О Бадњаку у Срба
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: О. Дарко Ристов Ђого
Одавно је већ запажено да ми Срби бадњак доживљавамо готово као људско биће. Писао је о њему онај духовито-потресни есеј Момо Капор, народ му спјевао пјесме, а сваког Бадњег дана се неко од људи који су студирали богословље сјети чуђења наших хеленских колега који би нас опоменули: „Ви Срби све Бадњаче рођаче, па рођака у ватру!“
Писали су многи о нашим обичајима, објашњавали их паганским остацима и хришћанском симболиком и свако углавном видио оно што налази у себи: пагани – паганина, Хришћани — витлејемску ватру у пећини у којој Сина Божијег рађа Дијева Пречиста…
И Бадњак је заиста за нас нека врста рођака. Када му пођемо на Бадње јутро, ма колико били помодни и блазирани, чак и они који се кроз годину савијају како сви вјетрови дувају, модни, цивилизацијски и политички, некако се врате бар у жељу да буду нешто предачко и да виде неко своје исконско ја. Више сам и престао да се изненађујем када ујутро у 5. часова видим људе које познајем из Фоче, поклонике стила и промјене, како у чизмама и вуненим чарапама и у обавезном војном комбинезону и јакни, са шајкачом или шубаром, крећу са нама у Бадњаке.
Али као и све данас: траје то дан или два. Бадњи дан, Божић, у најбољем случају до Дана Републике или Светог Василија.
Након тога се по фочанским контејнерима појављује читава шума бадњака. Прислоњени уз канте, убачени да из њих вире, они су одрадили „своје“ — учествовали су невољно у такмичењу „чији је бадњак већи и бољи“ и након тога су одбачени.
Да, то су наши одбачени рођаци.
