Нови детаљи херојског чина: Благослов за ликвидацију злочинца Анта Павелића дао свештеник СПЦ из Бјелопавлића!

Свештеник СПЦ у Аргентини Радојица Поповић, из Бјелопавлића, дао је благослов Благоју Јововићу да убије злочинца и усташу Анта Павелића!

У исповијести за “Експрес”, Карина Јововић, кћерка Благоја Јововића открива да се тек на сахрани види много шта, “види се цјелина покојниковог вијека”.

“То се апсолутно видело на сахрани мога оца. Дошли су сви угледни Срби из Буенос Ајреса, али и из других крајева Аргентине. Сви његови познаници, сарадници, комшије, венци су стигли и од Српске православне цркве из Србије. Ту су наравно били преживели чланови чврстог завереничког језгра који су организовали атентат на усташког поглавника Анту Павелића”, прича Карина Јовановић, најмлађа ћерка Благоја Јововића, саговорница „Експреса”.

Карина Јововић посебно апострофира госпођу Милеву Гаћешу Пићан, која је, како каже, „тати дала пиштољ из којег је пуцао на Павелића”. Сахрани није присуствовао Радојица Поповић, парох цркве Светог Саве, један од шесторо чланова завере.

„Отац Радојица Поповић је раније погинуо у саобраћајној несрећи”, објашњава Карина.

Свештеник Радојица Поповић је петнаест година раније страдао. Под неразјашњеним околностима пао је под воз, стоји у документима српске цркве у Буенос Ајресу.

Госпођа Милева Гаћеша Пићан причала је после сахране Благоја Јововића како је дошло до организовања атентата на Анту Павелића.Она је такође била мигрант, Личанка испод Велебита, понијела је из свог краја крваве успомене на усташке покоље из 1941. и 1942. године.

„Усташе би бануле у село, покупили све мушкарце, чак и дјецу, и одводили их у касарну у Огулину. Никад нисмо сазнали њихову судбину”, причала је госпођа Гаћеша и додала:

“Чланови најужег језгра завјере су били: ја, Милева Гаћеша Пићан, мој муж, мој брат, свештеник Радојица Поповић, Мило Кривокапић и наравно Благоје Јововић.

А због чега смо одлучили да убијемо Павелића? Због великог бола и мржње према њему, јер се он мирно овдје шетао, а гробови наших мученика се и не знају”, говорила је госпођа Милева.

Причамо са Карином Јововић о посебном односу њеног оца са Радојицом Поповићем, парохом цркве Светог Саве у Буенос Ајресу.

“Мој отац је добро познавао свештеника Радојицу Поповића, такође родом из Бјелопавлића, који је дуго био једини свештеник наше Цркве у Аргентини. Благоје је и у породици о свештенику Поповићу говорио да је он достојан парох Српске православне цркве и да је прави патриота, борац, без обзира на то што носи мантију. Касније смо сазнали да је Благоје повјерио своје намере њему и да је имао благослов од њега за то дјело. Такође су за ту намјеру знали још неки људи из наше српске емиграције, госпођа Милева Гаћеша Пићан и још неколицина људи. Госпођа Милева је дала мом оцу пиштољ којим је извршен атентат”, приповиједа Карина.

Кад се јануара 1999. вратио из Црне Горе, коју је посјетио после 53 године, капетан Краљеве војске у отаџбини Благоје Јововић је затворио круг. Посјетио је родне Косиће, Даниловград, видио рођаке и пријатеље, дружио се и са онима против којих је ратовао.

Присуствовао парастосу рођеном брату и исповиједио се Амфилохију Радовићу, владици црногорско- приморском, гдје је јавно саопштио свој „гријех“ да је он тај који је пуцао у Анту Павелића. Затворио је круг и тако што је основао велику породицу, четворо дјеце, сви су живи и здрави, живе у породичној хармонији, тада су се ви школовали, расли са амбицијама.

“Преминуо је неколико месеци након повратка са путовања. Био је то испраћај и опроштај у кругу породице и великог броја сународника. Сјећам се да су сународници донијели 12 цветних венаца и један од њих је био од цркве Светог Саве из Буенос Ајреса. Његов гроб су посјетили и узнели молитве Богу многи свештеници Српске православне цркве, међу њима и митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије”, прича Карина Јововић.

Настављајући причу о свом оцу и великој тајни коју је чувао све док није отишао у Црну Гору 1998, Карина објашњава да Благоје своју тајну није повјерио чак ни својој супрузи упркос томе што је са њом изродио четворо дјеце.

“Отац нам није причао повјерљиве детаље из живота, вјерујем из жеље да сачува не само себе, него и породицу. Да нас сачува од ствари које ми у том узрасту нисмо могли ни да схватимо. Тек пред своју смрт, што је већ познато, посјетио је још једном своју родну груду, Даниловград и наравно манастир Острог, и тамо се срео са садашњим митрополитом црногорско- приморским Амфилохијем, коме је и повјерио то своје дјело.Тако смо сви после тога сазнали за тај његов херојски чин. Наравно да смо сви били поносни на његову храброст, преданост својој домовини и свом српском народу, симпатију и љубав према жртвама из нашег народа које су пострадале за вријеме страховладе усташке државе”, говори Карина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: