„Новокомитски“ парадокси: Не може се клицати Секули Дрљевићу и бити антифашиста

Тешко је схватити лицемјерје оних који данас, с једне стране, тобож устају против фашизма и нацизма, док с друге стране величају и славе Секулу Дрљевића — једног од најозлоглашенијих сарадника окупатора у историји Црне Горе.

Један од најдубљих парадокса лежи у чињеници да фашизам у политичкој пракси често спроводе они који се декларативно представљају као његови највећи противници. У Црној Гори фашизму доприносе и спроводе га управо они који се у политичким наступима редовно куну у антифашизам. То су особе које свој дјелујући савремени политички фашизам прикривају тиме што у свакој другој реченици одају почаст „антифашистичкој Црној Гори“, док у пракси стварају идеолошки систем у којем Црногорство и Црна Гора стоје изнад свега на штету других, Montenegro über alles.

Управо ту се и крије суштинско лицемјерје. Антифашизам је постао декор за политичко дјеловање које у себи носи све особине искључивости, ревизионизма и агресивне идентитетске политике. Симбол те политике је и сама химна у чијим стиховима лежи фашистички печат аутора који је великим словима остао уписан у историји колаборације и злочиначког подухвата спровођеног над Србима и другим народима у НДХ.

Дрљевић није само издајник националног и државног интереса. Он је био директни слуга фашистичке Италије и нацистичке Њемачке, а у коначници и усташког режима, са којим је сарађивао у циљу уништења српског народа, али и свјесног расрбљавања Црне Горе. Његова изјава из 1944. године у којој говори о потреби обрачуна са „српским шовинизмом“ и „великосрпском идеологијом“ није ништа друго до наставак усташке антисрпске политике.