тврдоша и Пећке Патријаршије, један дом Св. Василија од другог дома Св. Василија. Као и иначе, то ће радити они којима не сметају њихови станови на Врачару и фирме у Новом Саду и Чачку да индукују неки манијакални осјећај сепаратистичке посебности и код својих политичких клијената (али и опонената!) само када су у питању светиње. Доста тога ће зависити и од динамике политичког живота у Црној Гори. Ако се прекине са праксом трошења енергије унутар политичког блока који подржава Владу, ако се отворе канали комуникације између Владе и посланика у Скупштини који до скора, изгледа, уопште нису постојали већ се све у недостатку комуникације саопштавало јавно, уколико Влада покаже обичним грађанима да политички клијентизам према бившем режиму не само да није пожељан већ је и кажњив – доста тога ће се промијенити.
Клијентска маса која своје привилегије на нетком квази-етичком плану правда најнижим облицима регионал-шовинизма који полако постаје национал-шовинизам полако ће се топити па ће манипулативни простор за играње светињама бити недовољан да се нешто више промјени.
За веома кратак период напустили су нас патријарх Иринеј, митрополит Амфилохије, владика Атанасије и још неколико црквених великодостојника. Колико је и да ли је то пољуљало стабилне темеље СПЦ?
Темеље није пољуљало, јер нам је темељ свега Христос Добри Богочовјек, али нас је брзо лишила тројице стубова и оставило млађе генерације да саме на плећима носе дом наше свете Цркве. На личном плану многе од нас је лишило двојице професора, ослонаца, духовника, пријатеља а на симболичком плану означило је крај једне епохе горостасних људи, крај једне Ренесансе Српске Православне Цркве – ја се надам, крај само првог дијела те ренесансе јер у ликовима патријарха Порфирија и владике Јоаникија ми имамо показатељ и залог да се та наша духовна Ренесанса, уз све мањкавости нашег народног и црквеног живпта, ипак наставља. Питају ме људи често: „па, оче, зар је морало баш овако? Зар их нисте могли негдје склонити, док не прође ова пошаст?“ Као да не знају наше старине честите – ко би их могао склонити и како? Пишем ових дана један рад о томе како је Бисерика, званички гласник Румунске Православне Цркве писао о нашим страдањима 1941-1942. Занимљиво, али и тужно: у тим информацијама провејава једна чудновата дистанца од нашег страдања. Осинивање ХПЦ од стране „поглавника“ се поздравља и констатује се да је „требало и раније да се оснује, јер би се тако спасили животи многих убијених само зато што су православни“ (што је такође нетачно: људи су убијени јер су Срби, Грци, Румуни па чак и Руси нису сметали Павелићу). Румуни су народ који много волим и који нам је по много чему сличан (мада их ми често презиремо, сасвим без разлога), али народ који углавном има једну дистанцу од живота, који је у стању да сагне главу да је сабља не посјече, да се склони и од себе и од другога. Ми нисмо. Није то ни добро, понекад, али је тако.
Прије пар недеља избори у Никшићу су окончани, а партија која је покренула причу око Закона о слободи вјероисповијести још једном је поражена. У кампањи ДПС више пута су истицали да се „Црква поново умијешала у изборни процес“. Како коментариште константне нападе на Цркву од стране бившег режима?
ДПС је поражен – још само да ми побједимо. Да се сложе млади људи, да се унесе нова енергија, да људи више воле нову стварност. Што се тиче ДПС-а: они заиста могу бити задовољни резултатом јер су показали да, ако им се не одузму методи уцјене и клијентизма, они сами неће ишетати из политичког живота Црне Горе, а самим тим ни токсични садржај који носе и (ре)продукују. Што се тиче њихових отпужби – више пута је поновљено да се Црква није мјешала ни у шта – а имала је разлога и те како (када један Веселин Матовић, крштени човјек, и бројни са њим остану без посла због богослужбеног језика СПЦ – оног српског – онда је, ваљда, и то питање Цркве?) Само је сада режим прекардашио, и никако да схвати шта му се десило. То слијепило, међутим, није случајно. Не само да ДПС није могао да објасни своје постојање у Црној Гори данас осим наративом о „српској опасности“, већ ДПС – управо као наслијдник КПЈ и КП СССР – доживљава себе као стварност паралелну Цркви, као Цркву својих идеолошких присталица, у којој је првосвештеник – Ђукаковић, а ГО својеврстан синод ипак, каква Црква, такве и светиње.
Што се тиче подршке Цркве овима или онима – не могу да говорим за цјелокупно свештенство СПЦ, али могу за себе. Најприје, основно политичко право јесте право подршке и докле год износите своје мишљење и ни од кога не очекујете да вам понесе копију гласачког листића да бисте га пустили да се причести (за разлику од ДПС који је тражио потврду о „исправном“ гласању да бисте се запослили или остали на послу!), имате право на своје мишљење. Мој однос према политици и политичарима јесте функционалан: они су ту, према политичкој теорији, да нечему послуже (код нас је ствар углавном, на жалост, обрнута: политичаре доживљавамо на метафизички начин, као полубожанска бића, а њихову вољу и политичке чинове – као смислове нашег живота!). Тако да: подршка се увијек даје одређеним ставовима и поступцима, боримо се против одређених ставова и поступака, а логично је да онда људи идентификују лица која одговарају њиховим убјеђењима која могу, али не морају, бити и убјеђења Цркве.
Српски народ у Црној Гори годинама уназад био је прогањан и дискримисисан. Када погледате сва дешавања од 30. августа када је поражен диктаторски режим Мила Ђукановића, да ли мислите да се са тавом праксом може заувијек прекинути?
Донекле сам одговорио на то питање, не антиципирајући га, у ранијим одговорима, али, дозволите ми да се још једном осврнем на српско питање у Црној Гори, како га ја видим. Најприје, мислим да не постоје довољно драматичне ријечи којима би се могао описати статсу српског народа у Црној Гори. Притом, говорим о људима који су се јавно и јасно декларисали као Срби – без прибјегавања резервним и камелеонским идентитетским рјешењима. Када је блаженопочивши патријарх Иринеј дао ону оштру и тешку и многима непријатну изјаву у којој је направио паралелу између данашње Црне Горе и НДХ, био је често несхваћен и нападнут и од стране поједних Срба због непримјерености таквог језика. Али суштина није била у бруталном насиљу над Србима, већ у стању јавног дискурса, стању „нормалне“ свијети унутар које се дошло дотле да су Срби некако увијек морали извињавати и објашњавати „зашто сте Срби?“ У којој нормалној држави бисте могли да чујете питање политичком кандидату „да ли вам то што сте Србин смета да се бавите политиком у Црној Гори?“ Дакле, тамо гдје је ненормално бити Србином а нормално да вас питају зашто сте Срби – то је ментална НДХ. Надреалност овог притиска је била још гора на плану свакодневице људи без великог образовања, друштвених веза и родбине у ДПС-у спремне да некако зажмири на српство свога брата или кума. У питању је истински апартхејд. И тај апартхејд су невољни да признају заједно и они који су били ударна снага бившег режима, као и они који су се прикрили унутар њега, дјелећи, само за себе, идентитет са Србима, а заједно са ДПСом друштвене привилегије. Српско питање ће зато подједнако бити проблем на савијести људи који начисто више нису Срби и бивших крипто-Срба. Иако многи потцјењују Ђукаковићеву моћ политичке ауторефлексије, ја не мислим да је он могао постићи каријеру коју је постигао а да није и сам интимно познао ментални салто-мортале који се дешавао у души многих Срба у Црној Гори: управо комбинација препуштености баналном животу чулних задовољстава, озлојеђеност због неуспјеха на вишим политичким и другим истанцама (оним у Београду), сазнање да је боље бити сердар на Цетиње већ секретар у Београду или директор у Андријевици кад се већ не може бити у Нишу – све су то елементи једне регионалне увријеђености, једне сломљене горде визуелизације себе која је заједнички основ огорчености као идентитета код многих – не само монтенегрина – у Црној Гори данас.
Управо зато ми немамо много право на много паметовања, немамо много избора. Српски народ ће наставити да живи у оквиру политичког оквира који није плод само локалних сила већ геостратешких инерција ранијих деценија у неколико држава. Ипак, важно је питање шта ће се са нама десити. Ако је политчка интеграција тренутно немогућа – нико нам не може забранити да сањамо. Ако је политичка засад нешто што не можемо да досегнемо – духовно, идентитетски, језички, културно, ми морамо инсистирати на томе да смо Једно, Цјелина, Недјељиво (ту је ствар јасна, како каже драги ми проф. Богољуб Шијаковић: „ако те непријатељи дезинтегришу – сва је мудрост у томе: ти се интегриши!“) У том смислу, политички процеси и у Србији и у Српској и у Црној Гори се, из перспективе српског питања, морају постављати на такав начин да у наш ум вратимо питање смисла једне државе. Државе нису аутореферентни системи, немају смисао саме по себи. Оне служе нечему. Црна Гора, као и Србија у XIX вијеку служиле су видовданској етици – зато данашње Србија и Црна Гора немају само пред собом ту перспективу рођачко-братску и слично већ пред косовским питањем стоје или падају на питању свога смисла, а тек тако – и свога идентитета.
Зашто је све ово дио одговора на Ваше питање? Зато што питање о карактеру данашње Црне Горе, смислу толико помињане „државе“ стоји у средишту питања о односу Срба и то не само из Црне Горе према новој стварности. Тамо гдје су људи криви за то што су Срби, тамо гдје је потребно политичко оправдање за бивствовање Србином – процеси тешко да ће ићи другачије осим у правцу удаљавања и неразумијевања. Уколико се, ипак, нађе неки простор – који данас и даље не видим – да се српски идентитет схвати не само као „нужно зло“ већ као потпуно равноправан осталим националним, народним, политичким идентитетима, без потребе да се и тада он некако сведе на нешто друго и утопи у неки „прихватљивији“ – стећи ће се предуслови за излазак из апартхејда и успостављање елементарне друштвене комуникације.
Са друге стране, у нашој, унутрашњој комуникацији, међусрпској, у Црној Гори, мислим да је неопходно одбацити све теорије које нормативизују одрођавање и апостасију. На људском плану – сасвим је разумљиво да не кидамо везе које имамо са одрођеном родбином и кумовима (сви имамо то искуство). Али теорија Ђиласовог клатна између Српства и Црногорства, која се полако претаче у теорију о природној биполарности Црне Горе у којој су Српство и Црногорство некакви „полови“ – све оне сакривају двије замке: прва је та да се Црна Гора поставља као референтни систем што аутоматски изузима Србе у Црној Гори од свих осталих Срба и српских простора. Друга замка се крије у импликовању да су „оба пола“ – тиме што јесу полови – подједнако изворни, па је Српство, баш као и Црногорство, само један од полова, једно од агрегатних стања једне над-супстанце. То, напросто, историјски није тачно. Зато је можда најважнији, а за многе најтежи задатак за многе Србе у Црној Гори онај да схватимо да није више по сриједи никаква „политичка игра“ са комшијама и пријатељима већ својеврстан референдум о томе да ли је оно што је Његош писао у Шћепану Малом о Србима и српском усуду – опет тачно или није.
Попис становништва је следећи битан процес који очекује грађана. Да ли мислите да он може бити поштен и регуларан, те да ли ће се коначно знати прави број оних које се изјашњавају као Срби који говоре српским језиком и који највише вјерују Српској православној Цркви?
Да би резултат пописа био поштен и регуларан, попис би мора да буде слободан. А да би био слободан, он мора бити слободан од манипулација материјалом, од манипулација резултатима, од манипулација приликом изјашњавања и манипулација од идентитетског инжињеринга. Дакле, да бисмо говорили о слободи, морало би да се задовољи релативно пуно услова. Нисам у стању да процијеним колико би могли бити задовољени услови о поштеном односу према материјалу и резултатима, те слободе су обично резервисане за оне који попис врше, а били смо свједоци да је режим манипулисао и на овај начин. Да ли ће овдје доћи до промјена, не знам. Састав тренутне власти у коме су странке које наглашавају секундарност идентитетских питања може да резултује и континуитетом са прошлим режимом у погледу изградње црногорског грађанског национализма, што би опет значило да је у интересу таквих политичких групација или минимизовање српског националног идентитета или његово уклапање у поменути „надидентитет“, „пасошки идентитет“. Видјећемо. Оно што се сигурно ни сада неће десити јесте слобода од идентитетског инжињеринга. А он није уопште скоријег датума, не сеже ни од 1945, већ, како показује релевантна историографска литература, још од XVII вијека и покушаја етаблирања наратива о Црвеној Хрватској и „бизантској“ а затим „српској“ окупацији. Видим да се, на жалост, муљање са српским идентитетом наставља и даље. Не вјерујем у искреност и намјера, па чак и чињеничну искреност било кога ко каже да се досада изјашњавао као Србин, а од сада ће – када је то наводно „лишено тежине“ – изјаснити се као Црногорац. То „хендолвање“ једног општијег идентитета, онога који вас упућује на јединство са мном у Фочи и са оним Србима у Великој Хочи и са онима у Чачку, редуковање њега на један завичајни идентитет говори или о несхватању појма националног или о неискреним намјерама (у оба случаја: не треба да се поводимо за таквима). Позивам зато грађане да се отворено и слободно изјасне ко су и шта су. Свачије је то право. Позивам их да се изјасне слободно, али да не забораве: за сваку слободу и за све што у животу вриједи, човјек се мора жртвовати, потрудити. Свака се слобода плаћа или је плаћена. Изјасните се жртвено-слободно.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
KAD BI OVIH DANA NA GRANICI SA SRBIJOM
IZVRSILI POPIS SVI BI BILI 200% SRBI.
U SVIJETLU INTERESA TREBA INTERPRETIRATI TO DJILASOVO KLATNO.
KAD DODJU TALIJANI: E VIVA MONTENEGRO,
KAD STIGNE KORONA: E VIVA SRBIJA SA VAKCINAMA.
INACE JEDAN JE TO NAROD I TRENUTNO PODIJELJEN
NA ONE KOJI BI DA ZADRZE BOGASTVO I PRIVILEGIJE
I OVE DRUGE KOJI SE BORE ZA „MJESTO POD SUNCEM“
U RODNOJ GRUDI.
NE BIH JA PO IDENTITEU NISTA KOPALA. DOCI CE NOVO
VRIJEME I NOVA NAFAKA, PA SVE „JOVO NANOVO“….
(Ovih dana jedan nas gost, donedavno mrzitelj svega srpskog
i ruskog dosao u Bgd. da primi rusku vakcinu. „Rusku i ni jednu drugu“,
busa se u prsa i vicuci nastavlja tiradu: „Ja sam Srbin i srpskog roda…“
Pa cvili dalje:
„Ma, Milo nas je zavadio – sve je to Milovo maslo, da mu j. mater.“
I tako redom uz obavezne psovke. Skoro u istom dahu
ne zaboravlja da se raspituje za „kakav stan“ na Vracaru)
INACE ANALIZA ODLICNA. PRAVO ZADOVOLJSTVO.
HVALA AUTORU.
И то се да ријешити, дајте онда вакцину само овим муслиманима и Хрватима из Сарајева и Тузле што их новинари интервјуишу пред Бг сајмом у реду да се вакцинишу…ми ћемо јести сланине и бијелог лука кажу да је то добро против короне…
Ma, nijeste razumjeli. Odlicno je da dolazite.
Samo hocu da ukazem da su ove podjele
privremenog karaktera. Danas sam za ovo,
sjutra za onu bandu. Takav nam je karakter.
Juce Srbin, pa Srbomrzac, a danas po Vakcinu
kod sestre i Sestrica u Beograd ( Predsjednik
ima tu mogucnost ).
Inace sam za bijeli luk i slaninu.
Pozdrav
(…све се нема а «сваки дан нова закрпа»)
Одавно је «скоро двојица» свукуд — иде укорак за стопом.
Оно што није у првом плану, или р(иј)етко буде, а требало би запазити — Доситеј и Вук су на улазу у Саборну цркву.
«меđUтим»
«Још не знате што сте учинили – Док чујете од вјешта Гуслара»
#
У вр(иј)еме Ono i DSZ, популарнан је био израз «субординација». Под разним називима појмовно одређена иста ствар постоји у свим озбиљним (и оним то мање) системима и подразумева степене хијерархије.
Којој припадаш.
«Imprimi potest», специфичан је израз кад се ради о издавању.
У паралелној пракси.
(«Nihil obstat»)
Можда су ови коментари Сувозида и Вујадина најбољи показатељ опасности коју сад увиђамо. Неки су то и раније говорили, попут Геџе, неки тек сад.
Добро је да су на овај текст реаговали и Србогорци. Ако се не варам, о. Ђого их је и прозвао, пече их савијест.
Ствар је и са православне духовне стране једноставна. Нема у Православљу и српском Светосављу никаквог примата. Пркмат је тражио Рим, па је отпао од Цркве Христове. Нема ничеха трајног и доброг заснованог на тражењу примата.
Паметноме доста.
Primat je tražila Srbija pa je nestala Crna Gora, primat su tražili Karađorđevići pa su nestali Petrovići. Crna Gora nikad nije tražila ništa samo je davala sve za Srpstvo i ispala naivna. Crna Gora ima svoju državu, ne želimo Montenegro, želimo Crnu Goru kralja Nikole. Zajednički nam je jezik, crkva, porijeklo…malo li je. Ali se varate ako mislite da je ta stvar sa privremenošću moguća, Crna Gora na žrtvenik više neće ići nikad. Megalomanski planovi a ne racionalni su doveli do toga da Srba više nema u Hrvatskoj, Kosovu, na većem prostoru Bosne…Srbi u Crnoj Gori su izborili slobodu pokazali kad je trebalo ko su , ali ulivanja u veliko- državne projekte i „sanjarenja“ više neće biti. Jer to neminovno vodi opet stvaranju nekog novog Mila za 10-15godina, koji će da brani Crnu Goru od nas samih. Postoji i treći put u Crnoj Gori, nije samo u Veliku Srbiju ili Montenegro, već u Crnu Goru svetog Petra Cetinjskog, Njegoša i kralja Nikole. Drago mi je što vidim da ima dosta ljudi koji razumiju i ovaj treći put. Ovom pričom i našim raspravama se naslađuje naši dušmani, je li nam to cilj? Građani neka se izjasne slobodno ja sam već rekao izjašnjavam se kao Srbin bez ikakvih sufiksa i prefiksa. Na ovu priču ću staviti tačku jer ne želim svađu sa braćom. Pozdrav za braću Srbe u Crnoj Gori i širom svijeta
Није тражио никад нико у Црној Гори примат у православљу и Светосављу него у мачу. Хиротонисани су или у Карловцима или у Петрограду. Не у Цариграду ни у Риму.
А што га литијама ови каменштаци ево стекоше и у православљу и Светосављу, па морало је изгледа и тако на крају…мачем је оно најприје и највише и брањено управо по Црној Гори, Брдима и Херцеговини кроз историју.
Не тражите од оца Дарка да говори о праву на примат било кога. Поготово не о мачу.
Ништа неће донијети овај текст. Апсолутно ништа.
Србима из Србије је Мило био добар кад су били уз премијера који је говорио да нема небеске Србије, а сад би да пописом решавају ствари.
Џаба 100% Срба ако је Српство изгажено и смејшно и исполитизовано. Осим ако је циљ интеграција у Србију територијална. Онда је све јасно и одмах се уочава да ће се то завршити катастрофом, као што се издаја 1918. године завршила.
Тако не иде. Друкчије ће бит.
Грешком дадох минус, други пасус је кључни.
Једнак је отклон једних од других сво вријеме, а српство трпи.
Црна Гора сама да се врати себи у тачку прије 6.1.1919.-те, у супротном трвења и даље.
Митрополитова ријеч искључиво и без милиметра одступања. Он је вратио Николу у Црну Гору, што је највећи могући допринос српству уопште, не само Црној Гори.
Данас стицајем околности Србија не жели да управља у пуном капацитету ни КиМ, зашто би жељела Црном Гором осим ако неко намјерно не чепрка по Божићном устанку као српском усуду?
Тако говори, јер му и приличи, један од најумнијих теолога млађе генерације! Од оца је остануло сину… Његов отац Ристо (ако се не варам) био је, бар за мене, најбољи ТВ уредник и коментатор на српским подручјима у ратним данима. Када због срамне блокаде на Дрини нијесам могао да пошаљем на Пале ни телеграм саучешћа, а камо ли да дођем на сахрану, обишао сам након тога зворничку Кулу гдје је Ристо страдао, на жалост, од српске руке.и и запалио свијећу. Да је жив, данас би се поносио својим сином Дарком!
Вратити Његоша и Петровиће у пуном капацитету у културу, школство и образовни систем.
Пратити филигрански прецизну ријеч блаженопочившег митрополита Амфилохиј и СПЦ.
Више него довољно.
Све друго је атак на доживљај себе у српству код данашњих Црногораца, јер је историја османлијске окупације егзактна и прецизна. Нећу набрајати кључне велике битке за српство које немају пандана по хронологији и мјесту и стратешком значају на којем су се одвијале, нити међудинастичке-унутарпородичне сукобе и комунизам.
Стара Црна Гора је насељена херцеговачким и брдским племенима, а ти насељеници су се и даље од Турака бранили заједно са истим тим племенима. Херцеговачки јунак Бајо Пивљанин је пао на Вртијељци бранећи Цетиње, да не набрајам даље. То је спона старе Црне Горе са српством која уједно побија ексклузивитет само старе Црне Горе у српству.
Петровићи-Његоши су кључ.
Како је неопходан био овакав текст. И колико требају интелектуалци који на овај начин промишљају и разумију контекст у Црној Гори. Много, многоо је замки, а ово је сад она највећа, најсакривенија. Видим, мало коментара на тексту, који иначе би требало да пршти, а знам и зашто. Заледио нас овај спасоносни ерудита. Заледио нас свештеник Дарко Ђого. И ако је, потребно је. СВЕ ТИ ОД БОГА ЦВЈЕТАЛО!
Hvala vam dragi Oce. Hvala za pojasnjenja. Nagradjeni smo kad imamo ovako svestenstvo. Zivjeli. I Vi, i nas Patrijarh Porfirije i nas Vladika Joanikije. Zivjela nam SPC.
Kakav svestenik. Kakve rijeci, kakva mudrost. Hvala oce na blagoslovu nedeljnom i hvala IN4S!
Hvala, oce na mudrim i korisnim rijecima. One su vazne za nas u ovom i svakom drugom trenutku, posebno sada kada je na nama „da bzdemo najbolji“ kako rece otac Gojko Perovic.
Otac Đogo je napisao mnogo pametnih stvari i nema sumnje da se radi o izuzetno pametnom mladom čovjeku. Ali da li svjesno ili ne, ne uspjeva da objasni taj odnos srpstva i crnogorstva u Crnoj Gori. Srbin iz Crne Gore je drugačiji od ostalih Srba jer je nosio zublju slobode od Kosova pa do 19 vijeka, kada je počela da se budi Srbija. Čekala je Crna Gora i taj Srbin iz Crne Gore/ Crnogorac da se ostalo pleme probudi. Ta posebnost se izgradila, kroz te vijekove, pregršt slavnih bitaka, slavnih junaka i vođa koje je izrodila Crna Gora. Na drugim Srbinovim prostorima je nije bilo, pleme je tamo spavalo do Karađorđa topolskiga sina. I tada su Crna Gora i Srbija krenule ruku pod ruku ka konačnom oslobođenju. Do 1918 je bila uglavnom samo sloga i zajednički cilj sloboda Srba. Od 1878 postoje dvije srpske države naslednice velikog Nemanjićkog carstva. Od kud posebnost crnogorskog Srbina u dužoj viševjekovnoj borbi za slobodu u kojoj je gradio i svoj nešto drugačiji identitet, ne anulirajući ni svoj izvorni Nemanjićki. Pa danas kada Srbin iz Crne Gore kaže da je Crnogorac hoće da podsjeti svoju braću sa ostalih prostora da je imao svoju državu i da je nosio zublju slobode duže i prije njih i da se to ima poštovati. Crna Gora je danas nezavisna i to je činjenica, svaki pokušaj priče o privremenosti je opasan i Srbe opet gura u priču u kojoj se daje Milu za pravo da su Srbi remetilački faktor u njoj. Ostvarimo svoja prava koja su nam bila uskraćena ali ne uskraćujmo ih našoj braći koji se pišu Crnogorcima koji priznaju kanonsku crkvu i srpski jezik, prigrlimo ih jer su naši. I neće više biti nikad efekta Đilasovog klatna u Crnoj Gori.
Lipo si to objasnio brate srbine crnogorče. Ali uzalud izgleda. Zato ne daj Boze kad dodje stani pani budi na našoj strani Crnogorskoj, a ne izdajnickoj. Veliki pozdrav od 100% Crnogorca.
Нецрногорци из и ван Црне Горе који опоравају примат у српству Црногорцима, стварају несрбе међу Црногорцима, чак и коментарима на порталу.
Тако је настао Дом, Србин из Црне Горе.
Ко хоће да буде први,нека буде свима слуга, ријеч је Христова.И кад све подвиге учини,и оне највеће од све браће, и кад све опосли, хришћански је и братски да се такав подвижник и раденик пред браћом не кокоти, да не кукуриче и и не шепури се,него напротив да каже – слуга сам Христов бескорисни и најмањи од свих. А ти би,Сувозиде, да нам се за наше заслуге,а богоми и за толике наше срамоте и непочинства према браћи и самима себи,,сви остали мучени Срби непрестано диве и до земље клањају,јер ако то изостане ми недостижни изданци Српства од уријеђености у својој охолости и обијести просто бивамо приморани да престанемо да будемо Срби,јер не можемо више да издржимо и саму помисао да смо у сродству са незахвалном браћом која својим удвориштвом не хране нашу демонску сујету и наше самопоклонство?! Зло и наопако и мрско Богу и људима Божијим!
Читајући све коментаре, довољно ће бити да као Срби не оспоравамо оно што је историјска истина, а записано је и у Његошевом стваралачком опусу о историјским чињеницама прије и током Првог српског устанка по овим кршима и кланцима, али и у постњегошевском периоду историјским чињеницама о балканским и првом свјетском рату, Брегалници и Мојковцу, и о потоњој одбрани светиња у Црној Гори а тиме и на КиМ, и неће бити гордости и отклона од српства у Црногораца.
Опростите ако гријешим. Бог је истина, ја сам лажа.
Па, пријатељу, није ово попис међусрпских регионализама, већ попис у ЦГ. Зато није важно шта тај Србин из ЦГ поручује осталим Србима већ шта поручује политичкој заједници Монтенегра. А свјесно или не ти опет враћаш ствар на Ђиласово клатно о коме о. Ђого говори. А што се тиче Ђукаај и осталих с њим: за нас више никад не може бити важно шта он мисли и хоће и ова зомби маса шта га слиједи. Њихово је да нас мрзе и да нам вичу дае вјечна, моје и моје дјеце да се не миримо са тим. И ту се упада у замку коју нам и ти лукаво или несвјесно нудиш.
Није лош овај интервју.
Него, за старца Вујадина: купи, побратиме, ону Историју Срба од Српске књижевне задруге у 14 томова, па читај. Да се мало образујеш, да видиш колико су и остали Срби крварили за то вријеме ропства, колико је устанака било, јер ниси изгледа чуо за Теодора Вршачког, за Србе у ратовима седамнаестог и других вјекова. Што је било лакше изагнати Турке у 17.вијеку са Цетиња него из Београда, а до тада их је било у оба града (читај Горски вијенац), то можемо захвалити и плодности земљу у 4 нахије. А колико је Шумадинац положио глава само у Великом рату, намирио је све што смо Црногорци и Брђани и Херцеговци дали. Тако да, пусти нас са том гордошћу, она нас је довдје и доћерала.
E vidiš zbog te floskule o neplodnosti zemlje u 4 nahije i posprdnog odnosa prema borbi Crnogoraca za slobodu i odbija se dio pravoslavnog dijela od srpskog imena. Moje vodilje, a i Srba u Crnoj Gori treba da budu načela našeg mitropolita Amfilohija i dok god pratimo njegovu riječ značemo koji je pravi put u Crnoj Gori. Znaćemo i ko je izdajnik a ko ne. Poruke iz Beograda da je neko zainteresovan za popis u Crnoj Gori idu samo Milu na ruku. Crna Gora je država treba da se vrati Njegošu, da zaliči opet na Crnu Goru kralja Nikole. Srbija je bratska država i tako to treba posmatrati i svima će biti bolje, nema dominacije.
Не ради се ни о каквој флоскули него чињеници. Већи је проблем став који заступаш, а који је утемељен на митологизацији борбе Срба у тим крајевима која је толико велика, толико посебна, толико другачија од борбе свих других Срба било где, да су и ти Срби сасвим посебни и због своје величине и посебности неспособни да се уклопе у било какву већу српску заједницу (ето основе „црногорске нације“, црногоризма и montenegrizma). Ароганција и комплекс више вредности, ништа мање. Осам аустријско-руско-турских ратова који су беснели преко територије данашње Србије, Нишки, Београдски, Карловачки мир, битке у којима је гинуло по десет генерала (Гроцка), масовно учешће и страдање Срба од Косова, Брда, преко Шумадије, до Срема, Баната и Бачке у свим тим ратовима, две велике сеобе, устанци и против Турака и против Аустријанаца (све то до Првог српског устанка или суштинскије Српске револуције)…све је то ништавно у поређењу са борбом на територији која је мала величином и бројем становника, скрајнута, ван главног фокуса империја. Борба је била храбра и часна али браћо…мало реалности и скромности не би било на одмет.
Ништаво је зато што су вас на ту борбу подизали аустријски генерали и официри као командни кадар мој Ацо…али добро.
А да је скрајнута и безначајна Црна Гора не би се баш у Боку испод Ловћена искрцале руске трупе 1806.-е и опсадирале Наполеонове трупе у Дубровнику заједно са Црногорцима, Бокељима и Херцеговцима под Петром I Петровићем Његошем. И не би се оволико Нато ломио око ње пријечећи Русима приступ.
Бој на Крусима и први бој на Мартинићима, оба 1896.-е, Царев лаз прије тога, све под командом Петровом. Па теко онда шајкаши и фрајкори и аустријски генарилисимуси.
У осталом, Његош је дао омаж Карађорђу у Горском вијенцу на првој страни, ако то није скромсност онда ја не знам шта је.
Исправка, извињавам се – 1796.-е Крусе и Мартинићи.
Ja nemam dilemu kako ću se pisati kao što sam i uvijek Srbin bez dodataka u nazivu. Kad pominjem Crnogorce ,koji se tako pišu, i koje treba prigrliti kao braću, ne mislim na ustaše Sekule Drljevića koji mlate zastavama ovih dana. Na popisu 2003 bilo je 30% Srba u CG, a izjasnilo se da srpskim jezikom govori skoro 2/3 izračunaj to su Crnogorci koji znaju da je kanonska crkva njihova, jezik srpski , to su naša braća i oni su bili učesnici litija u velikom broju kad je došlo stani pani. Šta ćemo sa njima posrbljavati ih ili biti pametni, prigrliti ih? Komunističko vrijeme, roditelji komunističkog vremena svašta nešto je učinilo da je tako. Ako mislimo o budućnosti Crne Gore moramo mi iz pravoslavnog dijela biti pametni, da li ćemo biti većina zavisi kako ćemo se odnositi prema ovoj populaciji koja def. postoji.
Старче, твој коментар је сав скуп флоскула и неутемељених старих зеленашких стереотипа о Србији. То је тло на коме је сав овај јад поникао. Гордост.
Његош није мислио тако, легло наше јуначко, и тада и није било зеленаша… а ко ту кога посрбљава питање је Стари Вујадине, Црногорци нецрногорце или нецрногорци Црногорце.
Баталите се расправе коју успјешно потпирују несрби са стране.
OVO O KLATNU JE JOS UVIJEK SLABO OBJASNJENO,
ALI ITESKO OBJASNJIVO
Е брате Вујадине,нијеси ти онај Стари,но баш неки Нови. Неки који није чуо и не жели да чује ријеч Христову да „ко жели међу вама да буде први.нека свима буде слуга“ , као и ону да „царство које се раздијели само у себи не опстаје и да се град или дом који се сам у себи подијели (дакле,подвоји) не може одржати“.
Новоцрногорска и великоцрногорска разуздано гордоумна и небогоугодна самосвијест и упорна самохвалисава прича о некој посебности нас Срба у Црној Гори нас је, сходно хришћанском народном искуству – „ко високо лети, ниско пада“ и довела до овдје, сурваши нас у глиб и сљепило сваке врсте и провлачећи нас осамдесетак година комунистичке и евроатлантске страховладе кроз блато колективног самопорицања и аутошовинизма у
Ако се послије ослобођења од Турака два дијела ослобођеног Српства нијесу ујединила свештеним немањићким јединством, то је било не по њиховој вољи већ по вољи наших вјековних душмана – Ватикана,Нијемаца и Инглеза, који су потом у Версајској и Брозовој Југославији нашли начин да нам и једнима и другима лукаво одузму државност и толика друга права,стављајући нашу судбину у руке своје србомрзне масонерије и инославних прелата и дужносник, гасећи нам свијест о нашем истинском и исконском светосавском братству и јединству у Христу. Притом су расрбљавани Срби у Црној Гори вишедеценијским државним и друштвеним антисрпским инжењерингом, који је
свој нацифашистички врхунац достигао под ДПСом, све дубље грезнули у забораву свога српског поријекла и свесрпског заједништва у прошлости и садашњости, пунећи се самообманом о некој својој великој посебности међу земаљским народима под великоцрногорским именом,наводно тисућљетне старине. И током посљедњих тридесет година монтенегринске страховладе дошло се било дотле да ни они Вељецрногорци,православни национал–Црногорци, који,сходно свом високом образовању,нијесу изгубили знање о своме поријеклу,остајући ипак према њему крајње равнодушни, ни грађани ни црквари,поготову најгрлатији међу њима, а изузев наше добре и храбре архипастире, никада,ни у једној прилици и неприлици,ниједном својом ријечју ни гестом нијесу узели у заштиту обесправљени и у мозак деценијама тучени Српски народ у ЦГ.
Нису ли слуге свима они који бранећи светиње у Црној Гори одбранише и светиње на КиМ?
Ко високо полеће а ниско паде и у чињењу и у корењу брата свога?
Ко још пригрли комунизам и АВНОЈ па још даде републику Шиптару ’74.-те?
Ко поможе Ђукановићу да развали кућу?
Разваљивању свесрпске његошевске куће „од Дунава и Косовске гробнице до мора Сињега и Јасеновца“ помогосте добрано и ви, латиноумци и брозоморници црногорски новије генерације, према српском страдању безосјећајни Великоцрногорци катунски!
Не видим да ни Сувозид ни Вујадин говоре другачије од тебе, само са друге стране зида, а да је залудна работа залудна је…биће то добро на крају.
Hvala oce sto ste razjasnili neka vrlo vazna pitanja. Krajnje je vrijeme da se pocne pisati i govoriti o potencijalnim opasnostima pred popis, a ko ce to bolje objasniti od vas svestenih lica? Zato mi je drago da se u zadnje vrijeme ukljucilo vas par. Sto se mene tice nema dileme, srpkinja kao i do sad.