Новоросија

Пише: Др Страхиња Булајић

Прије стотину година почео је Први свјетски рат. Тај рат, са мањим или већим паузама, у овој или оној форми, траје и данас. Није се завршио. Напротив. Само су у међувремену неки од актера, ношени различитим интересима, промијенили стране. Здравом разуму није баш схватљиво, који су то национални интереси натјерали Црну Гору да се приклони доктрини Бжежинског „комунизам је готов, на реду је православље”. Најновији сукоби на простору Новоросије, као могући дио финала тог рата, несумњиво показују сву безобзирност и ригидност такве идеологије.

Припадници нацистичког Десног сектора звјерски туку чак и вртиће, школе, болнице. У Дому синдиката у Одеси догодио се незапамћен масакр цивила. Десетине људи су дивљачки искасапљене. Неки су убијени метком, неки заклани ножем, неки искасапљени сјекиром, а неки угушени гасом или живи спаљени. Свештенику који је носио Крст, преклињући и опомињући звијери да су ипак рођени у људском облику, нацисти су одсјекли руке. Руке које су држале то Свето Знамење. Свештеник је управо ту искрварио и скончао овоземаљски живот. А Црна Гора је завела санкције Русији. Русији!? Да ли смо заборавили да без те Русије не би ни било данашње Црне Горе? Црне Горе, ни оне, ни ове.

У Украјини бјесни рат и сваким даном све више добија на интензитету. Одговорност апсолутно пада на тзв. украјинску власт, а посебно на САД. Зашто? Између осгалог, треба ли да се подсјетимо, ко је у Украјини организовао и изазвао државни удар? Треба ли да напоменемо да се новоизабрани „предсједник” Порошенко понаша тек само као обична марионета? Да ли је још увијек некоме нејасно да званичници САД са Порошенком координирају све акције у Новоросији? А тамо се дешава геноцид! Као у Братунцу, Медачком џепу, Славонији и на многим другим српским просторима. И наравно, опет се о томе ћути. Иста је матрица. „Демократски” запад не извјештава о томе. Али и за Црну Гору је изгледа важније да се саопшти шта ради Хамас, јер она је завела санкције Русији.

Украјински нацисти, нахушкани, провоцирају Русију. Испитују јој нерве. Пуцају на ту страну. Гранатирају. Повређују ваздушни простор. Порошенко, у лудачкој егзалтацији, тражи да се за једног Украјинца убије стотину Руса. Само није дао смјернице како и на који начин да се то оствари. Мора да је чуо за Крагујевац. Краде идеју од Њемаца. Било је стотину Срба за једног Њемца. Чудна коинциденција. Али, прије ће бити да ипак није. Знаћемо после наредне координације са САД.

САД свим срцем, макар колико то срце мало било, призивају, желе и све могуће раде, како би испровоцирали интервенцију Руса у Украјини. Да би оправдали нови хладни рат. Да би апсолутно потчинили ЕУ. Да би зауставили и сваку помисао на могућност зближавања ЕУ и Русије. Да би имали јак алиби за даљу егзистенцију бесмисленог НАТО-а. Како ствари сада стоје, све указује да постоји велика вјероватноћа да доћи до даље ескалације у Украјини. Уколико то буде тако, последица ће бити једна од највећих хуманитарних катастрофа новије историје. Русија је примила већ на стотине хиљада избјеглих.

И није само Русија. Из Украјине су избјегли и у Мађарску, Пољску, Румунију, Молдавију и друге земље. Дакле, могућност хуманитарне катастрофе несагледивих размјера не брине само Русију. Ако ми је уопште дозвољено да кажем, неопходно је да се хитно организује међународни скуп на ту тему, прије него што ситуација потпуно измакне контроли. Али о свему томе „демократски” запад ћути. Њих само интересује да се Русија некако увуче у рат. Цијена им није важна. Ништа није толико скупо кад су у питању Русија и православље.

Дефинитивно, Украјина има грађански рат, али и потпуни економски слом. И ко је крив због тога? Црна Гора је завела санкције Русији, па сад … Поставља се питање коју ће следећу земљу САД, послије Украјине, да демократски уздигну. Кога ће следећег да нанишане и усреће. Бјелорусију? Можда. Што да не? Ионако долар нема златну подлогу и штампа се колико је потребно. Кажем, цијена не може бити превисока. Само, Бјелорусија је нешто друго и у савезу је са Русијом.

Занимљива је та Америка. Чудна је. Имали су пуно великих људи у многим областима. И у политици, наравно. Међутим, да би неко показао да припада великој нацији, да његове вриједности заслужују пажњу осталог свијета, прије свега, најважнији су његови поступци. Неупоредиво је мање важан број становника или величина територије. Некад се таква тврдња могла изрећи за САД. А сада? Кажем, важан је начин поступања, модус процеденди. Толико моћи, а толико мало разумијевања шта с њом.

Они, толико моћни и ратоборни, требало би да знају да је Русија и велика и широка, да у њој живи Душа, велика, православна, и која за разлику од њихове није убила Бога. Напротив. Вјенчала се с Њим прије више од хиљаду година. Требало би да знају да се Русија не љути, не на њихов начин, она много не галами ни око чега. Кад затреба, она се само усредсреди. Као каубоји требало би да знају и за пословицу Руси дуго седлају коња, али страховито брзо јашу. Требало би и да коначно схвате историјску истину, зашто је руски војник најбољи. Зато што је стрпљив.

Најгоре од свега је то што је Украјина постала инструмент у рукама САД. А Црна Гора је завела санкције Русији. Солидарише се са Порошенком и Десним сектором. Баш фино. А Руси? Још увијек су стрпљиви и ћуте. Они који су искусили то ћутање кажу, страшно је кад Русија тако ћути. Кажу још, Русија страховито добро памти. Веле, сваку ситницу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: