• Издвојено
• Култура

О. Дарко Ђого: Патријарх Порфирије, уз владику Јоаникија, човјек са највише монашког етоса који му даје да више разумије савременог човјека

1 min read

4 године ‎ ИН4С

о. Дарко Ђого

Васкрс је позив да живимо празник не као нови повод за експлозију хедонизма већ као путовање, искуствено, кроз период страдања Бога “ради људи али и Васкрсења Сина Божијег ради нас, његове, браће, људи”.

– То је помало контраинтуитивно за данашњу културу која јесте култура уживања. Али Хришћанства нема изван Крста и Васрксења – казао је протојереј-ставрофор др. Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета “Св.Василије Острошки“ у Фочи.

Православни вјерници у Босни и Херцеговини и широм свијета данас обиљежавају највећи празник Васкрс – ускрснуће Исуса Криста, побједу живота над смрћу. По вјеровању, Исус Христ је васкрсао трећег дана након смрти. Зато се вјерници поздрављају ријечима “Христос васкрсе – Ваистину васкрсе”.

Професор Ђого у интервјуу за агенцију Фена, појашњава да људи често гријеше по питању Васркса или Ускрса: православни и западни хришћани не славе Васкрс у исто вријеме не због разлике у календарима већ због разлике у начину рачунања пасхалије, времена празновања централног хришћанског празника, Васкрса.

– Али, порука тј. поука је иста и она је оно што чини суштину хришћанске вјере: “заиста не бјеше могуће да смрт задржи онога који има власт над смрћу тј. Онога који јесте Живот, Христа, Сина Божијег”. Људи често гријеше када кажу да је Хришћанство најприје религијски систем – Црква је најприје искуство Живота а то искуство Живота јесте искуство Васкрса, искуство побједе Живота над смрћу, искуство побједе Добра и Жртве над Злом и насиљем – појаснио је.

Иако су за Васкрс, као и за друге благдане, карактеристични обичаји: васкршња јаја, богата трпеза и низ других обичаја од мјеста до мјеста у БиХ, али за професора Ђогу смисао празника јесте у љубави коју посвећујемо другим људима.

– Ево, недавно сам се вратио са једног догађаја у коме су људи који припадају удружењу “Породица” из Фоче спремали јаја за болеснике и љекаре на ковид одјељењу УКЦ Фоча. Видите – то јесте суштина празника: сви ти млади и старији људи, средњошколци и њихови професори, одвојили су вријеме, љубав, пажњу, које су могли да утроше на друштвене мреже или медијске платформе и поклонили су мали дио себе некоме кога ни не познају лично, али осјећају да су ти људи који се боре са коронавирусом – њихова браћа, њихова породица. То је суштина обичаја – наводи Ђого.

У њима су, додаје он, вјекови предака, православних Срба, који су нас гледали, своје потомке, када су у свим могућим и немогућим условима, у свим царевинама и режимима, шарали васкршња јаја, као мали знак великог народа, велике цјелине којој припадају, а „та повезаност жртве и вјекова, оних који су уткани у нас и оних који ће остати иза нас – то је смисао обичаја“.

У том смислу је оцијенио да екуменски дијалог али и међурелигијски треба да буде отворен, ничим ограничен дијалог вјерских заједница, народа, политичких елита на цијелом екс-југословенском простору.

– То је једини начин на који можемо да покушамо да разумијемо гледиште оних других и на себе и на нас. Притом, не смијемо се уљуљкати нити претјерано очекивати скокове и нарочито не политички програмиране неискрене успјехе. Не смијемо се ни крити у оним илузијама да је у суштини све у реду, али нам то неко са стране квари, али подједнако је неприхватљиво ни песимистично гледање да се различитости нужно морају прелити у конфликте, а конфликти у оружане конфликте. Доста је те лудачке реторике рата. Дакле, нити ћемо проблеме рјешавати гурањем под тепих, нити гађањем нашим костима других људи и народа – наглашава Ђого.

Упитан каква су му очекивања од новог патријарха СПЦ, Порфирија у погледу међурелигијског дијалога, професор Ђого да је он уз владику Јоаникија будимљанско-никшићког, од релативно млађих епископа Српске Православне Цркве, човјек са највише монашког етоса који му не даје да мање него више разумије савременог човјека, да уједно схвати да савремени човјек живи, “у позицији Мегалополиса коме може и мора дати свјесни отпор да би био личност, да би био више од конзумента и робе”.

– Досадашње изјаве и дјела патријарха Порфирија дају велику наду да ће се читав низ наших великана који су нас одједном напустили (Митрополит Амфилохије, патријарх Иринеј, владика Атанасије) ипак наставити достојним насљедницима. Оно што се нарочито види јесте духовна зрелост Његове Светости да његује односе са другим вјерским заједницама не прелазећи границу синкретизма и бљутаве синлитургичности која збуњује и дезоријентише вјерни народ а не изграђује Цркву – нагласио је протојереј-ставрофор др. Дарко Ђого, ванредни професор Православног богословског факултета „Св.Василије Острошки“ у Фочи.

(Вијести.ба / ФЕНА)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: