Нит за вјечност
1 min read
Батрић Бабовић
IN MEMORIAM: Александру Саши Зоњићу
Пише: Батрић Бабовић
Нит за вјечност пише се у земном животу. Свако је пише особеним стилом и посебним језиком. Ако је тај језик љубав онда нит постаје небеска лествица. Једну такву лествицу исплео је и рајској башти упутио Александар Божидарев Зоњић.
Стасити горостас из Облог Брда уобличио је своју земаљску путању у раном марту 2025.године. иза њега су остали студентска Приштина и Београд, распето Косово са Метохијом и та опустела равница судбинске Бачке. Памтим наше заједничке преласке Бранковог Моста за вријеме ваздушних опасности 1999.године, брзи ход ка Студентском граду и журбу ка животу. Данас постављам питање да ли је уопште требало журити? Саша је запамтио двије Југославије, Србију и Црну Гору и Србију и Црну Гору на други начин. Запамтио је брак и безбрачност, сестрину, очеву и мајчину смрт. Запамтио је пандемију ковид 19 и био стуб одбране од пошасти 21.вијека.
Жртву није обзнањивао а пожртвованост није рекламирао. Последњу годину дана испостио је своју дугу болест као последицу излива крви у мозак. Није могао да говори, али је све осјећао. Облобрдска равница се провалила и вратила га у завичај. Завичаја груда васкрснуће га у Небеса. Роман од 53 стране отвара врата нити за вјечност.
Срећан пут Саша!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
