Новак Аџић је, ипак, почетник у историјској науци: Четник је, ипак, пуцао на поглавника НДХ!

Пише: Проф. др Вељко Ђурић Мишина, историчар

Нисам реаговао на текст Новака Аџића „Четничке бајке да је Благоје Јововић био атентатор на Анта Павелића у Аргентини 1957“, објављен још 12. фебруара на интернету (порталаналитика.ме). Нисам реаговао ни када је наредног дана објавио други текст под насловом: „Још један прилог истини: Четничко-поповска измишљотина да је Јововић био атентатор на Павелића у Аргентини 1957“ на другом порталу (градски.ме).
Реаговао сам кад је други текст објављен 24. фебруара у београдском дневнику „Данас“ под нешто измењеним насловом: „Благоје Јововић није био атентатор на Павелића“.
Свој коментар насловио сам са „Новак Аџић је, ипак, почетник у историјској науци“. Редакција је дала наслов „Четник јесте пуцао на поглавника НДХ“, који није лош („Данас“, 25–26. фебруар 2023)! Нисам случајно баш те речи употребио у наслову. Ево и зашто: Аџић је дипломирао на Правном факултету па је, сходно томе, правник по струци. Одбрана магистарског рада, на пример, на Медицинском факултету, никако не би значила да је стручњак за медицину. Значи, стицање звања магистра историјских наука никако не значи да је дотична особа историчар!
Упитно је и Аџићево знање права: „Како се може вјеровати да је истинито нешто за што је јасно да је измишљено. Кад се, рецимо, зна да нема ниједан историјски извор који може то доказати, чак ни на нивоу претпоставке.“ Овде је очито превише конфузије у коришћењу термина „истинито“ и „измишљено“, што је лако доказати.
Историјска наука почива на другачијим темељима од правних наука. У праву, поред осталог, важи максима „Нема тела, нема дела“. У случају раније цитиране две реченица то би буквално значило: Нема метка, нема ни атентата, ни Павелић то није потврдио! Значи: измишљено!
У историографским радовима битан део представљају извори првог, другог, … реда. У случају атентата нема доступних извора првог реда али има оних других, и те како корисних за разумевање догађаја. Налазе се у Загребу, у Хрватском државном архиву, у архивској грађи Службе државне сигурности!!! Треба само отићи у тај град и потражити. А ко тражи, наћи ће! То доказујем тврдњом да сам из поменутог архива успео да набавим веома занимљиве досијее личности (корисни за Аџићев докторат), фотографије за истраживање последњег злочина у Јасеновцу априла 1945. године.
Даља расправа о изворима одвела би ме у методологију историјских истраживања а у томе нас двојица нисмо у истој равни па се бојим да ме неће разумети!
Аџићева тврдња да је „Јововићева лична прича, коју не прати ниједно историјско свједочанство“ у суштини „монтирана прича без извора“ није тачна и треба је одбацити као ирелевантну у расправи.
Аџић је написао да је Бојан Димитријевић из Института за савремену историју Србије а ја сам га исправио тврдњом да такав институт не постоји. Мени се десила грешка у преписивању и добро је што је то Аџић приметио. А зашто није поменуо своју грешку о радном месту Дубравке Стојановић? Зато што не зна разлике у појмовима „катедра“ и „одељење“ па би се само даље запетљао. А хтео би да буде професор на Филозофском факултету!
Када се у ред претходних грешака дода и именовање митрополита црногорско-приморског српским митрополитом, онда се може с правом закључити да се у његовим тврдњама крије нешто дубоко и подсвесно, што би казали психолози. У овим случајевима тврдње представљају класичан пример политикантске мотивисаности која није корисна за струку. Да сам у праву показује и сам наслов његовог текста у коме користи синтагму „четничко-поповска измишљотина“ што само потврђује моје мишљење да Аџић не зна значење термина које помиње, у конкретном случају придев „поповска“. Ако је под том речју мислио на почившег митрополита Амфилохија, јер је њега апострофирао више пута, онда показује своје незнање о вертикали религије: митрополит није поп већ монах!
Негде сам грдно погрешио када ми је Аџић отписао: „Али, дотични господин се у историографији бави пројекцијама, домишљањима, гатањем, имагинацијом, која може бити симпатична и пожељна у разним сферама, али не у историјској и правној науци.“

Ове речи ме наводе на закључак да је аутору непознат мој допринос историографији. Стога му препоручујем да „прогугла“ моју библиографију радова. Можда ће приметити да имам више стручних звања и радова од његових (потенцијалних) чланова комисије за одбрану доктората.
Тешко ми је разумети следећу тврдњу: „Господин Ђурић Мишина, кохерентно томе, ’зна‘, очито као да га је дворио и свијећу му држао као свједок, да је Благоје Јововић пуцао и ранио поглавника НДХ Анту Павелића, иако нема вјеродостојних, аутентичних доказа о томе. Есенцијално, то је најобичнија политички и идеолошки детерминисана пропаганда прича, бајка, измишљотина и подвала лаковјернима.“ Ово никако не може да напише „магистар историје“, јер то више приличи уличном речнику, нарочито када помиње дворење, свећу, измишљотине и подвале!
Коментарисање сличних и бројних Аџићевих конструкција одвела би ме далеко а то не желим. Стога сматрам да је време за малу лекцију о методологији истраживања и чињеницама о атентату које су написали они који су били добро обавештени.
Аџић помиње тврдње хрватског историчара Хрвоја Матковића објављене у књизи Повијест Независне Државе Хрватске (Загреб, 2002) да је атентат стварни догађај: Павелић је рањен са два метка. А онда додаје да Матковић „нигдје не помиње да је на Павелића пуцао Благоје Јововић, нити да га је он ранио, као било ко да је то урадио од четничких емиграната.“ Закључак: искусни Матковић је свестан да се атентат стварно збио али се није упуштао у персоналне податке атентатора и његову ратну прошлост!
Матковића цитира и Невенко Бартулин у докторату брањеном 2006. године (стр. 413): „Афтер ан аттемптед ассассинатион аттемпт (пробаблy бy тхе Yугослав сецрет сервице) ин 1957, Павелић флед то Цхиле анд тхен он то Францо’с Спаин. Хе диед ин Мадрид ин 1959. Сее Матковић, Повијест НДХ, пп. 207-211.“
Други аутор које је по Аџићу користан доказ јесте Богдан Кризман (дипломирани правник, доктор правних наука) и његова књига Павелић у бјекству (Загреб, 1986) у којој не помиње извршиоца и политичку прошлост атентатора. Закључак: Кризманова књига није од користи у овој расправи.
Трећи „извор“ је Ђурица Лабовић, високопозиционирани припадник југословенске обавештајне службе, и његова књига Пет хитаца у Павелића (Београд, 1992), која, узгред, има грешку у самом наслову. Моје поверење у Лабовићева писанија заснива се на његовој књизи о Вери Милетић (мајци Мирјане Марковић, удате Милошевић) у којој тврди да је она стрељана на Бањици 1944. године. Историјски извори првога реда (извештај Службе државне безбедности) казују да је стрељана после рата у Пожаревцу! Закључак: бескорисно помињање!
Четврти „извор“ је новинар Марко Лопушина и његова двотомна књига Убиј ближњег свог (Београд, 1997). У поменутој књизи нема ништа конкретно о атентату на Павелића! Има, додуше, безброј прича које обичном читаоцу распирују машту. Закључак: бескорисно помињање!
Аџић је само делимично у праву када тврди да још увек нису доступни релевантни извори југословенских и републичких органа, „као ни извори аргентинских власти, документи страних обавјештајних и других служби, итд.) о атентату на Анта Павелића“. Ред је да прозборим и ја о томе, из свог искуства. Својевремено, док сам припремао рукопис докторске дисертације, прегледао сам архивску грађу у Министарству иностраних послова, и то ону која се односила на судбине свештенослужитеља Српске православне цркве у ратним и првим послератним годинама. Тако сам, на пример, гледао извештај југословенског амбасадора у Америци Савице Косановића, из јуна 1946. године, о његовим разговорима са представницима високих државних структура о судбини генерала Драгољуба Драже Михаиловића: Британце није занимала Михаиловићева судбина, Американци су сматрали да суђење треба бити фер! (Ех, да сам онда знао да погледам и извештаје југословенске амбасаде из Аргентине!)
Други користан документ потицао је из лета 1945. године. Радило се о извештају војног представника у Аустрији у команди англо-америчких јединица. Официр је известио своје надлежне у Београду да је сазнао да се у једном римокатоличком самостану крај Салцбурга, у америчкој зони, налази добро прикривен Анте Павелић. У тој архивској грађи нисам видео ништа што би указивало шта је чињено по тој ствари у потоњим данима и недељама! Кад сам четврт века касније пожелео да поново погледам поменуте папире, видео сам да су кутије добро прочишћене, што ми је потврдио и радник у архиву – поменутих докумената није било али су у регистру залепљеном на кутији остале регесте. Тада сам схватио да је пожељно копирати све оно што може да користи у неким другим каснијим научно-истраживачким радовима.
Ту лекцију применио сам пре десетак година, када сам, дошао до четири фасцикле документације чији се садржај односио на живот и делатност Крунослава Драгановића, римокатоличког свештеника и творца такозваних „пацовских канала“. (Да у тим фасциклама има понешто и о односу Драгановића и Павелића током последњих година поглавника познато је и сарадницима јеврејског центра о холокаусту чије је седиште у Бечу!)

Како су тврдили Џон Лофтус и Мајк Аронс (Пацовски канали, разна издања), иза операције „пацовски канали“ стајао је Ватикан то јест Света Столица, вероватно и Англоамериканци, којима су нацисти и усташе могли послужити у будућем сукобу са Совјетским Савезом. Најважније сазнаје у поменутој књизи тиче се Павелићевог досијеа, (и не само његовог, већ и Драгановићевог, Артуковићевог и других усташких главара) који су устројили Американци а који су аутори прегледали током рада на рукопису и дали конкретне архивске сигнатуре!
Документовано је да је Андрија Артуковић имао везе са британским службама успостављене непосредно пре атентата на краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године, а покидане пред његово изручење Југославији односно Хрватској 1986, како би у Загребу проживео последње дане!
Авро Манхатан својим књигама (Террор овер Yугославиа, Лондон, 1953; и Цатхолиц Террор Тодаy, Лондон, 1969), уврстио се међу добре познаваоце новије историје Ватикана и Римокатоличке цркве, тврдио да је Драгановић набавио пасош Црвеног крста Павелићу, пратио га до Аргентине и с њим провео наредних годину дана. Узгред, Манхатан је у ратним годинама био близак британским обавештајним службама!
Роберт Б. МцКормик, амерички историчар, у књизи Цроатиа ундер Анте Павелић – Америца, тхе Усташе анд Цроатиан Геноциде ин Wорлд Wар ИИ (Лондон – Неw Јорк, 2014) истраживао је, поред осталог, и судбину усташког злата у контексту поратне поглавникове судбине па је, користећи богату литературу и архивске изворе, првенствено англоамеричке провенијенције, о резултатима својих сазнање посветио 20-так страна (164–184). Не желим да цитирам МакКормикове реченице, наводим да му је о атентату казивао лично Срећко Пшеничник, један од Павелићевих зетова. Уосталом, ако ми Аџић не верује, нека набави поменуту књигу и прелиста поменуте стране! Узгред, помиње шест метака од којих су два погодила – један између првог и другог пршљена. Значи, Ђурица Лабовић (са тврдњом о пет метака) није меродаван као Аџићева подршка!
Још један (англоамерички) професионални историчар писао је о Независној Држави Хрватској, злочинима и злочинцима, посебно о животопису Павелићевом. Не би о детаљима осим што дајем податке: Рорy Yеоманс, Висионс оф Аннихилатион: Тхе Устасха Региме анд тхе Цултурал Политицс оф Фасцисм, 1941–1945., Питтсбургх/УСА, 2013.
Постоји у српском језику изрека: „Кружи као киша око Крагујевца“. У конкретном случају, Аџић је избегао да помене двојицу аутора о Јововићу и Павелићу које сам навео као корисне за расправу о теми атентата: Милорад Т. Ћулафић, Аргентински осветници – Атентат на Анту Павелића, Београд, 2016. Поменута књига (стране 143–144) завређује пажњу јер доноси чињенице везане за неколико дана после атентата а потичу из директних разговора Павелића са аргентинским новинарима. У књизи су објављени и фотографије ондашњих двојице новинара са поглавником и њихови текстови (стр. 141–143)!
Ако је Ћулафић Србин, што би се могло окарактерисати као пристрасност, ред је да наведем и једног Хрвата, ради равнотеже: Перо Златар, Мета поглавник: Жив или мртав, Загреб, фебруар 2010 (друго издање има измењен наслов: Мета Павелић: Жив или мртав, Горњи Милановац, 2010). Те године започели су и преговори о снимању документарне серије за Хрватску радио телевизију која би се темељила на поменутој књизи али се саговорници нису договорили.
Златар је прво издање штампао у три дела у тиражу од 90.000 примерака. Вредно је помена да ниједан критички текст о садржају није објављен у загребачкој штампи!
Биографија и познате активности овога човека заслужују поштовање, нарочито због искрености у сведочењима о људима из власти, дипломатије, обавештајним службама (који су, узгред да додам, и иницирали писање књиге). Знатан део тога описао је у поменутој књизи!