Нова читања дјела Владете Јеротића

Привилеговани савременици Владете Јеротића имали су јединствену могућност да, сем што су уживали у његовој раскошној мисли читајући његова дела, и прате професорова обраћања на његовим бројним предавањима. Он је овом начину комуникације са својим поштоваоцима поклањао знатну пажњу. Како је време одмицало, све чешће је био међу својом публиком, све дуже остајао за говорницом, све пробраније мисли је са њима делио. Тиме се бавио до последњих дана, у својим дубоким деведесетим годинама, концентрисано и посвећено, са дубоком наклоношћу и разумевањем за интересовања својих верних слушалаца.

Такав однос између писца-ствараоца и његових пратилаца, редак је на нашим просторима. Међутим, после његове смрти, остало је писано  дело – на хиљаде страница исписаних на бројне теме – што је, управо због Јеротићевог активног става према читалачкој публици, условило и покушај изналажења начина да се оно приближи савременом читаоцу. Наиме,  Владета Јеротић је био сасвим несвакидашња личност и појава у савременој српској култури и то по више основа. Његова интересовања, и стручна и она за која није имао формалног образовања, била су шира него било кога савременог интелектуалца, док је множина његових радова превазишла број радова и врло плодних српских стваралаца.

У покушају овладавања тим обимним и комплексним послом, прво се налазимо пред питањем области којима се Владета Јеротић бавио. По образовању лекар, са стручним усмерењем неуропсихијатра, Јеротић је био сасвим упућен и у религијска питања, највише хришћанске вере, али са добрим увидом и у ислам и јудаизам. Трећа његова велика област истраживања била је књижевност, којој је посебно посветио последње деценије свог живота.

Да би ситуација била замршенија, Јеротић је током свог вишедеценијског рада (више од седамдесет година је активно објављивао своје студије, огледе, есеје, приказе, публицистичке прилоге) своју библиографију попунио са више стотина текстова. Од њих знатан број је увршћен у готово осамдесетак Јеротићевих књига, док је не тако мали број остао заборављен по разнородним публикацијама у којима  је штампан. Поред тога, досадашњи прикази, тумачења и сличне анализе Јеротићевог дела су баш из наведених разлога били ретки и спорадични. Наиме, било је личности које су ширином својих интересовања могле да приђу делима овог аутора, али нити једна која би имала његову упућеност и обухватност.

Међутим, мудар какав је био, и у стварима овог света, Јеротић нас ни у овом послу није оставио без усмерења. Наиме, после оснивања своје задужбине, 27. марта 2007. године , он је већину  од својих ангажовања усмерио на њен рад. Међу њима је био и онај део који је обухватио време после његовог упокојења. У том смислу оставио је конкретне обавезе, најпре у објављивању рукописа које је предвидео постхумно за штампу.

Када се данас погледа тај Јеротићев завет, односно обавеза коју је оставио својој задужбини, јасно је да је желео да свој опус обогати текстовима који ће га представити из јединственог угла, до тада недовољно уоченог. Јер, мада је био врло посвећен, не само по природи свога посла као најпре активни неуропсихијатар, а затим пажљив и мудар саветодавац бројних својих, неретко значајних савременика, сам Јеротић остајао је ван домашаја не само као приватна личност, већ и као човек свакодневице. Сем тога, његов релативно дуг живот, богатство сусретања и посете бројним значајним местима овде и у свету, очекивано су се одразили и на саму личност драгог професора која је ретко коме била позната и доступна. Према томе, дневнички записи из дечаштва и ране младости, као и вишедеценијски дневник снова, које је завештао да Задужбина објави по његовој смрти, речит су доказ да је својим поштоваоцима желео да прикаже, коначно, и самог себе.

У том смислу, Задужбина Владете Јеротића је у ове две године објавила, како је познато, Јеротићев Дневник, а за штампу је припремљен његов дневник снова, праћен, по професоровој жељи и коментарима компетентних савременика – Жарка Требјешанина и Бојана Јовановића. У овом периоду је, такође, објављена и Споменица Владети Јеротићу, која садржи његову аутобиографију и библиографију, као и текстове које су му посветили њему блиски људи и сарадници, са прилозима у виду породичних и личних фотографија. Нема сумње, стога,  да ће једна оваква грађа бити плодоносна за приближавање комплексној личности једног од најзначајнијих српских интелектуалаца и стваралаца нашега доба.

Како се још приближити Јеротићевом делу у покушају његовог тумачења и прилагођавања новим читаоцима? Познато је, наиме, да је, посебно у другом делу свог стваралаштва, своје књиге уобличавао на основу студија и текстова који су настајали, разним поводима, у једном истом временском периоду. То би значило да су поједини текстови били и ван увек изузетно примамљивих наслова, односно да је тек неколико њих било тематски усклађено. Већ током Јеротићевог живота, строго тематски су уобличене неке од његових књига, у едицији под називом Јеротић о…, са чиме се наставило и у наредном периоду. На овај начин Јеротићево дело се може прегледније сагледати и, посебно у области психијатрије и психологије, имати и свој практичнији смисао.

Поред тога, овако се може доћи и до значајних открића, какво је везано за тематско окупљање Јеротићевих студија из српске књижевности, под насловом Од Саве до Павла, објављено постхумно. У овој својеврсној историји српске књижевности нашле су се студије, огледи, разговори и остали Јеротићеви текстови о тачно педесет српских  писаца. Проткана Јеротићевим патографским истраживањима, уз свеприсутну религиозну ноту, ова књига је јединствена у савременој српској књижевној историографији.

Књига Од Саве до Павла је резултат једног сумарног погледа у области која је Јеротићу била по образовању најнеприступачнија, односно којој је прилазио углавном на основу личног утиска. Тек можемо претпоставити какви ће резултати бити пред нама када се на сличан начин окупе и сумирају његови радови из других, Јеротићу ближих области, медицине и хришћанске религије, којима се бавио са изузетном стручном спремом и посебном обавештеношћу и још посебнијом личном страшћу.

Стога Задужбину Владете Јеротића, у овом смислу, очекују значајни задаци уобличавања у антологијске књиге ауторових радова са темама, на пример, из стране књижевности, или са темама знаменитих филозофа у његовом делу, и бројним другим које ће се откривати током аналитичког приступа комплексном делу Владете Јеротића. Овоме треба додати и комплексан рад на рукописној грађи која се чува у Задужбини Владете Јеротића.

На овај начин личност и дело Владете Јеротића биће приступачно, па, зашто то не рећи, и привлачно, а што ће омогућити и његов благородни утицај, што је, то можемо закључити, и био мисионарски циљ драгог професора, и генерацијама које нису имале ту привилегију да буду његови савременици.

(Извор: Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: