То што су се у суботу специјалци понашали као садистичка банда војне хунте није инцидент већ – суштина. Оно сијање ко зна каквог отрова на људе, прасак шок бомби, јека полицијских џипова и премлаћивања, само је пажљиво испуњен задатак. Истина о Ђукановићевом режиму која је прешла границе и стигла до западних партера. Ненашминкана.
Није се Ђукановић уплашио групице људи са копуљачама која је кренула да каменицама осваја Скупштину, након непромишљених повика неких лидера ДФ-а. Сила је Ђукановићев терен. Колико је само међу јуришницима са фантомкама било оних које су убациле службе. Зато их и не хапсе.
Није се премијер уплашио ни снаге лидера ДФ-а. Њихове срчаности. Ни њихове занесености да се све може завршити за једну ноћ. Каква грешка. Они, као да нијесу знали шта ће са енергијом, највећом од независности. Умјесто да су је усмјерили ка главном циљу – истрајности у захтјеву за слободним изборима, потрчали су. И оклизнули се.
Ђукановићу баш треба битка на један дан: за смотру САЈ-оваца. Блиц криг је његово поље, истрајност излуђује аутократу. Уосталом, то су и показали вишенедјељни мирни протести, чије поруке покушава да угуши чизмом.
Упркос упарађеној сили власт се ваља улицама, Влада не постоји. Послије батина и суза, Ђукановић и преторијанци знају: нијесу побиједили. Нешто се не може растјерати. Грађански дух све је јачи. То је знак за узбуну.
На улицама у огромном броју нијесу били војници неког опозиционог вође, већ грађани инспирисани животним импулсом за слободом. То плаши Ђукановића. Његов модел владања терором и подјелама бачен је у суботу у трње. Ови се људи нијесу бојали. Огромна већина ни у помисли нема идеју да насиљем осваја било шта. Да су хтјели сукоб, опремили би се за сукоб. На трговима се нашло најљепше што ова земља има: њена различитост.
Кажу – Ђукановића је довела улица и отјераће га. Погрешна је то аналогија. Њега је на власт довела улица мржње, понизност пред новим вођом и застава рата. Улица ових дана тражи фер изборе и заставе свих боја. То је стварна опозиција режиму.
Да је неко на Милошевићевим митинзима, који су Ђукановића довели на власт, истакао симболе свих наших заједница био би линчован. У соботу се, као и током претходног протеста, вијорило све. Демонстрирали су обични људи, активисти за људска права, за и против НАТО-а, прваци ЛГБТ покрета… Треба одлучно тражити да се испита ко је бацио каменице на амбасаду Албаније, ко је гађао ТВ Пинк… Ко год да је, помогао је вођи.
Слободан грађански дух није случајност. И Вањино прољеће обиљежила је солидарност међу људима. Уосталом, грађани су и прије ових протеста више пута побиједили Ђукановића. И то на изборима које је он орагнизовао по правилнику Снимка.
Посљедње парламентарне изборе Ђукановићева коалиција је изгубила. Вођство Бошњачке странке је продало вољу гласача. У Никшићу је побједу опозиције погазила странка Драга Ђуровића. И изборе у Подгорици Ђукановић је изгубио. Услиједили су СДП и, опет, Позитивна. На предсјеничким изборима добили смо такозваног Филипа. Двоструко нелегитимног предсједника. Ђукановић влада јер је конфисковао вољу бирача, кршећи уставни поредак више пута, за што сада оптужује друге.
Опозициони прваци побједу бирача нијесу умјели да одбране. Опет су на реду. И у суботу смо видјели: идеја великог антимонополског покрета превазилази капацитете ДФ-а. Превазилази и свилену суздражаност Демоса, Демократске и УРА, а и аналитичку дистанцу цивилног сектора. Грађани су бољи од свих њих.
Било је међу опонентима режима грубих ријечи. Али, ништа страшно да би онемогућило широко окупљање и тражење пута за избављење друштва из канџи насиља. Ђукановић ће пробати све да дубље подијели опозицију. Она мора да зна – сви могу наћи дио терена на којем најбоље играју. Добро је што сви подржавају идеју прелазне владе. Али, ако не крене сарадња, на празно поље ускоро ступају демагози који енергију облаче у мрачне одоре диоба и сукоба.
Видјели смо десетине маскираних специјалаца како кидишу на Мија Мартиновића. Чопор који, након што је масакрирао човјека, побјешњело млати по његовом ауту. С регистарском ознаком ЛСЦГ. Какав призор инфериорности.
Урлик неспутаног садизма у суботњој ноћи најавио је будућу ноћ. Ноћ диктатора остављеног од свих. Окруженог леденом самоћом.
————————-
Пишу: Милка Тадић Мијовић и Есад Кочан
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
