• Изабрано
• Поглед

Новинарство у Црној Гори – 155 година: Јубилеј професије која још чека правду

3 седмице ‎ ИН4С

23.јануара 1871 године на Цетињу је почео да излази први лист у Црној Гори под називом ЦРНОГОРАЦ. Након двије године он ће почети да излази под именом ГЛАС ЦРНОГОРЦА Ово је одломак из првог броја листа ЦРНОГОРАЦ у којем је описан циљ излажења овог листа..

Пише: Тихомир Бурзановић

Црна Гора ове 2026. године обиљежава 155 година новинарства – вијек и по борбе за јавну ријеч, истину и право грађана да знају. Тај велики јубилеј, који с правом обиљежава Удружење новинара Црне Горе, не долази у свечарском, безбрижном времену. Напротив. Долази у тренутку када је новинарство глобално на удару, а новинари широм свијета плаћају највишу цијену – животом.

Година 2025. остала је упамћена као једна од најпогубнијих за новинаре и медијске раднике на планети. У ратовима, сукобима, ауторитарним режимима, али и у формално демократским државама, новинари су убијани, рањавани, хапшени и прогањани само зато што су радили свој посао. Тај суморни глобални контекст додатно обавезује и Црну Гору да се озбиљно загледа у сопствено огледало.

Јер, док говоримо о традицији дугој 155 година, у Црној Гори је само током 2025. забиљежено 28 напада на новинаре. Двадесет осам пута је професионална радозналост дочекана пријетњом, увредом, притиском или насиљем.

И што је можда најпоразније – ни послије више од двије деценије, држава није расвијетлила убиство Душка Јовановића, власника и главног уредника дневног листа Дан. Тај злочин и даље стоји као отворена рана црногорског друштва и као трајна оптужница против институција које су заказале.

Не може се говорити о слободи медија, нити о афирмацији новинарства, док се истина о убиству новинара третира као политички терет, а не као цивилизацијски дуг.

Поред безбједносних притисака, црногорски новинари годинама раде у тешким економским условима. Плате које често не обезбјеђују достојанствен живот, несигурни уговори, рад без слободних дана и стална аутоцензура из страха за егзистенцију – постали су стандард, а не изузетак.

У тој слици посебну одговорност сносе власници медија, који се често заклањају иза флоскула о „тржишту“ и „одрживости“, док новинари носе највећи терет, а профит и политички утицај остају концентрисани у уском кругу.

Новинар без економске сигурности тешко може бити потпуно слободан новинар. Зато је легитимно и нужно поставити питање улоге државе, односно Министарства културе и медија, на чијем је челу Тамара Вујовић.

Посебно је споран начин распод‌јеле милионских износа финансијских средстава приватним медијима из буџета, односно из џепова пореских обвезника Црне Горе. Јавност с правом очекује јасне, транспарентне и мјерљиве критеријуме: ко добија новац, зашто га добија и какав је јавни интерес који се тиме штити.

Ако се државна помоћ медијима претвори у механизам политичке подобности или тихе контроле, онда то није подршка слободном новинарству, већ његова софистицирана неутрализација.

Ипак, упркос свему – притисцима, неразријешеним убиствима, нападима, лошем економском положају – црногорско новинарство траје већ 155 година. Траје захваљујући појединцима који нису пристали на ћутање, који су бирали истину и када је била скупа, и који су схватили да новинарство није само професија, већ јавна одговорност.

Овај јубилеј зато не треба да буде само славље прошлости, већ озбиљан позив на промјену садашњости. Без правде за убијене, без сигурности за живе и без достојанства за оне који раде – нема истински слободних медија.

А без слободних медија, нема ни слободне Црне Горе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: