Нова Европа
Пише: Стеван Ранђеловић
Драматичан епилог референдума о чланству Уједињеног Краљевства у Европској унији тек следи. Брисел ће желети да од УК начини пример за друге државе чланице зашто не треба помишљати изаћи из ЕУ. Представници ЕУ институција већ су изјавили да желе да УК напусти клуб што пре. Много је питања: како ће УК добити приступ ЕУ јединственом тржишту а да не ограничи прилив ЕУ миграната, као што су заговорници изласка обећавали, да ли ће Брисел прихватити Шкотску и разљутити Шпанију, која муке мучи с Каталонијом, шта ће се десити са грађанима УК у ЕУ и обрнуто. Танка је линија којом ће Брисел морати да хода. Циљ му је да покаже да је Уједињено Краљевство направило велику грешку, али неће смети осионо да се опходи јер се широм Европе јављају слични референдумски захтеви управо због перцепције одвојености Брисела од грађана ЕУ.
Но, највећа последица референдума биће промишљање ЕУ. Куда сада када је друга највећа појединачна ЕУ економија одлучила да напусти клуб опадајуће ексклузивности? Да ли је одговор на бунт против интеграција више интеграција? Да ли је глобализација у Европи добила свој антидот у виду дезинтеграције? У ЕУ се историја да осетити свакодневно, а сада ће је живети изнова јер се опет поставља исто питање као и на почетку: како ујединити разједињено. Пре 20 година су постојале две Европе: она уједињена – ЕУ и она која је чекала да јој се придружи – земље источне и централне Европе. Сада се налазимо у сличној концептуалној дилеми само са обрнутим картама.
Елите и даље заговарају интеграције док је грађанство, чији је животни стил окрњен економским посустајањем, све скептичније. Разлаз између елита и грађанства и између млађих и старијих генерација све је дубљи. Европска унија је увек била пројекат елита, као уосталом и већина великих супранационалних пројеката. Било је потребно тој елити једно велико упозорење да ствари морају да се мењају. Бриселска врхушка је успавано дочекала овај трен самоспознаје. Сузе и неверица су ме сачекале на бриселским конференцијама у петак, дан после референдума. Бриселски посленици просто не схватају да Европа у којој они живе постоји само у њиховом кругу пријатеља. Зато реформа ЕУ и неће кренути из Брисела. Кренуће одакле је и почела; из националних престоница, Берлина, Париза и Рима. Оланд, Меркел и Ренци ће, да би одговорили на популистичке струје у сопственим државама, повући тренутно ручну на даље интеграције док не прођу француски и немачки избори и италијански уставни референдум. Истовремено ће бити заузети и излазним преговорима са УК. После, али и у зависности од избора, вероватно ћемо видети рађање две Европе, оне о којима се доскоро причало постаће реалност. Бићемо сведоци стварања федералног језгра предвођених Немачком и Италијом и земљама Бенелукса и шире Европске уније засноване на јединственом тржишту. Дакле враћамо се на почетак европских интеграција, са ужим кругом и онима који би желели да им се можда придруже. До које мере ће та федерална структура бити привлачна ширем кругу зависиће од економског успеха, јер се федерација не сервира на тањиру. Будућност ЕУ ће вероватно бити еволуција, а не револуција.
На разочарање многих у Србији који се надају да ће ерозија ЕУ да се настави, рекао бих да ћемо бити сведоци уважавања да немају све државе чланице исте заједничке амбиције али да онима које их имају мора бити допуштено да их и следе. Највећи изазов лежи у томе како убедити грађане да ће ова нова Европа елита бити и њихова.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
