• Издвојено
• Култура

Његове пјесме нису пјесме, него писма свакоме од вас: Годишњица смрти великана српске књижевности – Мике Антића

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Једна од највећих легенди српског пјесништва, непоновљиви књижевник и боем чија је поезија како вријеме одмиче све популарнија, умро је на јучерашњи дан 1986. године. За кратко вријеме свог живота опробао се у различитим литерарним, филмским и сликарским жанровима, а онда је 24. јуна заувијек отишао

Мирослав Мика Антић

Једна од највећих легенди српског пјесништва, непоновљиви књижевник и боем чија је поезија како вријеме одмиче све популарнија, умро је на јучерашњи дан 1986. године.

За кратко вријеме свог живота опробао се у различитим литерарним, филмским и сликарским жанровима, а онда је 24. јуна заувијек отишао.

У родном Мокрину похађао је Основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије је уписао у Београду. Живио је у Новом Саду. Прије него што је постао познат, књижевни великан бавио се разним пословима – био је морнар, радио је у луткарском позоришту, бавио се и сликарством, новинарством и филмом.

Остаће упамћен по својим вјечним дјелима, а и по ријечима упућеним дјеци која су одрастала уз његове антологијске стихове:

,,Моје пјесме нису пјесме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим ријечима, већ у вама, а ријечи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи.”.

Мика Антић казао је у једном интервјуу да је читао многе писце и да су на њега сви утицали, али је мало оних, како је говорио, који су му остали добри и вјечити пријатељи. У дјечјој литератури, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија.

Попут Егзиперија, српски пјесник показује колико су вриједне мале ствари на које одрасли не обраћају пажњу. Он пише о ситницама које човјека окружују, а које он није у стању да примјети оптерећен свакодневним животним активностима.

Да ли сам свуда где су ми трагови…

Да ли сам свуда где су ми трагови,
Ко зна с чим сам се спајао,
а нисам га ни такао,
можда сам боравио и у свом животу,
можда постоје извесни знаци,
или као да је неко стран.

Али ипак уз мене се може,
мада је необично.
Са мном је опасно ићи,
ја се никад не умарам.

Ваљда сам једини човек,
који сумња у себе,
све чешће ми се чини,
да нисам никакав облик,
већ да слободно једрим,
кроз сопствено пијанство,
– препуштен сунчевом ветру,
одливам се и доливам.

Али ипак уз мене се може,
мада је необично,
са мном је опасно хтети,
ја никад не одустајем.

Неискварен искуством,
посебан слуцај самоце.
Понекад измислим садашњост,
да имам где да преноћим.

И сувише сам видео,
да бих смео да тврдим,
много тога сам сазнао,
да бих имао иједан доказ.
али ипак уз мене се може,
мада је необично.

Са мном је опасно волети,
ја никад не заборављам.
Покушавам да схватим учења,
која мене схватају.

Нејасна ми је вера,
спремна да у мене верује.
Тешко је бити окован
у моју врсту слободе.

Лако ми је с немиром,
не могу да умирим мир.
Ал ипак уз мене се може,
мада је необично,
са мном је чудно чак и умрети,
јер ја се не завршавам.

Прочитајте још:

Кад мину зоре, кад умру кише и видиш нас нема више, реци им да смо се к’о људи сложили

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: