О. Дарко Ђого: Сарајевској „елити“ смета патријарх Порфирије јер је он апсолутно неспорна фигура која уједињује сваког Србина!
о. Дарко Ђого и патријарх српски Порфирије
Патријарх српски Порфирије овог викенда посетио је Сарајево, први пут од устоличења на трон Српске православне цркве, праћен отровним стрелицама и оптужбама тамошњих медија, а после тешких оптужби Бакира Изетбеговића на рачун СПЦ, пише Спутњик.
Патријарх Порфирије је прошетао центром Сарајева, пио воду са чесме на Башчаршији и имао најлепше речи о Сарајеву и онима који у њему живе. Служио је литургију у Саборној цркви, а окупљеном народу у Источном Сарајеву поручио да чува православну веру и живи по њеним начелима.
Посету су у Сарајевским медијима пратили и наслови који првог међу једнакима у СПЦ представљају, између осталог, као човека који се током посете срео и са „четничким попом“ који је благосиљао оружје током рата у Босни.
Посета патријарха Сарајеву смета “елити”
Протојереј ставрофор Дарко Ђого за Спутњик каже да посета Порфирија Сарајеву смета политичкој елити у Босни и Херцеговини, јер је он, у симболичком смислу, једина, апсолутно неспорна фигура која уједињује сваког Србина. Овај свештеник, који је рођен и рукоположен у том граду, а у послератном Сарајеву је и служио додаје:
„Боравак патријарха српског Порфирија је или насилно минимализован или доведен у политички контекст на медијима блиским екстремним круговима у Сарајеву. Патријарх је остао изнад свега тога, као и раније, потрудио се да не буде актер у свакодневној политикантској размени прљавих удараца – и предводио своју паству“.
Дводневна прва посета Сарајеву, поводом 50 година монашке и 30 година епископске службе митрополита дабробосанског Хризостома, догодила се у моменту највећег притиска на Републику Српску њу од када она постоји, али и после отровних стрелица упућених из тог града управо у Српску православну цркву, после рукоположења митрополита Јоаникија на Цетињу.
Бакирове отровне стреле
Лидер СДА Бакир Изетбеговић тада је изјавио да би „поштовао Српску православну цркву када би она поправљала свој народ, служила Богу и добру, а супротстављала се злу и зликовцима“.
Изетбеговић је додао да су све време рата челни људи СПЦ затварали очи пред ужасним злочинима и давали подршку ратним злочинцима.
о. Дарко Ђого констатује да је СПЦ у скорије време силом гурана у простор увреда које су долазиле из Сарајева, баш због њеног симболичког значаја.
„Српска Црква смета и због чињенице да она самим својим постојањем представља, како то политичка елита у Сарајеву каже, опасност за њихове покушаје да у потпуности овладају босанско – херцеговачким политичким и друштвеним простором. “Опасна“ је и чињеница да је СПЦ тренутно једина институција српског народа која функционише на простору бивше Југославије“.
Достојанствено, без одговора на увреде
О. Дарко Ђого додаје да је поносан на реакцију Цркве којој припада током ових напада, а исто достојанство преовладало је и током патријархове посете.
„Црква се није уплитала и одговарала на увреде које су долазиле од господина Бакира Изетбеговића и осталих. То је принцип који се могао видети и током посете, патријарх и наш митрополит Хризостом негују, у позитивном смислу, старовременски однос епископа према политичком животу. Труде се да не буду актери у свакодневној политикантској размени прљавих удараца. Свесни су да је њихово да предводе своју паству“.
О. Дарко додаје да је и очекивана експлоатација шетње патријарха Порфирија Сарајевом од стране људи који лажно напумпавају наратив о европском Јерусалиму и толеранцији, али да је реалност у граду на Миљацки потпуно другачија.
„Контаминираност вештачком верзијом ратних догађаја у Сарајеву је невероватна. То је један од разлога зашто сам престао да одлазим у родни град, кад год седнем у неки кафић, чујем негативну фиксираност на српски народ која је запрепашћујућа“, каже о. Дарко, ванредни професор Богословског факултета у Фочи.
Кафић у капели СПЦ
Он додаје чињеницу која једнако добро слика право стање ствари у Сарајеву. СПЦ је пре рата била једина институција којој није враћена имовина везана за образовне институције.
„Црква се од 1991. године до данас труди да добије право на зграду поред које је патријарх прошао. Патријархова шетња Сарајевом је показатељ да најбуквалнија безбедносна ситуација није онаква каква је на Цетињу, али са друге стране остаје чињеница да од двехиљадите на овамо, ми сваки пут кад дођемо у Сарајево из Саборне цркве гледамо имовину некадашње богословије коју је завршио и блаженопочивши патријарх Павле. Ту је капела у којој је тренутно кафић“.
На крају разговора за Спутњик о. Дарко Ђого каже да је посета патријарха Порфирија Сарајеву испунила свој први и једнини циљ, окупио је оне због којих је и дошао. У Саборној цркви у којој се о празницима једва окупи стотину верника, људи су се тискали.
Из околних места сјатили су се верници, некадашњи становници некадашњег Сарајева, града чији је карактер темељно промењен.
„Плима радости, али и дивног српског достојанства која се види у свему што патријарх Порфирије каже и где се појави, све нас је обузела. То је очекивано, не само због природе првог међу једнакима, који веру и сведочи, носи прави смисао речи харизма – дар, од Бога, већ због чињенице да Црква остаје доследна, не понаша се као активни политички фактор.
„Уједињује га ма где да постоји, у каквој год псеудодржави или држави да живи“, каже Ђого за Спутњик.
Спутњик
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
„Протојереј ставрофор Дарко Ђого за Спутњик каже да посета Порфирија Сарајеву смета политичкој елити у Босни и Херцеговини, ….“
Ne postoji elita Bosne i Hercegovine, to je gnjusna laž. Postoje elite tri konstitutivna naroda. Budi precizan Džogo i reci bošnjačkoj eliti uveliko uronuloj u islamofašizam a ogrnutoj nekakvom pričiom o građanštini i ostalim glupostima i lažima koje su sami svijesni. Federalni dio Sarajeva danas više liči na neki bliskoistočni a ne na Evropski grad. Da se, karikiram, ostvare njihovi „građanski“ ciljevi cijela BiH bi ličila na današnje Sarajevo.
BiH više nije „tigrova koža“ tačno se znaju područja gdje koji narod čini većinu ( rijetka su mjesta da jedan narod dominira sa manje od 80%) populacije i to je sasvim legalno. Legalno jer je do 31.12. 2004. g. u potpunosti implementiran Aneks 7 Dejtonskog sporazuma i svi su ušli u posjed svoje prijeratne imovine, a to što su 90% njih tu imovinu vraćenu imovinu mijenjali ili prodavali pa se selili tamo gdje je njihov narod brojčano dominantan je stvar ljudskih prava pošto je privatno vlasništvo svetinja kako to vole reći oni sa zapada.
Ko bi, imalo, pametan očekivao da srpski Patrijarh odgovara svakom paščetu, makar to pašče bilo I B. Izetbegović?!
Blaženopočivši Patrijarh Pavle je rekao, „i da sam poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne bude zločina“ i jednom za sva vremena odgovorio, svima onima koji sumnjaju u pastirsku ulogu naše Crkve. Danas u Sarajevu, baš kao i na Kosmetu, Srba nema! Nema ih u celoj federaciji, a do drugog rata su bili velika većina, pogotovu u Sarajevu. Ko bi znao ili zna da su Srbi u Bihaću I okolini činili ogromnu većinu prije drugog rata, pa gdje su sada? 1462-e godine turski defter piše da u Sarajevu imaju 42 muskimanske kuće, 103 hrišćanske i 8 dubrovačkih, čisto da se zna!
Onda poslije nekoliko stotina godina dođe neki Izetbegović iz Beograda, a koji je u vrijeme dok su Srbi bili velika većina u Sarajevu i Bosni bio, još uvjek, Živković iz Smedereva i počne dijeliti lekcije srpskom Patrijarhu?!
Eto taj potomak smederevskih Živkovića uspije zapaliti Bosnu, žrtvovati mir za samostalnu Bosnu, kako je sam govorio, ima obraza kritikovati srpsku Crkvu i njene pastire!
Mogu lajati, lagati, sliniti na sve strane ali svaki put kad se pogledaju u ogledalo stigne ih istina, stigne ih slika djeda ili pradeda koji je išao u Crkvu, baš onu staru, na Baščaršiji, a zašto staru, pa zato što u Sarajevu od te stare Crkve nema ništa starije, baš kao što na Cetinju nema ništa starije od Manastira!
Gotovo svi Muslimani gornjeg, srednjeg i donjeg Podrinja, kao i Majevice, Semberije i Posavine su ustvari islamizirani Srbi iz današnje Srbije koji su se poslje srpskih ustanaka u 19. vijeku naselili na zapadnu obalu rijeke Drine. Dakle, oni su porijeklom iz Srbije a ne iz gore navedenih područja.
Dođe posljednji rat, oni su bitke na tim područjima izgubili i sada su većinom smješteni na imanja onih 150 ooo Srba koji su izbjegli iz dijela Sarajeva koji pripada Federaciji BiH.
I što onda ako su u srpskim kućama u Sarajevu sada izbjegli muslimani iz osvojenih krajeva? Što nam ne reče ko je sada u njihovim kućama umjesto toga „oni su bitke na tim područjima izgubili“? Kako si to mislio da se ostvari vaš cilj da više nema „tigrove kože“, valjda ne da jedan narod prosto ispari bez traga?
A to što su razni Živkovići poslije srpskih ustanaka u 19. vijeku pobjegli i postali Bosanci je posljedica primitivizma Srba, seljačkog nedostatka vizije, pameti i sposobnosti da svoj narod zadrže uz sebe, umjesto što su ga pretvarali u neprijatelja.
Каква два првака Наше Свете СПЦ! Достојни!
… O svemu danas mora da se razgovara otvoreno i bez zazora: bio je građanski rat!
Nevinost jedne strane u sukobu se ne podrazumjeva, sve da je u pitanju i naša srpska strana.
A ovaj čovekoliki stvor čiji je otac polio benzinom i zapalio Bosnu, da je, kao što nije – on bi krenuo s reda!
Zna se red među ljudima, oduvijek. Ako su ljudi …
Pa on nema o čemu, o armiji svojie “ popova“ koji su na buretu baruta učili svoju Knjigu naopako, selamili svoje “ šehide“ i bjelosvjetske džihadiste, s munare pljuvali na krst – izbrisao iz ih sjećanja! On bi o srpskim “ popovima“!? … Bez trunke savjesti: tuđe, uvijek slađe.
… Kao i svaki drugi bez sebe, onaj nedovršeni čovjek, taj opasan čovjek koji u tuđem oku vidi trun, a u sopstvenom ne vidi balvan!?
… Ne pada iver dalje klade!
Ni kosa s šuplje glave: onome najopasnijem među ljude u koga nema ni trunke makar one naknadne pameti, koji je taj i takav spreman da nastavi đe je jednom stao, očinskim stopama do zadnjega čovjeka ničemu kriva! Životinjski …
Namjesto da brine, budala – taman ka i ovaj naš, o šoldima koje je prikupio na krvi; Đavoljoj dividendi bezbrojnih smrti koje su mu tuđe i daleke, svejedno bošnjačke, srpske, hrvatske …
Đavolji ljudi, đavolja nauma, nikad siti: novaca i smrti! Tuđe smrti, tuđijeh novaca!
Bakir. Fakin. Zlo. I Milo, dabome. I ovaj, i onaj, mnogo ih je, previše ih je na balkanskoj međi đavoljeg nakota.
Samo naizgled ljudi, oni isti bez granice u sebe.
… Tuđih i mrznih im „popova“ u računu bez krčmara.
Tuđih im para u pojasu.
Tuđih im, i nekih budućih smrti u akcijama na berzi ljudskim životima, dok stare kamate pristižu.
Đavolji bankari, bakiri …
Kao su uopšte mogući? Poslije toliko godina, mogući!?
Isti oni koji su sijali smrti, žnjeli kukavne živote bez milosti, pa bi opet!? Očevi i sinovi.
Nema odgovora. Kako su mogući …
A jesu.
Sve dok je nas, ođe, tamo, svuđe, koji bi smo i svi mi rađe o tuđim “ popovima“ , no o svojim.
Dok je tako, dobro nije. Niti će ga biti …
Dok je nas. Dok je Bakira. Svih bakira.
I Njega što je onomad šiljao đecu na vakancu u Dubrovnik!
… Đe bi ona govnjava motka, đe nam se zaturi?
На многаја љета Ваше Превосвештенство!