Постоји једна “прихваћена стандардна верзија”, општа у академским круговима, те у владиним изјавама и јавном дискурсу. Према њој првенствена обавеза владе је да осигура заштиту, а примарна брига САД-а и њених савезника од 1945. године је руска опасност.

Постоји више начина да се процени та доктрина. Једно од очигледних питања која се намећу је: Шта се збило године1989., Чим је руска опасност нестала? Одговор: све се углавном наставило као и раније.
САД су одмах извршиле инвазију на Панаму, вероватно побиле више хиљада људи и успоставиле 1 клијентелистички режим. То је била рутинска пракса са поседима под доминацијом САД-а – али у овом случају није испала баш рутинска. По први пут, 01:00 спољно-политички акт се није могао правдати наводном руском опасношћу.
Уместо тога, измишљен је низ обманљивих изговора за инвазију али су при испитивању одмах пропадали. Средства јавног информисања су се одушевљено придружиле сјајном достигнућу победе над Панамом, равнодушни према чињеници да су изговори били смешни, као и да је сам чин представљао радикалну повреду међународног права, те је другде са горчином осуђен, и то најоштрије у Јужној Америци. Исто тако се игнорисао амерички вето једногласне изабране резолуције Савета безбедности о осуди злочина америчких трупа током инвазије, а једино је Британија била уздржана приликом гласања.
Све рутинско. И све заборављено (значи подједнако рутинско).
Од Ел Салвадора па до Руске границе
Влада Георге-а Х.В. Бусх-а издала је буџет за нову политику националне безбедности и одбране као реакција на слом њеног глобалног непријатеља. Доста је сличан ранијем прорачуну, али сада уз нови изговор. Према прорачуну испада да је потребно одржавати оружане снаге у истој величини као што све остале земље света имају заједно, и то уз далеко савременије технолошке истанчаности – али сада не због одбране од непостојећег Совјетског савеза. Пре би се рекло, да је нови изговор сада постао “технолошка софистицираност” код сила Трећег света. Послушни интелектуалци схватили су да би било неподесно допустити могућност да буду исмевани, па су одржали прикладну шутњу.
Нови програми САД-а упорно настоје на одржавању својих “индустријских одбрамбених база”. Фраза је заправо еуфемизам који се уопштено односи на индустрију високе технологије која се претежно ослања на екстензивне државне интервенције за истраживање и развој, често под окриљем Пентагона, односно оно што економисти називају америчком “економијом слободног тржишта”.
Једна од најзанимљивијих одредби у тим новим плановима односи се на Блиски Исток. Тамо, проглашено је, Васхингтон мора подржавати интервентне оружане силе које су усмерене на пресудну регију код које се главни проблеми “нису могли положити на прагу Кремља”. За разлику од педесет година обмањивања, шутке се признало да главна брига више нису Руси, већ оно што су назвали “радикалним национализмом”, што заправо значи независни национализам који није под америчком контролом.
Ово има очигледне везе са стандардном верзијом, али је прошла неопажено – или је можда прошла неопажено управо зато.
Друга важна догађања настала су одмах након пада берлинског зида, којим се окончао Хладни рат. Једно од њих је Ел Салвадор, водећи прималац америчке војне помоћи – осим Израелско-Египатској која пак спада у посебну категорију – и једном од најгорих извјештаја о поштивању људских права игде. Реч је о једној познатој и веома блиској корелација.
Врховна команда наредила Салвадора је бригади Атлацатл да упадне у језуитско универзитет (Јесуит Университи) и убију шесторо водећих латиноамеричких интелектуалаца, сви језуитски свештеници, укључујући и ректора, Фр. Игнацио Еллацуриа, као и све сведоке, што је подразумевало кућепазитеља и његову ћерку. Бригада се тек вратила са похађања висег протубунтовничког курса у Војном центру Јохн Ф. Кеннеди и школи Форт Брагг у Северној Каролини, али већ је била оставила свој крвави траг у хиљадама обичних жртава током од стране САД-управљене државне терористичке кампање у Ел Салвадору, део 01:00 сире кампање терора и мучења широм целе регије. Све то рутински. Игнорирано иу Америци и њеним савезницима практично заборављено, опет рутински. Али нам говори много о факторима који управљају овом политиком, ако нам је стало да видимо стварни свет.
Још један важан догађај се збивао у Европи. Совјетски председник Михаил Горбачов сагласио се са уједињењем Немачке и са њеним чланством у НАТО, једним непријатељским војним савезом. У светлу скорашње историје, то изгледа као крајње запањујући концесија. Радило се о куид про куо (услуга за услугу) договору. Председник Буш и државни сектретар Јамес Бакер усагласили су да се НАТО неће ширити “ни за стопу”, што је значила према Источној Немачкој. Одмах су проширили НАТО на Источну Немачку.
Природно, Горбачов је то сматрао срамотним, али кад се потужио, Васхингтон га је подучио да је то било само вербално обећање, џентелменски споразум, према томе без снаге принуде. Кад је био тако наиван да прихвати реч америчких лидера, то је његов проблем.
Све то је такође била рутина, као што је у САД-у и уопштено на Западу ћутке прихваћена и одобрена експанзија НАТО-а. Председник Бил Клинтон је затим још висе проширио НАТО, све до самих граница Русије. Данас је свет суочен са озбиљном кризом која је великој мери резултат овакве политике.
Апел за пљачкање сиромашних
Други извор доказа је скидање ознаке поверљивости са историјских докумената. Ту налазимо извештаје који откривају стварне мотиве државне политике. Прича је богата и комплексна, али неколико истрајних тема играју доминантну улогу. Једна је јасно изражена на конференцији западне хемисфере коју су Сједињене Државе сазвале 1945. године у Мексику на којој је Вашингтон наметнуо “Економску повељу за Америке” постављена да елиминише економски национализам “у свим његовим облицима”. Али ту је био један неизречени услов. За САД ће економски национализам бити одличан јер се њена економија навелико ослања на масовну државни интервенцију.
Укидање економског национализма другима оштро се сукобило са ставом Јужне Америке у том моменту, за које је Министарство спољних послова описало као “филозофију Новог национализма” [која] обухвата политику пројектовану да оствари ширу дистрибуцију богатства и побољша животни стандард народних маса. “Аналитичари америчке политике су томе додали да су “Јужно Американци уверени да први корисници развоја ресурса њихових земаља треба да буду народи тих земаља.”
То, наравно, неће ићи. Према разумевању Вашингтона “први корисници” треба да буду амерички инвеститори, а Јужна Америка треба да испуњава своју услужну функцију. Она не сме, како су то јасно обзнаниле обе, Труманова и Ајзенхауер, влада, “предузимати ексцесан индустријски развој” који би могао да угрози интересе САД-а. Тако је Бразил могао производити ниско-квалитетан челик са којим се америчке корпорације нису хтеле гњавити, али би било “ексцесно” уколико буде конкурисао америчким фирмама.
Сличне забринутости одјекују кроз цео период након Другог светског рата. Глобални систем којим је САД требао доминирати угрожен је оним што се у интерним документима називало “радикалним и националистичким режимима” који реагују на народне притиске за независност развоја. Таква забринутост мотивисало је у 1953. и 1954. години и обарање парламентарних влада Ирана и Гватамале, као и бројне друге. У случају Ирана, главна забринутост лежала је у потенцијалан утицај што би га иранска независност имала на Египат, где је тада владао немир због британске колонијалне праксе. У Гватемали, осим кривичног дела нове демократије што је опуномоћила сељачку већину и нарушила поседе америчке корпорације Унитед Фруит Цомпани – већ само по себи довољно непријатно – забринутост Вашингтона биле су и раднички немири и мобилизација народа у суседним диктатурама које су САД подржавале.
У оба случаја последице досежу и до данашњих дана. Дословце није прошао ни један једини дан од 1953. а да САД нису вршиле тортуру над народом Ирана. Гватемала остаје једна од најужаснијих мучилишта на свету. До дана данашњег Маја-Индијанци беже од утицаја готово геноцидних владиних војних кампања по планинским пределима које подупире председник Роналд Реган и његова врхушка. Ево како је директор Окфама у тој земљи, гватемалски лекар, недавно пријавио:
“На дјелу је драматично погоршање политичког, социјалног и економског контекста. Напади на браниоце људских права повећани су за 300% током прошле године. Постоје јасни докази о врло добро организованој стратегији од стране приватног сектора и војске. Једни и други су узаптио владу да би се одржао статус куо и наметнуо екстрадициони економски модел, драматично истеривање домородачких народа са њихове земље, а због индустрије рударства, афричких палми и плантажа шећерне трске. Поврх тога друштвени покрет који брани своје поседе и своја права криминализиран је, многе вође су у затвору, док су многи други убијени. “
У Сједињеним Државама нико ништа не зна о овоме а заташкавају се врло очити разлози.
1950-их година председник Ајзенхауер и државни секретар Џон Фостер Дуллес сасвим су јасно објаснили дилему са којом је Америка била суочена. Жалили су се да комунисти имају неправедну предност. Они могу “непосредно апелирати на масе” и “преузети контролу над масовним покретима, нешто над чим немамо могућност да их копирамо.” Сиромашан свет је онај на који они апелују а одувек су хтели пљачкати богате. “
То изазива проблеме. САД-у је некако незгодно апелирати на сиротињу са својом доктрином да богати требају пљачкати сиромашне.
Кубански пример
Куба је јасна илустрација 01:00 општег обрасца кад је 1959. стекла независност. Унутар неколико месеци, започели су војни напади на острво. Убрзо иза тога, Ајзенхауер влада доноси тајну одлуку за рушење кубанске владе. Тада је Џон Ф. Кенеди постао председник. По преузимању дужности намерава посветити више пажње Јужној Америци па је тако основао студијску групу за развој политике на чијем се челу налазио историчар Артур Шлезингер,
Према тумачењу Шлезинџера, угроза коју представља независна Куба је “Кастрова идеја да ствари узме у своје руке”. Радило се о замисли која је нажалост одговарала широким народним масама Јужне Америке у којој се “дистрибуција земљишних поседа и других облика националног богатства били навелико фаворизовани у корист имућних класа, док су оскудни и сиромашни, подстакнути примером кубанске револуције сада захтевали да им се пружи прилика за достојан живот. “И поново, Васхингтон пред уобичајеном дилемом.
Према објашњењу ЦИА-е, “Широки утицај ‘Цастроизма’ није функција кубанске моћи … Кастрова сенка помаља се великом јер друштвени и економски услови широм Јужне Америке погодују опозицији у односу на владајуће ауторитете те се охрабрује агитација за радикалним променама” за каквим његова Куба служи као модел. Кеннеди се прибојавао да ће помоћ Русије учинити од Кубе “витрину” за развој, дајући совјетима превласт у Јужној Америци.
Савјет за политику планирања при Министарству спољних послова упозорава да “првенствена опасност што га представља Цастро је … у утицају што само постојање његовог режима има на левичарске покрете у многим земљама Јужне Америке … Једноставна чињеница је да Цастро представља успешан пркос за САД, негацију наше политике већ скоро век и по на нашој хемисфери – то јест од Монроа доктрине 1823., кад су САД објавиле своју намеру да доминирају над хемисфером.
Непосредни циљ у оно време био је освајање Кубе, али се то није могло остварити због надмоћности британског непријатеља. Но ипак је велики стратег Џон Квинси Адамс и интелектуални отац Монрое-ове доктрине и судбинског манифеста информисао своје колеге да ће Куба са временом пасти у наше руке захваљујући “законима политичке гравитације”, као што јабука пада са стабла. Укратко, америчка моћ ће расти а британска слабити.
Године 1898., Адамсова прогноза се остварује. Сједињене Државе нападају Кубу под изликом да је ослобађају. Заправо, спречиле су ослобођење отока од Шпаније и претвориле га у “виртуалну колонију”, да цитирам историчаре Ернест Маи и Пхилип Зеликов. Куба је остала таква све до јануара 1959., Кад је стекла независност. Отада постаје мета главних америчких терористичких ратова и економског гушења, првенствено у годинама владавине Кенедија. Не због Руса.
Лажни изговор је за цело то време био да се бранимо од претње Русије – потпуно апсурдно објашњење које се уопштено прихватало без поговора. Једноставна проба за ту тезу је оно што се догодило по нестанку било какве схватљиве руске претње. Америчка политика према Куби постала још жешћа, а јуришници су либерални Демократи са Билом Клинтоном, који је претекао десничара Буша на изборима 1992. На први поглед ови су догађаји требали имати знатну тежину на валидност доктринарног оквира код расправа о спољној политици и факторима што је покрећу . Али опет, утицај се показао слабашан.
Вирус национализма
Да употребим терминологију Хенри Кисингерa, независни национализам је “вирус” који би могао “ширити заразу.” Кисинџер је имао на уму Чиле и Салвадора Аљендеа. Вирус је био Аллендеов идеја да можда постоји парламентаран пут ка некој врсти социјалистичке демократије. Начин како се носити са таквом претњом био је да се вирус уништи убризгавањем вакцине свима који су се можда инфицирали, типичном успостављањем наметањем крволочних држава националне безбедности. То је у случају Чилеа и остварено, али важно је да се увиди како је такво размишљање распрострањено широм света.
На пример, такво је резоновање стајало иза одлуке да се опонира национализму Вијетнама почетком 1950-их и пружи подршка француским настојањима да поново присвоји своју бившу колонију. Бојазан је настао из страха да би независни вијетнамски национализам могао бити вирус који ће проширити заразу на суседне регије, укључујући Индонезију богату ресурсима. То је могло подстаћи чак и Јапан – којег је Азијски учењак Јохн Довер назвао “супердомино” – те постао индустријски и комерцијални центар 1 независног новог поретка оне врсте за коју се царски Јапан донедавно борио да успостави. То би пак значило да су Сједињене Државе изгубиле рат на Пацифику, опција која није долазила у обзир 1950. године. Лек је био јасан – и углавном успешан. Вијетнам је виртуално уништен и окружен војним диктатурама које су спречиле “вирус” од даљег ширења заразе.
У ретроспективи, МцГеорге Банди, Саветник за националну безбедност тандема Кеннеди-Јохнсон, размишља како је Васхингтон требао окончати рат у Вијетнаму у 1965. години, кад је диктатура Сухарта инсталирана у Индонезији уз енормне покоље становништва које је ЦИА успоређивала са злочинима Хитлера, Стаљина и Мао-а. Ови су масакри, међутим поздрављени у САД и уопштено на Западу са необузданом еуфоријом зато што је “запањујуће крвопролиће”, како га је штампа с весељем описао, привео крају сваку претњу од заразе и отворио богате ресурсе Индонезије западњачкој експлоатацији. Након тога, рат за уништење Вијетнама постао је излишан, како је ретроспективно признао Банди.
Исто је важило и за Јужну Америку у тим годинама: један вирус за другим је жестоко нападнут или ослабљен до тачке голог преживљавања. Од раних шездесетих куга репресије без преседана у историји насиља наметнула се континенту хемисфере, захватајући и Централну Америку у осамдесетим годинама под Роналдом Реганом, материја о којој не би требало да буде потребе за поновно разматрање.
Врло слично важило је и за Блиски Исток. Јединствени амерички односи са Израелом успостављени су у њиховој садашњој форми још године 1967., кад је Израел нанео одлучни удар Египту, средишту секуларног арапског национализма. Тим поступком, заштитили су америчког савезника, Саудијску Арабију, која се тада налазила у војном сукобу са Египтом у Јемену. Саудијска Арабија, наравно, је најекстремнија радикално-фундаменталистичка Исламска држава, а исто тако мисионарска држава која троши велике суме новца да успостави своје Ваххаби-Салафи доктрине и ван граница своје државе. Ваља држати на уму да су Сједињене Државе, попут Енглеске пре њих, биле склоне подржавати радикални фундаменталистички Ислам насупрот секуларном национализму, који је обично перципиран да је већа претња као независна и заразна.
Вредност тајности
О овоме се много више може говорити, али историјска документација врло јасно демонстрира да је стандардна доктрина од мале вредности. Безбедност у нормалном значењу није неки истакнутији фактор код формирања политике.
Понављам, у нормалном значењу. Али код процене стандардне доктрине морамо се питати што се заправо подразумева под “сигурношћу”: безбедности за кога?
Један од одговора је: сигурност за државну моћ. Имамо много примера. Узмимо једну од садашњих. У мају, САД се сложила да ће подржати резолуцију Савета безбедности Уједињених Народа којом се тражи од Међународног кривичног суда да истражи ратне злочине у Сирији, али уз одредбу: да не сме бити било каква истрага о могућим ратним злочинима од стране Израела. Ни од стране Вашингтона, иако је заиста било непотребно додати тај задњу услов. САД су једини који сами себе изузимају из међународног правног система. Факат, чак постоји и конгресно законодавство према којем се председник овлашћује применити војну силу за “спасавање” било којег Американца доведеног пред судом у Хаг ради суђења – “Закон о Хааг инвазији”, како га зову понегдје у Европи. То још једном илуструје важност која се придајие заштити безбедности за државну моћ.
Али заштита државе од кога? Овде факат постоје јаки разлози да је примарна забринутост владе да сачува безбедност државне моћи од сопственог становништва. Као што добро знају они који проводе пуно времена копајући по архивама, тајне влада врло ретко да су мотивисане неком истинском потребом за безбедност, већ дефинитивно служе да становништво држе у мраку. А за то имају добре разлоге, о којима је луцидно дао објашњење угледни либерални учењак и владин саветник, Самуел Хунтингтон, професор науке о власти на универзитету Харвард. Према његовим речима: “Архитекти моћи у Сједињеним Државама морају створити силу која се осећа али се не види. Моћ остаје јака док остаје у мраку; изложена светлости сунца она почиње да испарава. “
Године 1981., кад се Хладни рат почео загревати, он је надаље изложио “можда ћемо морати продавати [интервенције или друге војне операције] тако да створимо погрешни утисак да се боримо против Совјетског савеза. То САД стално чине још од настанка Труманове доктрине. “
Ове једноставне истине врло ретко се признају, али дају увида у државну моћ и политику, са понављањима све до садашњег тренутка.
Државна моћ мора бити заштићена од домаћег непријатеља; у оштром контрасту, од државне моћи становништво нема сигурности. Фрапантан садашњи пример је радикалан напад на Устав путем програма масовног надзора од стране владе председника Обаме. Он се, наравно, оправдава “националном безбедношћу”. То је рутина за дословце све операције свих држава па стога доноси врло мало информација.
Кад је НСА-ов програм надзора открио Едвард Сновден, високи званичници су тврдили да је тај програм спречио 54 терористичких напада. Након истраге, то се свело на 12. Једна висока владина комисија је затим открила да се радило о једном случају: неко је послао 8500 $ у Сомалију. То је био укупни плод тог великог напада на наш Устав и, наравно, на друге нападе широм света.
Занимљив је став Британије. Године 2007., британска влада позвала је васхингтонским колосалну шпијунску агенцију “да анализира и задржи било који број мобилних телефона или факсова, е-маил и ИП адреса британских грађана што га открије њихова мрежа за трагање,” како је извјештава Тхе Гуардиан. То је корисна индикација о релативном значају, у очима владе, приватности сопствених грађана ио захтевима Вашингтона.
Друга забринутост је за безбедности приватне моћи. Једна од илустрација су големи трговачки споразуми о којима се данас преговора, Транс-Пацифичка и Транс-Атлантска партнерства. О њима се преговара у потаји – али не потпуно у потаји. Они не представљају тајну стотинама корпоративних адвоката који састављају детаљне одредбе. Није тешко погодити какви ће резултати бити, а оно неколико цурења информација о њима сугеришу да су очекивања тачна. Попут Северноамеричког споразума о слободној трговини (НАФТА) и друга слична партнерства, то нису споразуми о слободној трговини. Заправо, то нису чак ни трговачки споразуми, већ претежно споразуми о правима инвеститора.
И опет, тајност је од критичне важности примарно да штити домаће групације уплетених влада, корпоративног сектора.
Завршно век људске цивилизације?
Има и других примера толико бројних да их не помињемо, чињенице које су тако добрано утврђене да би се у слободним друштвима могле подучавати у основним школама.
Другим речима, постоји обиље доказа да је ограђивање државне моћи од домаћег становништва и осигурање концентрисане приватне моћи погонска снага код формирања политике. Наравно, није то баш тако једноставно. Имамо интересантних случајева, неки управо скорашњих, где се ове ангажованости нађу у сукобу, али гледајте на то као прилично добру прву процену која је радикално у опреци са стеченом стандардном доктрином.
Хајде да се осврнемо на једно друго питање: Шта је са сигурношћу становника? Лако ћемо демонстрирати да је то за планере политике маргинална брига. Узмимо два истакнута савремена примера, глобално загревање и нуклеарно наоружавање. Недвојбено је свака писмена особа свесна да су посриједи судбоносне претње за безбедност становништва. Но ако се осврнемо на државну политику, видимо да је посвећена убрзавању сваке од ових претњи – у интересу њихових примарних брига, заштита државне моћи и концентрисане приватне моћи која навелико одређује државну политику.
Размотримо глобално загревање. Данас у Сједињеним Државама има доста радости око наводних “100 година енергетске независности” јер постајемо “Саудијска Арабија следећег века” – можда завршног века људске цивилизације ако се устраје на садашњој политици.
То врло јасно илуструје природу бриге за безбедност, али свакако не за становништво. То исто тако илуструје моралну рачуницу савременог англо-америчког државног капитализма: судбина наше унучади је безвриједна у поређењу са императивом већих профита сутра.
Ови закључци се могу поткријепити пажљивијим погледом у рекламни систем. У САД-у је у току огромна ПР (Односи са јавношћу) кампања коју сасвим отворено организују најкрупније (Биг Енерги) нафтне компаније пословног света, покушавајући да убеде јавност да је глобално загревање нереално или пак да није резултат људске активности. Кампања има одређеног успеха. САД су ниже рангиране од других земаља у погледу јавне забринутости око глобалног загревања а резултати су раслојени: међу Републиканцима, странка је потпуније одана интересима богатих и корпоративне моћи, па се сврставају далеко испод глобалне норме.
Текуће издање водећег часописа за медијску критику, Цолумбиа Јоурналисм Ревиев, има интересантан чланак по овом питању, приписујући овакав исход медијској доктрини о “фер и избалансираном” објављивању. Другим речима, ако часопис објављује мишљење које је одраз 97% научника, онда такође мора објавити контра-мишљење које је гледиште енергетских корпорација.
То се одиста дешава, али свакако ту не постоји било каква “фер и избалансирана” доктрина. Стога, ако часопис објави мишљење у којем се осуђује руски председник Владимир Путин за казнени чин окупирања Кримског, часопис сигурно не мора да објави текст којим се истиче да иако је то казнени чин, Русија данас има далеко јаче оправдање него што су САД имале пре више од сто година окупацијом југоисточне Кубе, укључујући и главну луку те земље – те одбацивањем кубанског захтева (откако је независна) да јој се врати. Исто важи и у многим другим случајевима. Права медијска доктрина је “фер и избалансирана” кад су у питању интереси концентрисане приватне моћи, али свакако нигде другде.
По питању нуклеарног оружја, архивска документација је на сличан начин интересантна – и застрашујућа. Она нам врло јасно открива да је питање безбедности, још од најранијих дана, било нон-иссуе (не-питање, то јест питање без значаја) и такво и остаје. Овде немамо времена да прођемо кроз сву ту шокантну документацију, али нема сумње да она снажно поткрепљује јадиковку генерала Лееа Бутлера, задњег командант Стратешког команде ваздуха које је било наоружано нуклеарним оружјем. Према његовим речима, досад смо преживели нуклеарно доба “неком чудном комбинацијом вештине, среће и божанске интервенције, и мислим да је овог потоњег било у највећој мери.” И једва да можемо више рачунати на божанску интервенцију док они који одређују политику играју рулет са судбином људске врсте у тражењу покретачких фактора за формирање политике.
Као што смо сви вероватно свесни, сада смо суочени са најзлослутније одлукама у људској историји. Постоје многи проблеми којима је потребно приступити, али 2 су поразна по свом значају: еколошко уништење и нуклеарни рат. По први пут у историји сучељени смо са могућношћу да срушимо све изгледе за пристојну егзистенцију – и то не у далекој будућности. Већ само због тога, императивно је да растјерамо идеолошке облаке иу очи искрено и реално погледамо како се творе политичке одлуке, и што можемо учинити да их изменимо пре ного што је прекасно.
(Радио Горњи град)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Prevod nije uzasan, nego idiotski. Iskrivljena varijanta hrvatskog “novogovora”.
DA SU SVI LJUDI KAO NOAM ČOMSKI LJUDI – SVIJET BI BIO RAJ . OVAKO OD NJEGA ZNAMO SAMO ŠTO JE KULTURA I HUMANIZAM A PSEBNO KO SU ZLOČINAČKE DRŽAVE I POLITIČARI I BANKARI KOJI UNIŠTAVAJU ČOVJEČANSTVO I CIVILIZACIJU . ON JE JEDAN OD RIJETKIH LJUDI KOJE ZNA CIO SVIJET , KOJI SE S PRAVOM MOŽE NAZVATI ČOVJEKOM .
Prevod je užasan