Нова књига поезије Ђорђа Брујића
1 min read
Ђорђе Брујић
Нова књига поезије пјесника Ђорђа Брујића „Свећа и слово“ објављена је у издању Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице.
Основна тема нове поетске књиге Ђорђа Брујића, како је оцијенио рецензент др Душко Бабић, књижевник и управник Српске књижевне задруге из Београда, јесте потрага пјесника за духовним склоништем у свијету несталних, обеспокојавајућих истина.
„Наглашено личне, највећим дијелом исповједне, ове пјесме своју основну инспирацију налазе у доживљају обесмишљености и обескоријењености лирског субјекта и тињајућој вјери да у свијету „недостојном и сна и јаве“ постоје путеви избављења. Пјесник себе (а преко себе и човјека уопште) сагледава у стварности која му личи на неки „туђи архипелаг“, у заглушујућој празнини „буна и комешања“, гдје је атрофирала људска потреба да властито постојање уздиже ка смислу и онтолошком утемељењу“, оцијенио је Бабић.
Он истиче да „у овом значењском контексту треба разумјети наслов књиге – Свећа и слово, гдје обје пунозначне лексеме добијају слојевиту асоцијативност, при чему се укрштају лично-исповједни и национално-историјски значењски сигнали, са преференцијама да се профано и чулно уздигне до религијског и сакралног“.
„И „свећа“ и „слово“ долазе из традиције хришћанске духовности и заокружују духовни простор утољења „глади за собом“. Упоредо са асоцијацијама на запаљену храмовну свијећу, која симболизује јединство живота и смрти, предака и синова, овдје се непрестано враћа слика пјесникове душе као пламичка који се одазива небеској свјетлости – Богу, сунцу, звјезданом небу – одакле нас гледају „наше очи беспомоћне“.
Склоњен и умирен, у егзистенцијалној невидјелици, пјесник бди крај „своје свијеће“ и чека „додир слова“. Тако туђи и пустошни свијет постаје – макар на тренутак и макар само у ријечима – храм, „духовна кућа“, слобода у својој пуноћи“, сматра Бабић.
Бабић, поред осталог истиче, „да је утисак је да окретање строгим версификацијским обрасцима у овом случају није резултат само промјене поступка него и другачијег доживљаја стварности, фрагментаризоване и расуте у непреглрдном мноштву својих појавних облика“.
Свака част поети Ђорђију, који овом књигом поезије брани храмовну свијећу и наше ћирилично Његошево и Вуково слово од најгоре сорте монтенегринске Аждаје која је кидисала на Бога, ближњега свога и вјеру православну.
Даће Бог да и ова болештина која погодује корони прође и да уживамо у пјесничкој вечери коју ће Књижевна задруга СНВ приредити поводом „Свеће и слова“.
Поздрав за мог пријатеља!