• Култура

Нова књига Војислава Гледића: “Леонардо да Винчи: универзални геније ренесансе”

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Појава ове најновије Гледићеве књиге је утолико значајнија због чињенице што се управо ове године обиљежава 500-та годишњица смрти врхунског италијанског сликара и свестраног прегаоца Леонарда да Винчија, а истовремено представља и вриједан прилог обимној литератури посвећеној овом великану.

Најновија Гледићева књига

Недавно је изашла из штампе нова књига Војислава Гледића, нашег истакнутог писца и пубицисте. Ријеч је о монографији “Леонардо да Винчи: универзални геније ренесансе”, коју је објавила угледна београдска издавачка кућа “Дерета”.

Књига има преко 300 страница, веома лијепо је технички уређена и дизајнирана и опремљена са мноштво укусно одабраних илустрација. Појава ове најновије Гледићеве књиге је утолико значајнија због чињенице што се управо ове године обиљежава 500-та годишњица смрти врхунског италијанског сликара и свестраног прегаоца Леонарда да Винчија, а истовремено представља и вриједан прилог обимној литератури посвећеној овом великану.

Аутор монографије приказује генијалног Италијана на свим подручјима његовог свестраног стваралаштва.

Леонардо да Винчи је, наиме, ненадмашан стваралац у многим областима и улази у круг најзначајнијих и најпознатијих људи у историји. Он је прије свега врхунски умјетник, свестрани научник, ингениозни проналазач, конструктор и инжењер. Истовремено је овај свестрани стваралац, проницљиви мислилац и грандиозни представник ренесансе далеко искорачио испред свога времена.

Готово да нема духовне и практичне дјелатности времена у коме је живио којом се Леонардо није бавио. Свима њима је дао изванредно значајне прилоге. Изузетно обдарен и безмјерно знатижељан, овај универзални истраживач настојао је да проникне у смисао, суштину и тајну живота и свијета. Он је јединствена појава у вријеме свестраног буђења свих човјекових способности и могућности. Његове слике “Мона Лиза” и “Тајна вечера” заузимају изузетно мјесто у историји умјетности.

Леонардо да Винчи је рођен у малом засеоку Анкијану, у близини градића Винчија, у Тоскани. Винчи се, иначе, налази на половини пута између Фиренце и Пизе, у близини Пистоје. Рођен је 15. априла 1452. од оца сер Пјера да Винчија и мајке Катерине. Отац му је припадао старој породици локалних нотара, а мајка му је била лијепа, једра и поносита сељанка. Сер Пјеро се загледао у стаситу и згодну локалну сељанку која је радила на њиховом имању у Анкијану. Као плод те младалачке, безбрачне везе родио се Леонардо којега је отац Пјеро донио у свој дом и повјерио га на чување и одгајање својим родитељима, оцу Антонију, мајци Лучији и брату Франческу. Сер Пјеро је тада имао 25 година (рођен је, дакле, 1427. године), а Леонардов стриц је био седам година млађи од свога брата Пјера. Основну школу је похађао у Винчију, при чему се истицао у математици, писању, музици… Преселио се у Фиренцу где је живео са оцем и његовом породицом. Његов отац, иначе, никада није оженио његову мајку.

Када је Леонардов отац запазио таленат свога сина, одвео га је сликару Андреу дел Верокију, који га подучава сликарству. Године 1466., када је имао око 15 година, Леонардо је постао његов ученик, а касније и сам постаје независан сликар у Фиренци. У Верокијевој радионици упознао је и радио са многим сликарима, као што је, на примјер, маестро Ботичели. Верокио и Леонардо су заједно по наруџбини насликали “Христово крштење”, при чему је Леонардо насликао предњег анђела и пејзаж.

Око 1473. године насликао је своје прво познато дјело – цртеж долине Арна у мастилу.

У Милано се преселио 1483. године, гдје је радио за владајућу породицу Сфорца као вајар, сликар и архитекта. Ту је основао и сопствени атеље.

У периоду од 1495. до 1497. године насликао је „Тајну вечеру” у Милану. Французи су напали Милано 1499. године и град се предао без борбе, а Сфорца је свргнут са власти. Леонардо се враћа у Фиренцу 1500. године. Током тог периода је насликао неколико портрета, али врхунски који је преживио до данас је чувени портрет „Мона Лизе”, коју је сликао од 1503. до 1506. године. Вратио се поново у Милано 1506. године, а живио је и у Риму, у исто вријеме кад и сликари Рафаело Санти и Микеланђело. Године 1516. је заувијек напустио Италију када му је француски краљ Франсоа И (1494-1547) понудио титулу свога главног сликара, инжењера и архитекте. Леонардо је последње дане провео живећи у краљевској палати сликајући и пројектујући. Умро је 2. маја 1519. године у Француској, у граду Амбоаз у замку Кло-Лисе, у чијој капели је сахрањен.

Са формалне стране, Гледићева књига је подијељена на 15 поглавља.

Таксативно побројани њихови наслови гласе: (1) Универзални геније, (2) Идила младости, (3) Општи препород, (4) У матици времена, (5) Креативни оптимизам, (6) Неизмјерна радозналост, (7) Замах зрелог доба, (8) Године лутања, (9) Литерарно стваралаштво, (10) Обликовање савршенства, (11) Океан истине, (12) Врхунска достигнућа, (13) Од Милана до Рима, (14) Мистерија живота и (15) Визионар будућности.

Уз књигу су дата и два прилога. Први представља текст који је о Леонарду написао познати биограф Ђорђо Вазари (Гиоргио Васари, 1511-1574), који је истовремено био истакнути италијански сликар, архитекта и писац, а највећи траг је оставио на пољу историје умјетности. Његове биографије великих италијанских умјетника у 13. и 14. вијеку главни су извор проучавања италијанске умјетности у доба ренесансе. Поред Леонарда Да Винчија написао је биографије Чимабуеа, Ђота, Брунелискија, Донатела, Антонела Да Месина, Сандра Ботичелија, Микеланђела Буонаротија, Тицијана…

У другом прилогу Гледићеве књиге, под насловом Трактат о сликарству, износи се само уводни дио Леонардове расправе, при чему посебну пажњу заслужује разматрање питања да ли је сликарство наука или није.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: