Њемац Кол – Србин Колић у шпијунској афери

Долазио је Њемац у више наврата у Србију као представник једне баварске фирме, а кад је последњи пут био у Суботици овдје су му ставили лисице на руке и касније му судили као некадашњем обавјештајцу. Осуђен је на 11 година затвора, у Сремској Митровици је издржавао казну, па је амнестијом прије њеног истека ослобођен.

О таквој поратној судбини Њемца Ханса Кола, или Ивана Колића какво му је било ратно обавјештајно име, говори књига „Мајор Кол/грађанин Колић’” која је недавно објављена у Ужицу у часу кад су објелодањени снимци ововремених шпијуна.

Аутор књиге је некадашњи новинар „Политике”’ Ђорђе Пилчевић, ужички публициста који је преминуо прије двије и по године не дочекавши излазак свог дјела. Рукопис на коме је Ђорђе некад дуго и посвећено радио (а дио података својевремено објавио у једном новинском фељтону), породица је сачувала, а књигу је објавио Историјски архив у Ужицу.

Обавјештајни рад под псеудонимом

Та прича о Хансу Колу је истинита, ратна и поратна, са мноштвом појединости, свједочења, факсимилом новинског текста објављеног са суђења, па и копијом судске пресуде. Кол је из свог војвођанског завичаја уочи Другог рата отишао у Њемачку да се усавршава у струци. Али кад је њемачка кренула у освајања Европе, добровољно ступа у њемачку армију. У Халеу, гдје су војнике припремали за рад у њемачкој војној обавјештајној служби, Ханс пролази потребну обуку и псеудоним Иван Колић.

По окупацији Југославије Абвер формира шпијунску мрежу у градовима Србије. Кад су партизани и четници повели акције на терену, Ханса Кола су из Београда послали на службу у Ужице и Чачак. Кренуо је он у љето 1941. с путном исправом на име Иван Колић на свој први обавјештајни задатак. Због знања српског прихватан је без подозрења. Најприје је у Ужицу биљежницу напунио подацима, „а саговорници су му се повјеравали, јер су мислили да је ријеч о нашем човјеку, домаћем Шваби”. Затим је то исто радио у Чачку, послије чега је команди дао извјештаје. Писао је о кретањима и акцијама комуниста и четника у овим крајевима, биљежио њихову бројност, имена, гдје су зборовали. Наводио и имена људи који се противе устаничким акцијама, како би они њемачким органима могли давати информације. Извјештавао је Кол команду и о хапшењу 40 комуниста у Ужицу јула прве ратне године, који су пуштени под јемством тадашњег предсједника општине Андрије Мирковића.

Задовољни шпијунским радом, из Абвера су обавјештајца Колића поново слали на терен, прво у Шабац, да преко доушника Срба сазна више о устаницима. Одатле у Бању Ковиљачу гдје је у специјалној мисији Абвера остао до фебруара 1942. Представљао се народу као Иван Колић, опуномоћеник Министарства пољопривреде српске владе. Умио је напречац да освоји саговорника, а неуки свијет га је сматрао човјеком од Недићевог повјерења који може доста да учини за српски народ са обје обале Дрине.

У тој својој прикривености стигао је и до четничког команданта Јездимира Дангића у источној Босни, да би 1942. Њемци похватали неке Дангићеве четнике и спровели их у логор. У то вријеме Раде Јакшић, један од партизана у источној Босни, случајно је сазнао да је Иван Колић њемачки агент, о чему је и Тита писаним извјештајем обавијестио, наводи Пилчевић, преноси Политика.

Шеф мелдекофа са свиленом марамом

Ипак, то није омело Њемца да потом постане шеф мелдекофа у Ужицу, јединице њемачке обавештајне службе. Ту је остао до 1944. године, уз велика овлашћења, моћан да смијени чак и челног Крајскомандантуре. Овде је у већину задатака ишао у цивилу, а носио би и различите њемачке униформе, око врата увек бијелу свилену мараму. Водио је собом и вучјака, упамтили су га многи ухапшени. Кога Иван Колић оптужи тај је готов, причало се по ужичком крају тих ратних година. Водио је и казнене експедиције по околини. Рецимо, када су се код Косјерића у јесен 1943. сукобили четници и љотићевци и притом погинуо Колићев пријатељ љотићевски командант Лаутнер, Колић је организовао казнену експедицију када је ухапшено око 200 житеља овог краја, неки су одведени у бањички логор. Слично је Колић поновио у рачанском срезу гдје је, као одмазда за један напад четника на Њемце, спаљено пет села рачанског краја, уз хапшења народа и стријељања. Пилчевић пише и да је пред крај рата Колић Кол лично ишао код команданта Горске гарде Николе Калабића кад је овај тражио да с Њемцима потпише споразум о заједничкој борби против партизана. С тим што Дража Михаиловић није хтио да присуствује овим разговорима нити, наводи аутор, да присуствује потписивању споразума.

Хапшење, затвор и амнестија

У току 1944. пред налетом ослободилаца Ханс Кол бјежи ка Аустрији. Живио је после рата у Њемачкој, а с почетка шездесетих прихватио понуду шефова из једне минхенске фирме да дође у Југославију и продаје њене машине. Његов шести службени долазак марта 1961. био је и последњи. Хапси га Удба у Суботици и креће истрага за кривично дјело ратног злочина против цивилног становништва почињено 1942. и 1943. године.

Децембра 1961. изведен је на оптуженичку клупу Окружног суда у Ужицу. Кол је у својој одбрани покушавао да се представи као „пријатељ српског народа”. Али изјаве многих свједока које је хапсио потврдиле су да је баш он Иван Колић. Сељак из Мочиоца Милија Сићовић сјећао се да је овај пред њим наређивао да га туку, а његов глас му је, рече Милија, добро остао у сјећању.

После четири дана суђења, 23. децембра, изречена је пресуда: 11 година строгог затвора. Ту пресуду ужичког суда касније је потврдио и Врховни суд Србије. Казну је Ханс Кол издржавао у КП дому у Сремској Митровици. Захваљујући амнестији, вратио се својој породици у Минхен раније него што је очекивао.

(Бранко Пејовић, Политика)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: