Нема више драме Ерке

Пише: Марко Ковачевић

Пишем ти брате, не последњи пут. Вјероватно ћу још много пута тискати слова у ријечи и реченице које сам изоставио или нисам стигао да ти кажем.

Жамор је стао и тишина завладала је нашим градом док ти тијело беживотно чекамо, да га овај грумен земље српске прихвати у своје наручје.

Ти си Еро био Црна Гора. Нико јој није више личио од тебе. Грешна, склона да посустане у неким небитним стварима, а величанствена и херојска у оним најбитнијим и највећим. Таква је Црна Гора. Такав си био и ти, мој брате. Њен највјернији и најсличнији син. Отимали су нам је а ти си чувао њен лик, бранио њено име и њену част. Бранио је чувајући Митрополита. Бранио је спавајући на хладним подовима њених цркава, чекајући у њима изроде и душмане. Бранио је кад су јој чупали Косово из груди и Метохију из душе. О твоју су главу лупали пендреци лопова што нам душе харају. Многи се од њих зову полицајци. Бранио је кад смо кренули у борбу чија је главна порука била: Слобода тражи људе. Тебе није морала пуно тражити. Тебе је као и увијек налазила међу првима. И кад дође ускоро свима у Црној Гори, зачудиће се гдје си. Вући ће људе за рукав и питати: Гдје ми је Еро? Гдје је сада кад сам дошла и онима који су само из прикрајка гледали како ме Ерке живи и проглашавали га због тога лудим и будалом, кријући тако сопствени страх?